Ђурђица Драгаш: Како су расељени Личани оживели своје локално гробље
Пре неколико месеци одлучила сам да направим Фејсбук групу која би окупила моје земљаке, Личане, Дивосељане расуте по свету.
Првобитно ми је жеља била да их подстакнем да се укључе у акцију чишћења гробља у родним селу мојих Драгаша, Дивоселу. Да, то је оно гробље о којем сам писала летос, а које су полако, али сигурно гутали шума и заборав. И успели смо у ономе што је изгледало као немогућа мисија. Очистили смо га!
Гробови наших предака угледали су светлост дана и сада можемо, као сав нормалан свет, да их посетимо и запалимо свећу за њихове душе.
Иако често и сама критикујем друштво у којем реалност обликују интернет и друштвене мреже, морам да признам да без њих овај пут сигурно не бисмо успели. Новац за чишћење је стизао са свих континената.
Укључили су се људи који више од тридесет година не живе у завичају и који се исто толико година нису међусобно видели. Били смо прави мали пример глобализације. Били смо доказ да је савремени свет постао једно велико село у којем је све доступно и могуће.
Осећали смо, верујем, да смо заједница, да смо група људи окупљених око заједничког циља. Размењивали смо фотографије и информације, подстицали једни друге и радовали се сваком новом кораку који смо, иако удаљени једни од других, заједнички чинили.
Управо подстакнута том енергијом, решила сам да, и по окончању наше акције, наставим оно што се очигледно пробудило међу нама. Знају сви који су покушали нешто слично да то није баш лак посао. Људи немају времена, баве се својим животом и породицом, имају различита интересовања и ставове.
Многи интернет доживљавају као место на којем је све дозвољено, на којем су сви који не мисле исто легитимна “мета” за увреде и бесмислене и бескрајне свађе. Решила сам да се не обазирем на то. Осетила сам да је она акција обновила мостове који су се, под налетом невоља и година, срушили међу нама.
Ишла сам полако, корак по корак, и сваком новом објавом покушавала да нашу малу заједницу учиним што чвршћом, али и отворенијом. Полако, и помало стидљиво, и други чланови групе почели су да јој “дају живот”, укључујући се у “разговоре” и постављајући властите објаве.
Вероватно би људима који немају везе са нама изгледало помало чудно, верујем и непримерено, то што су, на већини фотографија које смо делили, били споменици, срушене куће и зарасла, непрепознатљива дворишта. Не би схватили зашто нам је толико важно кад неко објави стару, пожутелу фотографију.
Kо би разумео зашто плачемо гледајући сасвим обичне тренутке неког давно изгубљеног времена, неке насмејане и свечано обучене људе “ухваћене” у том, за њих посебном тренутку? Ми, расељени, ишчупани, обележени знамо зашто.
Вредност таквих “малих” ствари схватили смо кад смо остали без завичаја, без успомена, фотографија, без људи који су знали нас, наше родитеље, нашу заједничку историју. Те избледеле фотографије сведоче да смо некада све то имали, да смо постојали и опстајали.
И колико год ми изазивале тугу и носталгију, била сам срећна док сам читала коментаре који су их пратили. Радовала сам се свакој новој информацији, успомени коју смо међусобно делили, емоцији која се провлачила кроз све те речи исписане на различитим крајевима света.
Kао да сам кроз њих могла да нас видим поново заједно, баш тамо одакле смо давно, муком натерани, кренули.
Знам да је све то привид, виртуелна стварност која се, готово сигурно, неће реално десити, али захвална сам интернету и на тој, за нас великој прилици да будемо поново “заједно”.
Надам се да ћемо и у Нову годину ући тако уједињени, размењујући честитке и фотографије.
Дочекаћемо је на различитим меридијанима, с људима којима ништа не значи наша прошлост, с децом и унуцима који можда и не знају где је та Лика, али верујем да ће нам, како и само име групе на Фејсбуку каже, Дивосело бити у срцу.
Извор: РТС
