Четврти по реду сусрет професора и ђака Средњошколског центра у Оточцу
Како је добро видјети вас опет
Одбор за организацију сусрета професора и ђака Средњошколског центра у Оточцу организовао је скуп ученика, наставника и професора из региона Гацке долине и околине и 25.маја у Београду приредио сусрет у ресторану Атос на Бежанијској коси, гдје се окупило око 100 земљака.
Скуп је испред колега поздравио професор Бранко Јањатовић и свима присутнима пожелио пријатно вече. На самом почетку обраћања професор Бранко Јањатовић је рекао како нема боље професије од просвjетног радника.
– Да није нас, не би било ни вас, адвоката, љекара, судија, инжењера, било би више старлета, менаџера, консултаната, маркетинг стручњака. Морам рећи да за вријеме свог школовања нисам имао баш никаквих проблема, националне, социјалне или било које друге природе. Научио сам чак и два писма – рекао је Јањатовић и нашалио се да је могао навијати чак и за Црвену звезду.
– Они мало мудрији су навијали за Партизан. Онда када то више нисам могао, могао сам да одем тамо гдје ћу моћи.
Професор је напоменуо да у то предратно вријеме његове колеге и он нису гледали да ли се неко зове Јаков, Анте, Јуре, Јосип или Ђуро, Неђељко, Александар, Душан, и на то требају да буду поносни.
– Ако је то нама Србима мана, онда нека остане тако. Осјећајте се сигурно и пријатно у нашем слободном Београду, причајте језиком којим желите и пишите писмом којим хоћете и овдје вас за то нико неће питати – закључио је Игњатовић.
Невенка Узелац, бивши ученик, је исто имала потребу да се обрати својим пријатељима из младости.
– Сви смо ми некад давно били ученици, и с временом постали оно што смо данас. За све оно што сте постали и постигли искрено вам честитам. Данас нам је слободна настава. Бирајте сами предмет, тему, дужину сата, правите сами мали и велики одмор, пустите машти на вољу. Нећемо прозивати ко фали јер фале нам стотине и стотине оних који су жељели данас доћи, а нису могли – рекла је Невенка Узелац и позвала све да се присјете лијепих тренутака из завичаја јер су они велика снага њиховог садашњег живота.
Невенка је упоредила њихову чемерну причу са свезаним ћеном. Никад се не зна са које стране треба прићи, а да те опет не уједе за душу.
– Зло је моћно, али ријеч је најмоћније оружје и зато данас диванимо са нашим пријатељима из завичаја. Побједимо све зло, бар за вечерас – апеловала је Невенка и додала колико им овај сусрет значи и не само због лијепог дружења, већ и због обнављања завичајног говора, личког језика и нарјечја који им храни душу.
Нешто више о Оточцу и Гацкој долини рекао нам је адвокат Ђорђе Миховиловић, члан Организационог одбора.
– У Оточцу је био средњошколски центар са неколико средњих школа које је похађало око 700 ђака. Ово нам је четврти пут да се састајемо у организацији професора и ђака. Имамо Организациони одбор састављен од професора који су радили тада у Оточцу, и ђака који су тамо завршили школу, економску, гимназију – рекао је Миховиловић.
– Многи од нас су завршили факултете у Београду, међутим, доста људи је студирало и радило у Загребу и Ријеци, али због рата смо били присиљени да дођемо у Србију. Овдје смо се запослили и скућили, али економске и социјалне мреже су покидане и нама је сада циљ да се повежемо – рекао је Миховиловић и додао да су дошли земљаци из свих дијелова Србије, Војводине, Крагујевца, Ниша, Ужица, Чачка…
На овој манифестацији је представљен Билтен који је издало Српско удружење Личана Гацке долине и Врховина Завичај.
– Гацка долина је омеђена Велебитом са јужне стране, Малом и Великом Капелом са сјеверне. Ријека Гацка извире на југоисточном дијелу, тече кроз долину, кривуда и понире на другој страни. Шездесетих година прошлог вијека изграђено је акумулационо језеро Гусић поље одакле вода са 420 метара надморске висине покреће Хидроелектрану Сењ. Ријека Гацка је једна мирна ријека која нам је свима остала у најдивнијем сјећању. Највећи град у Гацкој долини је Оточац – са посебним дивљењем и очигледном великом љубављу према завичају причао је Ђорђе.
Ђорђе Миховиловић је изразио жаљење што се више не пише о Лици и Личанима. А када нешто није забиљежено полако одлази у заборав. И не само о Лици, већ о свим крајевима које су насељавали Срби.
Овај скуп је мали допринос за незаборав!
Новинар Српског кола
Драгана Бокун