Црни трећи јануар 1942. године

У Норвешкој је на тај дан нацистичка Њемачка основала 23 концентрациона логора кроз које је прошло више од 4.500 Југословена, махом Срба.

Најозлоглашенији су били Бејсфорт, Ботн, Ерландет, Фалстад, Корган, Осен, у које су људе највише упућивали из логора на Старом сајмишту у Београду.

До априла 1943. депортовано их је 4.680, од којих је више од 3.000 убијено.

Логораше су помагали норвешки антифашисти, остављајући храну и цигарете скривене крај пута којим су одлазили на присилни рад и организујући бјекство у неутралну Шведску малобројнима који су успјели да побјегну из логора.

Преживјелих 1.300 интернираца основало је послије рата дружење с пријатељима из Норвешке.

Трећег јануара 1942. хрватски нацисти – усташе на планини Папук у западној Славонији попалиле су и опљачкале српска села Горње Врховце, Кантаровце, Крушево, Шушњаре, Цицваре, Грђавицу, Бјелајце, а многе српске цивиле живе бацале у ватру.

То је један од најтежих злочина над Србима у усташкој Независној Држави Хрватској.

Њемачки командант за Србију у Другом свјетском рату објавио је наредбу којом је, под пријетњом смрћу, забрањено скривање Јевреја и чување јеврејских ствари, новца и вриједносних папира.

Многи Срби су, ипак, ризиковали живот и стотине Јевреја спасили од сигурне смрти.

За казну, упућивани су у логоре на Бањици, у Сајмиште или су транспортовани у логоре нациста широм Европе.