Црно језеро: Гробница за 2000 Срба
Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941.
„Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао.
Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо шапнуо свом сусједу: „Ово је посљедња.“ И заиста, многима од њих то је била посљедња цигарета. Мало помало, стиже и камион. Усташе одбројише 40 људи, потрпаше их у камион и кренуше цестом према Бихаћу.
Ноћ љетња, звјездана, тиха. Понекад се једино чује пуцањ или јаук из Соколског дома. Код Супанчића куће камион се заустави, тобоже због дефекта. Међутим, ту су стајале усташке страже. Поворка крену даље цестом испод стијена поред Уне. Кундаци по леђима у псовке. Указа се и мали мост поред црног језера. Оно је дубоко и тамно. Стравично пријети црном дубином. Камион се заустави на неколико метара, јер дрвени мост не би могао поднијети овај цијели терет. Тако објасни један од усташа. Затим додаде да преко моста треба да пређе десетина по десетина. И прва десеторица сиђоше из камиона и упутише се преко моста, а на другој страни били су постављени пушкомитраљези.
По људима осуше врући митраљески рафали. Послије рафала слиједиле су бомбе. Смрт је, овдје, сигурна. Кад је то видио, Илија скочи са камиона преко усташа и потрчавши кроз кукурузе баци се у Уну. Уна га је носила око 200 метара. Знао је да плива. Испалише неколико метака за њим. Усташе су биле сувише забављене око групе у камиону, па нису имале времена да јуре за Илијом Студеном. Рафали и све је готово. Побјегоше њих петорица, шесторица или седморица, и то они који су знали пливати, јер су прије рафала поскакали у воду. Илија се извуче из воде у врбаке поред обале. Усташе окренуше камион и вратише се натраг у Крупу пјевајући и пуцајући. Уна је проносила лешеве“.
Убијени код Црног језера били су из села око Босанске Крупе: Перна, Пишталине, Подгомила, Љусина, Ивањска, Баштра, Добро Село, Варошка Рјека, Миострах, Подгредине-Мемић Брдо, и стотине душа из Подгрмечких села. Укупно је побијено око 2000 Срба.
Главни подстрекачи и извршиоци геноцида над Србима у Босанској Крупи били су: Хусејин Муратбеговић, усташки логорник са својим штабом, и неизбежним инструкторима – Енвером Капетановићем, Химзом Хоџићем и Николом Орашковићем. Главни организатор геноцида у Отоци (код Бос. Крупе) и на Брескову био је Авдо Мујагић. У Бужимо главни организатор геноцида над Србима био је жандарм из Равница, Марин Пилингер.
ИЗВОР: Dušan D. Miljković, Stradanja u Cazinskoj krajini i antifašistička borba (1941-1945), Beograd, 2011.
Преузето са: Јадовно
Б.Г
/
Из ратних сјећања Глишић Милана
Глишић И.Милан (1913.-1993.)
Носилац Паризанске споменице *41. и један од главних организатора устанка у Подгрмечком крају
Приредио: Борислав-Боро Глишић
Проналазак преживјелих са усташког покоља на Црном језеру и уништавање његовог моста
Након, што су мучили и убијали Србе, у Босанкој Крупи, код Дома културе и његовој околини,као и на ушћу Крушнице у Уну, усташе су ,,пронашле” ново мјесто за своје монструозности. То је ,,Црно језеро”, које се налази уз цесту Бос.Крупа-Бихаћ, на удаљености 5. километара од Крупе. Ради се о ,,мјешавини” крашког извора воде и затона Уне, смјештеном у ,,казану” високих, стрмоглавих и засјечених стијена, невеликих димензије, дубине преко 10. метара, преко којег је дрвени мост и даље наведена -цеста. Иако му је вода бистра, због дневне засјенчености од стијена, поприма тамну боју,па му – због тога – највјероватније и потиче тај назив. Којем ће усташки кољачи српског народа, додати и своје –црнило. Негдје средином августа 1941.године,приликом једне од наших свакодневних акција на ,,Брини” и отимања- спашавања нашег народа од усташа, ноћ је – нас из Летеће дестине- затекла код кућа фамилија Секулића, на неколико километара од Крупе. Командант Миле Глишић , нас је задужио да морамо што прије реаговати на дојаве извиђача и народа о евентуалном покрету усташа из Крупе, према нашим селима, те ступити у борбу. Иза тога је , према плану бивало припремљено организовање осталих бораца из Великог и Малог Радића, да нам притекну у помоћ. Већ смо у претходним акцијама показали одлучност, али и сналажљивост при нападима на непријатеља, на ,,Брини”, а посебно приликом уништавања неколико непријатељских камиона и заробљавања драгоцјеног наоружања и муниције. У сутон тог облачног дана, почела је падати киша – ,,маждавица”, а с њом и прилична –помрчина. Онда су до нас , негдје око 11. сати ноћи, почели допирати некакви гласови, као ларма, затим понеки пуцањ, нешто што нам није дјеловало на добро. Затим, звук камиона из правца Крупе, али не и излазак на цесту према нама. То се чуло, на кратко, па након – око пола сата – поново исти звукови, пуцњи и гласови народа.Међутим, нисмо могли ништа разазнати и закључити поуздано о чему се ради. Остали смо тако ослушкујући – на својим положајима- до јутра, а онда се упутили ка ,,Брини” и ,,Надвириваљки”. У проласку изнад Црног језера и извиђању тог дијела кањона Уне( цесте и жељезничке пруге Бос.Крупа-Бихаћ),неко је примјетио човјека,који са цесте замаче, ка успону према дијелу стијена, којим се може доћи до заравни изнад Црног језера. Распоредили смо се по нашим већ уобичајеним положајима, одакле можемо добро видјети цесту,а наша патрола је одмах кренула, ка цести и мјесту гдје је запажен човјек. Прије него су стигли доле, до цесте, пред њих је – иза једне увале и стијене – изашао човјек, практично потпуно го и кроз плач, кренуо их грлити. Био је то Свето Ћулибрк, који им је саопштио да је преживио усташки масакр на Црном језеру и да су негде поред цесте још двојица, за које вјерује како су још живи. Ужаснути од ријечи,које су чули, гласно су повикали:- Ако је неко жив, нека се јави! Своји смо! Допирали су изнемогли гласови Милоша Штрпца и Илије Студена,које су пронашли, на самој ивици језера, уз цесту. Такође потпуно голе и искрвављених тијела. Нису их могли сами изнијети уз ,,Брину”, те су нас позвали у помоћ. За сваки случај испалили смо краћи митраљески рафал према тунелу ,,Грмуша”, како би се чула јека и знак усташама да смо на својим положајима, ослушнули, па онда кренули у изношење ових измрцварених, рањених и готово полуживих људи. Испарали смо своје кошуље, те их прво превили, а онда им око струка направили ,,кикље”, како би могли – ако не могу ходати- да их лакше можемо донијети до Великог Радића и наше команде, у центру села. Успут су нам и испричали, шта с њима догодило и како су се спасили од смрти, пред подивљалим усташким зликовцима. Усташе су из Крупе- где су довели Србе из села, највјероватније из околине Бихаћа – камионима довозили до Црног језера, на мосту из скидали до голе коже,а онда – стрељали. Како се народ не би могао између себе препознавати, па тако ни чути глас преживјелих о злочинима, усташе су из Крупе, одвозиле Србе -које су доводили са подручја те општине – у Бихаћ, па се их убијали, највише на Гаравицама, изнад Бихаћа. Већину тог народа су покупили по селима, на превару говорећи им да ће бити задржани пар дана, при поправкама пута и слично, те да ће им то бити плаћено. Док су моје Радићане, њих 12. сачекали у Крупој, при доласку на ,,Пазар”, одвели у Дом културе,а даље се о њима ништа не зна. Када су – на мосту Црног језера- усташе почеле постројавати свезани народ и скидати све са њега, затим припремати пушке за стрељање, Свето Ћулибрк је и прије првог пуцња, скочио у тмину Црног језера и запливао као понирању језера у Уну. А, одмах за њим , са моста су у језеро скочили и Илија Студен и Милош Штрбац. Док су зликовци обављали свој крвави усташки пир,њих тројица су одпливали до дијела језера, ка утору у Уну, гдје их нису могли добро нанишанити, него се једна кугла одбила од стијена, те погодила Свету Ћулибрка у стомак. Ту су са боловима , у хладној језерској води- гдје практично сунчеви зраци и не доспјевају- чекали свануће, јутро, па се ивукли до цесте и спасили од сигурне смрти.
петак, 21. јануар 2022.Ови људи су приздравили, те се -према властитој жељи- прикључили нашем Радићком партизанском одреду, те касније постали прекаљени ратници. А, на наш захтјев и одобрење команданта Миле Глишића, истог дана смо спремили ,,нарамке” сламе и бензин. Са првим сутоном и уз претходно извиђање цијелог тог дијела кањона Уне, спустили се до Црног језера. Разастрли смо сламу преко цијелог дрвеног моста, полили бензином и – запалили. Створио се огромн пламен и дим, што је по свој прилици , запало за око некоме, па се ускоро – из смјера Крупе- чуло бректање камиона , са којим су највероватније кренули гасити пожар. Међутим, пламен је захватио цијели мост, затим се урушила његова конструкција, па му није било спаса. Како би импровизовали борбу и усташама и Крупој дали на знање, да смо им ,,под носом”, испалили смо из пушака неколико пуцњева и из митраљеза – рафале, за шта нас је командант Миле – након повратка назад и прегледа стања муниције- добрано искртиковао. Тако смо спречили даљња усташка убијања на Црном језеру, а спаљивањем моста онемогућили и непријатељски саобрађај цестом од Бос.Крупе до Бихаћа.