Буђење Жегара

У Жегару, селу које административно припада Обровцу, већ шест година дјелује удруга која својом активношћу помаже малобројним становницима да лакше и боље живе. Иако се село прије могло подичити и с до двије тисуће житеља, данас их је ондје свега двјестотињак – тристотињак; точан је број тешко навести, јер многи у Жегару бораве само љети, а остатак године живе другдје.

– Било је то најразвијеније село обровачкога краја захваљујући понајприје плодном Жегарском пољу у близини ријеке Зрмање – тумачи Милош Ушљебрка, један од оснивача удруге Жегар у срцу. Емоцију за свој завичај и даље гаје, каже нам наш суговорник док објашњава поријекло назива удружења у којем је од оснутка подједнако активан. Нажалост, унаточ томе што су у рату разрушене куће великим дијелом обновљене, иста судбина није задесила девастиране господарске објекте, па село још увијек оставља рушеван дојам. Ушљебрка нам каже да иако у Жегару ради школа, прва четири разреда похађа свега шестеро ђака; утјешно је да се ове уписало „чак“ троје првашића. У више разреде основне мора се путовати до Обровца, гдје већина похађа и наставу српског језика и културе по Ц моделу.

– Наше је удружење провело акцију опремања школске књижнице лектирним насловима, а у сурадњи с удругом Срби за Србе уредили смо за овдашњу дјецу играоницу, јер дјечјег вртића нема. Нема ни амбуланте, као ни трговине: двије које су некад радиле, сада су затворене, па се мјештани морају задовољити с онима покретнима или одлазити до Обровца ако им затреба штогод мимо најнужнијег. Ондје рјешавају све своје здравствене и медицинске потребе и проблеме, а за још комплексније ствари путују до четрдесетак километара удаљеног Бенковца или 70-ак км далеког Задра – каже Ушљебрка.

Свих ових година чланови Жегара у срцу организирано обилазе најстарије и најугроженије становнике, поготову у вријеме божићних празника. Проводе и акцију названу „Рода у Жегару“, намијењену новорођенчади и њиховим родитељима, којима новчано помажу.

– Недавно смо били код породице Кљајић, која је проширена кћери Калином – каже наш вриједни суговорник, па напомиње како су ове године организирали и ногометни турнир. Ипак, приоритет им је градња друштвеног дома у којем би се окупљали те организирали и спроводили заједничке активности.

– Идеја о градњи друштвеног дома појавила се прије неколико година, понајприје стога што овдје немамо простор у којем бисмо се могли дружити. Као младићи смо за љетних празника тумарали селом без садржаја, па смо тако уочили 1995. девастирану зграду некадашње амбуланте, подигнуту давних 1930-их добровољним радом и прилозима тадашњих сељана. То нам је дало додатне мотиве да је покушамо обновити и пренамијенити у друштвени дом. Рушевина је била у власништву Града Обровца, али смо је успјели откупити и сада смо већ у фази градње – каже Ушљебрка, који је као архитект направио пројект жегарскога друштвеног дома.

– Радови су започели добровољном радном акцијом рашчишћавања и недавног уклањања шуте. Финанцијски нам је увелике помогао СНВ, а дио радова покривен је и другим донацијама. Лани смо на натјечају СНВ-а за капиталне инвестиције добили 151.000 куна за прву фазу обнове, која је подразумијевала статичку санацију зграде и грубе грађевинске радове, а ове смо године добили додатних 115.000 куна за стављање зграде под кров – каже нам.

Иако двије стотине квадрата новога дома још није у потпуности готово јер очекују да ће покривање крова и постављање инсталација завршити до половице сљедеће године, у згради су овога љета организирали цијели низ догађања, подцртавајући тиме намјену обновљеног простора.

– Прве суботе у аугусту имали смо прославу у част светог нам свештеномученика Дамјана Штрпца, пароха у Жегару и Грахову којег су 1941. у Јадовном убили усташе. Наш садашњи свештеник, парох обровачки Драган Божић, сугерирао нам је да се сјетимо те жртве свакога љета кад се овдје окупимо. Бројни Жегарани и Жегаранке који су сада расути диљем регије и свијета, долазе у завичај љети па овдје буде и више од хиљаду душа. Тако смо након литургије у цркви Св. Георгија на скроман и симболичан начин удахнули живот свом друштвеном дому – тумачи Ушљебрка, наводећи да ново окупљалиште мјештана и посјетитеља Жегара врви понајвише у вечерњим сатима.

– У протекле смо двије године уз помоћ једног нашег сумјештанина заинтересираног за родословље и београдскога Етнографског музеја организирали изложбе које говоре о прошлости села и овдашњих породица. Ове смо године поставили изложбу названу „Истакнути жегарски појединци – идентитетски ослонац народа“, којом се присјећамо Стојана Јанковића, борца против Турака из 17. вијека који је у Исламу Грчком подигао чувену кулу, те Герасима Зелића, калуђера и архимандрита Крупе, манастира који је духовно средиште народа овога краја, и некадашњега епископског викара Далмације. Присјетили смо се и Ђака Санадера, жегарскога пророка и јунака народних прича, којег многи сматрају тек митском личношћу. Изложбени су панои постављени на унутарње зидове дома, а они су остављени у облику у којем су и грађени: слагањем камења с бетонским ојачањем. Иначе, предвидјели смо да простор дома буде јединствена површина на више нивоа с интегрираном чајном кухињом те издвојеним санитарним чвором и продаваоницом коју бисмо дали некоме у закуп, да људи баш не морају за сваку ситницу на улици чекати покретну трговину – прича Ушљебрка. У раду им увелике помажу многи појединци и организације, али и чињеница да је удруга регистрирана у Хрватској и Србији.

– Завичајна удружења имају велику важност, јер неовисно о политичким збивањима придоносе очувању успомена на завичај, омогућујући лакшу обнову и покрећући друштвене активности гдјегод да дјелују. Зато смо сигурни да ћемо и даље иницирати бројне акције, али и да ће се људи све више и дуље задржавати у Жегару – закључио је Милош Ушљебрка.