Лука Ћеловић Требињац – добротвор каквог Србија није имала

Један од чувених Херцеговаца, и један од најплеменитијх Требињаца, Лука Ћеловић Требињац, врсни трговац, члан и покретач Управног одбора Београске задруге, члан Управног одбора Народне банке Краљевине Србије, касније и члан Управног одбора Народне банке Краљевине Срба, Хрвата и  Словенаца, велики добротвор, сав свој иметак, зграде са 60 станова, двадесетак локала, намењене све за рентирање, оставио је  Универзитету у Београду, за научне потребе и циљеве универзитета.

Као један од најбогатијих Срба, тог времена, помагао је многима. Поред напорног рада, у коме је како је говорио уживао,  уживао је и у песми. Волео је српску песму а и сам је радо певао. Имао је леп и мекан глас. Песму није схватао као забаву већ је кроз њу видео великог подстрекивача националне мисли, за коју се борио кроз цео свој живот.

Око себе је окупљао добре певаче. Ценио је Мокрањца за кога је говорио да пева као „херувим„.

Двадесетих година 20. века, пишу хроничари, било је право задовољство видети Луку у кругу младих, полетних певача који су долазили да му честитају крсну слави Светог Стефана. Обично су стизали поподне и уместо честитке заорила би се Лукина омиљена песма„Хеј трубачу с бујне Дрине„. После краткотрајног прекида за вечеру, песма за песмом је одјекивала до дубоко у ноћ.

Песма „Хеј трубачу с бујне Дрине„ за коју је речи написао Владислав Каћански, још давне 1875. године, често се називала „Српском Марсељезом„ а била је и нека врста химне батаљона 1300 каплара.

Лука није волео да иде на важне пријеме и догађаје и ако је уредно био позиван, јер су многи желели да буде баш њихов гост. Његово једино опуштање после напорног и одговорног рада било је са члановима  хора „Обилић„, који је окупљало највише младих људи.

Академски хор „Обилић„ основан је 1884. године на Универзитету у Београду, на тадашњој Великој школи.

С великом радошћу и уважавањем рада Академског певачког друштва „Обилић„ Лука је на дан школске славе Светог Саве, 27. јануара 1927. године, основао фонд за помоћ и рад овог друштва.

Лука Ћеловић Требињац, мало школован а више самоук, живео је за Српство, за слободу свог народа, за школство, науку  и националну песму.

Како је писала „Политика`,` од 18.8.1929. године, у извештају са сахране Луке Ћеловића Требињца,  поред многих истакнутих личности Универзитета у Београду, представника династије Карађорђевић, Београдске општине, Ратних ветерана, свештенства, сахрани су присуствовали и чланови „Обилића„.  Као почасна стража око погребних кола ишли су чланови „Обилића„. А када се као последњи од Луке опростио прота Стеван Самарџић, уз опело, док је ковчег с посмртним остацима спуштан у породичну гробницу на београдском Новом гробљу, чланови хора „Обилић„ певали су „Вјечнаја памјат„ свом великом добротвору.

„Политика„ је и у свом броју од 19.08.1929. године писала о Лукином животу. Поред тога да је помагао рад Дома слепих у Земуну и Удружења слепих девојака у Београду, као и многим другим људима, наводи се да су жене у његовом животу заузимале врло мало места. Никада се није заљубио, а камо ли озбиљно. Чак није мога да разуме да се човек може озбиљно заљубити.

„Има озбиљнијих ствари у животу којима човек треба да се бави„ говорио је он.

Кад би му по неки пријатељ замерио што се није оженио, одговорио би „Имаш право. И сам се кајем. Али, да се опет родим, опет се не бих оженио„.

У записнику после смрти, од ствари у његовој кући, у улици Краљевића Марка број 1, у којој је живео, уписани су само трпезаријски сто са шест столица, комода, два креденца, два метална кревета, три ормана, писаћи сто, дрвени кофер и завесе.

Све остало, своје велико богатство, Лука Ћеловић Требињац дао је у добротворне сврхе.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић
Преузето са: slobodnahercegovina.com

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар