Нико није кажњен за разапињање Срба на стабла у селу Горњи Граховљани

На данашњи дан прије 28 година хрватске “зенге” су у селу Горњи Граховљани разапеле за стабла и ликвидирале из ватреног оружја 18 Срба, а за овај злочин још нико није одговарао, саопштено је из Документационо информационог центра “Веритас”.

Брутално је ликвидирано 16 Срба из Горњих и два из Средњих Граховљана, који који нису хтјели да напусте куће у егзодусу српског становништва са ширег подручја пакрачке општине, надајући се да им нико неће наудити јер никоме нису нанијели зло.

Ријеч је углавном о старијем становништву.

Из “Веритаса” подсјећају да су “зенге”, уз псовке и кундачење, спровеле мјештане до шуме недалеко од села гдје су их разапињали и закивали ексерима кроз руке и ноге на дебла дрвећа, а на крају их ликвидирали из ватреног оружја.

Све је то скривен иза једног стабла, посматрао тринаестогодишњи дјечак Слободан Видић, који од страха није могао ни да бјежи, ни да говори.

Опазивши дјечака очевица злочина, убице су се препирале шта урадити са њим, ликвидирати и њега или га повести са собом. Превладало је ово друго, па су га одвели у касарну у Славонској Пожеги.

Из ове касарне га је након неколико мјесеци избавио полицајац из Пакраца Иво Педић, чија је супруга била блиска рођака малог Слободана, и одвео га у своје родно село Јакшић.

Пошто су комшије пријетиле Иви да ће му бацити бомбу у кућу због тога што чува “четничко дериште”, Слободана су након пола године поново вратили у пожешку касарну, гдје га је током 1993. године пронашао припадник цивилне полиције Унпрофора Канађанин капетан Д.Б. Николсон.

Канађанин је превео дјечака на српску страну и тада му је он испричао како су ликвидирани његови мјештани.

Николсон и Слободан су обишли мјесто злочина, гдје су на деблима стабала нашли забијене ексере и трагове метака, али су тијела нестала.

Увјеривши се да Слободан говори истину, Николсон је наредних неколико мјесеци интензивно трагао са посмртним остацима граховљанских Срба. Један траг је водио у шуму у којој су ликвидирани, а други ка рибњацима у Марином селу код Пакрачке Пољане, гдје је био један од најзлогласнијих логора смрти у рату деведесетих.

Због опструкције и пријетњи са хрватске стране, мјесто укопа ипак није пронашао.

Из “Веритаса” наводе да је капетан Николсон напрасно морао напустити Унпрофор и вратити се у Канаду, одакле је ускоро Србима у Окучане послао много доказног материјала у вези са злочином у Горњим Граховљанима, уз напомену да је исти материјал предао и својој команди.

Без обзира на све то, земни остаци граховљанских Срба до данас нису пронађени.

Слободан је 1994. године погинуо на бихаћком ратишту, па је тако нестао и једини свједок злочина у Горњим Граховљанима, за који до данас нико није одговарао, ни пред домаћим, ни пред међународним судовима.

По званичном попису становништва из 1991. године, у Горњим Граховљанима живјело је 136, у Доњим 188, а у Средњим 43 житеља.

По задњем попису из 2011. године у Горњим Граховљанима било је осморо, у Доњим 33 људи, а у Средњим више није било никога, наводи “Веритас”.

Вест преузета са: Срна

Нема коментара

Напишите коментар