ЦИЈЕЛО БАРАЈЕВО УЗ СВОГ ДОКТОРА – Селмедину Фетахију уручена Повеља „Милисав Чамџија“

У Центру за културу, пред препуном салом и срцима пуним поштовања, Удружење прогнаних, избхеглих, расељених и досељених „Ново огњиште“ из Барајева је у суботу 7. јуна уприличило своје јубиларно 15. завичајно вече, у оквиру којег је највише признање – Повеља „Милисав Чамџија“ – додијељено познатом љекару и хуманисти, специјалисти физикалне медицине и рехабилитације, др Селмедину Фетахију.

Велика сала Центра за културу била је испуњена до посљедњег мјеста, а десетине људи стајало је у партеру, на балкону, испред и око улазних врата. Иако би се по посјећености могло помислити да је ријеч о концерту неке музичке звијезде или премијери блокбастера, била је то много значајнија прилика – истински народни скуп: јубиларно 15. завичајно вече у организацији удружења прогнаних, избјеглих, расељених и досељених „Ново огњиште“. У срцу ове свечаности била је додјела Повеље „Милисав Чамџија“ великом хуманисти, омиљеном љекару и драгом суграђанину – др Селмедину Фетахију.

Милић: Црква је увијек уз свој народ!

Централни програм започео је извођењем химне Боже Правде након чега је свештеник протојереј ставрофор Видо Милић подсјетио на значај заједништва и очувања завичајне свијести, нагласивши да је управо у оваквим окупљањима најбољи начин да се сачува памћење на родни крај.

– Готово сваки четврти грађанин Барајева доселио се из различитих крајева – најчешће са Косова и Метохије, било као избјегло, расељено или прогнано лице. Сви су овдје изградили своје ново огњиште. Али, градећи нови дом, не смијемо заборавити стари. Зато су оваква сабрања од великог значаја – да се сјећамо, да преносимо успомене, и да нашу завичајну свијест предамо млађима – поручио је отац Видо.

Он је благословио присутне поводом великог празника Свете Тројице подсјетивши да је Црква увијек уз свој народ – било у Крајини, на Косову и Метохији, у Босни или било гдје друго.

Станојевић: Можда смо некима мали и небитни…

Предсједник Управног одбора удружења „Ново огњиште“ Стојадин – Дино Станојевић поручио је да је суштински смисао оваквих сабрања – очување завичајног памћења и изградња заједништва. Подсјетио је да удружење „Ново огњиште његује вриједности понесене из завичаја и гради нове мостове у заједници у којој сада живе.

– Свака етапа у развоју нашег удружења имала је свој печат. Не можемо, а да се не сјетимо Радомира Лале Драче, човјека снажне воље и визије, једног од оснивача, који је окупио народ око идеје борбе за достојанство и основна права. Посебан допринос дала је и Маријана Борковић, чији рад је био обиљежен топлином, неговањем обичаја и завичајне пјесме. Након ње, удружење је предводио Јово Добријевић, који је мисији дао дубоко људску димензију, утемељивши наш рад на бризи за ближњег – истакао је Станојевић.

Он је нагласио да удружење наставља својим утемељеним путем, са поштовањем према прошлости и надом у будућност.

– Можда неки мисле да смо мали и небитни. Али вјерујемо да вриједи оно што носимо у срцу и у дјелу. Желимо да будемо запамћени по смислу онога што радимо, а не по бројности. Наша мисија је да повезујемо и градимо мостове – између људи, времена, завичаја и новог дома.

Станојевић је упутио посебну захвалност свештеницима који, како је нагласио, увијек стоје уз свој народ. Подсјетио је и на два молитвена сабрања која удружење традиционално организује: 24. марта у Саборној цркви у Барајеву – помен жртвама НАТО агресије и мартовског погрома, и 4. августа, на Блажену Марију, у знак сјећања на пострадале у злочиначкој акцији „Олуја“.

– Са тугом и поносом сјећамо се и двадесет двојице наших суграђана из Барајева који су дали живот за Србију у ратовима деведесетих. Њихова жртва нас обавезује.

Част да се обрати на у име ГО Барајево имала је помоћница предсједника општине Весна Иванковић пожељевши “Новом огњишту” да и у будућности настави са очувањем традиције по чему је ово удружење препознатљиво од свог оснивања.

[su_box]

Историјски час др Милана Гулића

Први примјерци су уручени Владану Николићу  руководицоцу библиотека у Барајеву и Вранићу. Ова књигa према ријечима рецензента др Милана Гулића представља мозаик радијских и телевизијских репортажа и новинских  чланака који на врло пријемчив, а допадљив начин приказује ратну реалност у Крајини са намјером да без икаквих хвалопспјева свједочи живот „обичних људи“.

Уредник књиге Трифко Ћоровић је рекао да је неизмјерна штета што Гордана Јанићијевић није дочекала своје животно дјело. Најавио је да ће званична промоција ове књиге највјероватније сачекати јесен, као и да књига неће бити комерцијализована, већ ће читав тираж бити поклоњен библиотекама.

– На тај начин књига ће постати живи споменик Гордане Јанићијевић, храбре новинарке која је тихо и непримјетно отишла у вјечност!

[/su_box]

Ћоровић: Значај Повеље одређују њени добитници!

Члан УО, новинар Трифко Ћоровић на чију иницијативу је прије три године установљено највеће признање Удружења – Повеља Милисав Чамџија, је у врло надахнутом говору истакао да је прошло “210 година од смрти ослободиоца српске престонице, који је са сабљом у руци положио свој живот у боју код Палежа, током Другог српског устанка”.

– Није тражио награде. Није бројао заслуге. Борио се за слободу. И баш зато додјељујемо повељу која носи његово име – онима који својим дјелима служе заједници, који су својим животом и радом доказали да се за опште добро не морамо жртвовати мачем – него срцем, знањем, човјечношћу. Свједоци сте да се добра вијест далеко чује. Национални медији су већ објавили име овогодишњег лауреата – доктора Селмедина Фетахија.

Ћоровић је истакао да нико не жели да му затреба медицинска помоћ, али када се то деси свима је важно да дођу у руке доброг човјека и доброг љекара.

– Постоји ли иједна породица у Барајеву која, кад јој је било потребно, није осјетила руку помоћи др Фетахија? Он је био ту не само у својој ординацији, него и на спортским теренима, уз дјецу, уз младе, на домаћим и гостујућим утакмицама. Увијек ту – тих, али будан. Зато, др Фетахи није само понос своје породице – родитеља, сина Тарика, својих колега и установе у којој ради – Дома здравља Барајево.  Он је понос свих нас – без обзира одакле смо дошли.

Ћоровић је подсјетио да је вријеме у коме живимо чудно.

– Ово је вријеме гласних, а празних, вријеме у коме се величине често мјере бројем гласова, пратилаца, а не тежином дјела. Али баш зато, ова Повеља носи у себи одговорност. Њену вриједност не одређује само име Милисава Чамџије. Одређују је они који су њени добитници – наш отац Видо, наш борчански кнез Уча, сада и наш Селмедин…. Зато наш избор у будућности мора бити пажљив, одговоран и достојан – јер ако се укаља част Повеље, укаљаће се и сјећање на човјека чије име она носи. А то не смијемо дозволити.

Фетахи: Торба је тешка, а душа пуна!

Пролазили су минути док је одјекивао аплауз више стотина људи упућен др Фетахију у знак подршке и сагласности да је ово признање стигло у праве руке.

Суздржавајући еемоције добитник Повеље истакао је да је за њега ово признање „посебан тренутак – не само као професионалца, већ и као човјека који је дубоко везан за ову заједницу“. Како је сам признао, у првом тренутку није био сигуран о каквом је удружењу ријеч, али сазнавши да су претходни лауреати били протојереј-ставрофор Видо Милић и Драгослав Уча Јовичић, имао је свијест да улази у пробрано друштво.

У свом емотивном говору, Фетахи је посебно захвалио организаторима и свима који су, како је рекао, „покренули ову дивну иницијативу која подстиче добре људе да буду још бољи“.

Подсјетио је да је свој медицински пут започео управо у Дому здравља Барајево као волонтер, а потом радио у општој медицини, у хитној помоћи и на Одељењу за физикалну медицину и рехабилитацију. Као спортски љекар, био је дио бројних локалних клубова, али и пет година сарадник женске фудбалске репрезентације Србије, која је 2023. освојила историјско пето мјесто на Европском првенству.

– Ово није лично признање. Ово је потврда да вриједности као што су пажња, саосјећање, топлина и снага додира – и даље имају значење.

Поручујући да признање посвећује својим пацијентима од којих је научио шта је права борба, лауреат је посебно истакао значај подршке своје породице, коју је назвао „сидром и уточиштем“.

Истакао је да је животну поуку добио од дједа, на чијим су слаткишима одрасле генерације суграђана.

– Рекао ми је “понеси велику торбу и у њој скупља добра дјела и труди се да ниједно не прође поред тебе”. Вечерас је торба тешка, а душа пуна.

Током обраћања, емоције су надвладале и говорника и публику – нарочито када је др Селмедин Фетахи поменуо своје блиске пријатеље и сараднике који више нису међу нама. С посебном тугом и поштовањем, издвојио је недавно преминулог фудбалера Игора Миловановића из Великог Борка, колегу са којим је делио смјене Мићу Дамјановића, као и медицинске сестре Биљану Николић и Снежану Симић, које је назвао „тихим хероинама свакодневице“.

– Ова награда припада и њима. Хуманост није појединачан чин – она је заједнички напор да останемо људи – поручио је др Фетахи, упутивши на крају захвалност свима који су својим присуством увеличали ову свечаност.

На бини су се смјењивала талентована барајевска дјеца, уносећи радост, понос и усхићење у срца присутних.

Публика је с одушевљењем испратила наступ Ансамбла народних игара и пјесама „Шумадија“, који под вођством преданог Горана Петковића његује традицију са посебном енергијом. Ансамбл се представио кореографијама са играма из Србије и Лесковца, доносећи дах народне душе на позорницу.

Публика је с одушевљењем испратила наступ Ансамбла народних игара и пјесама „Шумадија“, који под вођством преданог Горана Петковића његује традицију са посебном енергијом. Ансамбл се представио кореографијама са играма из Србије и Лесковца, доносећи дах народне душе на позорницу.

Публика је с пажњом и дивљењем слушала пјесме Јане Симоновић, државне првакиње у знању руског језика, док су многи једва скривали сузе слушајући глас даровите десетогодишње Катарине Крстић.

Програм су, већ по традицији, заокружиле Јована Васић, Ивона Ратковић и Софија Плуимерс, ученице МШ „Даворин Јенко“. 

Вече је с топлином и надахнућем водила Сања Ивковић, а Удружење је с упутило искрену захвалност сниматељу Милану Лакићу и Бранку  Лакићу, који се побринуо за озвучење.

Била је то величанствена и непоновљива ноћ – вече у којем се осјетило како куца срце Барајева: срце које памти, поштује, воли и ствара. Срце које, упркос свему, остаје широко и отворено за свако добро дјело и сваку добру намјеру.

Текст: Драгана Бокун / Српско коло 
Фотографије: Милан Лакић и Максим Ћоровић
Видео: Милан Лакић

Преузето са: Слободна Херцеговина