Дeвета књига историчара Горана Киковића пред читаоцима

(Нe)заборављени бојеви и битке Васојевића

ЗА СЛОБОДУ СРПСТВА И ЦРНЕ ГОРЕ (ОД 1690. ДО 1941.)

Издавачи су :

 Српско историјско-културно друштво ,,Никола Васојевић“ Беране

Удружење ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца Беране

Удружење Српских књижевника у отаџбини и расејању -Андријевица

Док су рецезенти:

 

  Академик проф. др Јован Бабовић

Доцент др Дејан Антић, историчар

                                                 Бранислав Оташевић,књижевник

                                                 Зоран Вулевић,публициста и преводилац

                                                 Давид Лалић,пјесник и публициста

ЗАШТО ЈЕ НАСТАЛА ОВАКВА КЊИГА!?

                       Аутор Горан Киковић ,српски историчар у Црној Гори

           Ова књига биљежи и описује све оне (не)заборављене бојеве и битке које су водили Васојевићи, Шекуларци, Величани, Србљаци, Ашани и сви други етноси који су живјели на простору ”од Ножице до Љешнице”. Пошто званична црногорска историографија намјерно заборавља важну улогу ратникâ са ових простора и нигдје их не спомиње у уџбеницима историје, дошао сам на идеју да као историчар на једном мјесту саберем и опишем све ратове, бојеве, битке и буне које су наши преци водили за своју слободу, за слободу Црне Горе и српског народа, како би за потомке сачувао и употпунио им њихово сјећање на своје претке, који су готово три вијека водили непрестану и огорчену борбу како би опстали и сачували родно огњиште, своју српску православну вјеру, српски језик и српску народност.

Колико су имали храбрости ратници са простора Васојевићâ говори податак који износи Миодраг С. Јоксимовић да су се Турци чудом чудили како ови ратници весело иду у смрт. То је Турке у појединим ситуацијама обесхрабривало. Дијелом и због тога, тек храбрим Васојевићима није било немогуће да у окршајима побију на стотине анадолских војника уз своје минималне губитке, као на примјер у бојевима на Полици и Љешници 1854., Рудешу код Берана 1862., Бучу 1875., Шекулару и Бучу 1876., Буковој Пољани, Морачи и Јеловици 1877. … Толика храброст ових војника и њихово схватање смрти, једино се може протумачити оним епикурејским схватањем да ”смрт није несрећа за оног који умире већ за онога који остаје”.

            Сагласан сам са том оцјеном др Петра Рмуша, чији запис постоји у овој књизи, да је, покушавајући да преживи друштвено-историјску стварност условљену турском окупацијом и терором, Црна Гора била огрезла у крваве бојеве и сукобе. Током 18. и 19. вијека историја биљежи: битку на Цареву Лазу 1712., борбу на Трњинама 1717., борбе на Предишу и Бјелицама 1756., турски напад на Црну Гору 1768., Махмут-пашин напад на Црну Гору 1785., битку код Височице, 1795., битку на Крусима 1796., турски напад на Пипере 1811., битку на Љуботињу 1812., напад босанских Турака на Морачу 1820., борбе на Космачу са Аустријом 1838., борбе на Косову Лугу 1839., црногорске борбе према Херцеговини (1838-1842), Омер-пашин напад на Црну Гору 1853., битку на Граховцу 1858., битку на Вучјем долу 1876. Од бојева у Васојевићима којих је, заиста, одвише било током читавог 19. вијека ваља поменути битку на Полимљу и Превији 1862., битку на Рудешу 1862., бој на Шекулару 1876., бој на Буковој пољани 1877., битку на Новшићу 1879. и друге устаничке борбе до коначног ослобођења свих крајева од Турака.

Васојевићи су се ујединили са осталим српским етничким заједницама Шекулара, Велике, Горњих Села, Штитара, Брзаве и Фемића Крша и заједно пришли Црној Гори. Територија Васојевића тада је имала седам капетанија, административно-територијалних јединица. Проглашење о сједињењу са Црном Гором овјерено је на великом народном сабору код Ђурђевих Ступова 1857. године, на Васкрс. Спајање Васојевића са Црном Гором војвода Миљан је сматрао најбољим интересом читавог Српства. Због тога га је војвода Марко Миљанов назвао “косовским војводом”.

Одавно је историјска наука утврдила истину да је простор Васојевићâ био нераскидива спона између Рашке и Зете, али данашња монтенегринска ”историческа литанија над окупираном Црном Гором” (како је то већ духовито примијећено) жели да ту чињеницу дезавуише и склони, посебно из образовног процеса у школама. Академик Миомир Дашић недвосмислено каже: ”Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањића, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом”. И наставља:   ”На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора”. Нико не може данас омаловажавати историјски допринос Васојевићâ, који је неупитан: ”У тој револуционарној борби они су снажно допринијели територијалном увећању црногорске државе и размицању њених граница у дубини историјски Старе Србије, па је велики допринос народа ове области територијалном проширењу црногорске државе”.

Зато се према нашим прецима морамо опходити са поштовањем и захвалношћу за све велико што су нам оставили за собом, прије свега за слободан живот, који је након вишевјековног ропства под туђином постао неотуђиви залог будућег трајања. Свако политикантско и плиткоумно редефинисање историјске истине у корист некаквих вајних ”евроатлантских интеграција и лидерства међу државама на Западном Балкану” изазива само подсмијех и стрепњу да садањи нараштај својим чињењем не доведе у питање тековине величанственог дјела наших предака. Прва жеља ове и свих мојих претходних и будућих књига јесте да будемо свјесни те свете истине и да не допустимо никоме да се поиграва са једином историјом коју имамо – историјским подвигом Српства да живи у слободи.

О књизи горана Киковића свој осврт је дао доцент др Дејан Антић, историчар, са Филозофског факултета Универзитета у Нишу

КИКОВИЋ ЈЕ ОСТАВИО ВАСОЈЕВИЋИМА ВРЕДНО ИСТОРИЈСКО ШТИВО

Већ годинама пратим рад колеге историчара Горана Киковића и поштујем његову патриотску борбу за истину о постојању српског народа кроз векове у Црној Гори. Зато сам са посебном пажњом прочитао његово публицистичко-историјско дело које носи наслов ”(Не)заборављени бојеви и битке Васојевића за слободу српства и Црне Горе од 1690. до 1941. године”. Сви познати истраживачи, и наши и странци, истакли су да су Васојевићи највеће српско племе. Управо ћу цитирати што је написао о  Васојевићима руски путописац и истраживач Павле Аполонович Ровински који каже: …”Из цјелокупне прошлости Васојевића, види се да су они стално тежили ка Србији, којој су жељели да се ослободе Турака и у чему су јој помагали. Затим, када је Србија постала слободна, ранија политичка тежња појачана је економским условима. Почели су да траже и набављају у Србији храну за себе и своју стоку. Други, опет, немају ни услова за живот код кућe, сасвим су се преселили. Некако у исто вријеме и Црна Гора се почела оглашавати својим побједама над Турцима. Њој су се прикључила сва племена, територија сва до Васојевића. Тада су многи из овог племена почели одлазити на Цетиње, гдје су налазили потпуну слободу и српски понос. Била је то припрема за њихово прикључење Црној Гори…” Управо је на овим основама, које Ровински истиче, књигу написао млади историчар и теренски истраживач, већ афирмисани историчар Горан Киковић. Васојевићка историја трајања проткана је непрекидним борбама за крст часни и слободу златну и опстанак овог снажног племена. Васојевићи су учествовали у свим великим победама Црногорске војске над Турцима као што су Бој на Крчеву, Рудешу, Буковој пољани, Морачи, Полимљу, Невесињу, Вучјем Долу, Шекулару, Бучу, Доњој Ржаници… О томе на једном месту први пут ове важне догађаје описује Киковић и истиче да су Васојевићи дали велики допринос црногорско-србијанским везама, учествујући у експедицији 300 Васојевића преко Гиљеве према Србији. Готово да не постоји ниједан историјски период и догађај у Србији и Црној Гори у коме Васојевићи нису узели запажено учешће, дајући свој пуни допринос. Зато је ова књига светионик и чувар слободе која подсећа нас све, који држе до историјског постојања и велике историјске  улоге Срба у Црној Гори.  Ова књига је управо оно што је одавно било потребно да се објави и зато овде треба нагласити баш то што је и краљ Никола Петровић  написао у време Првог светског рата Васојевићком војводи Лакићу Војводићу: ”… Истрај јуначки соју васојевићки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом , док год буде Срба и јунака! Истрајте, најљепши синови моји”.

Ја поручујем колеги Киковићу, истрај колега на истинском и часном националном послу у борби за историјску истину и српску националну ствар у Његошевској Црној Гори и у јуначком српском племену Васојевићима!

 

Нема коментара

Напишите коментар