До властите земље кроз електричну жицу

На источном излазу из Бенковца, на цести која води за Книн, смјештено је омање градилиште. Из аута разгледавамо грађевински материјал и припремљен терен између православне Цркве Светог Јована и православног гробља. У складу с инфраструктурним еуропским пројектима и жељама сваке власти, па тако и бенковачке, да нешто конкретно остави иза себе, овдје ће ускоро бити изграђено нешто што ће се звати – Центар за националне мањине. То су нам још прошле године потврдили из Града Бенковца. Будући објект од 143 квадратна метра бит ће, како му име казује, намијењен припадницима националних мањина у Бенковцу, а подиже се из средстава Интервенцијског плана Града Бенковаца.

– Националне мањине ће ту имати своје просторије, у њима ће моћи дјеловати, одржавати своја окупљања и манифестације те чувати и излагати своју културну баштину. Разлози за изградњу су оснаживање улоге Града Бенковца као средишта друштвеног живота Равних Котара и Буковице те повећање животног стандарда грађана – наведено је у допису градских власти.

Бољи животни стандард грађана Бенковца, у овом случају националних мањина о којима говоре градске власти, најсигурније је провјерити на терену, особно с њима. Зато смо се упутили даље на исток, у оближње село Кожловац гдје живи између 15 и 20 Срба повратника. Иако је прецизан податак о броју становника објављен још у првом дијелу пописа становништва, овдје пописивање није извршено до краја.

Наш домаћин, 72-годишњи Никола Иванишевић, његова супруга и још један пар из села, нису имали прилику разговарати с пописивачем. С њим су се мимоишли, говори Иванишевић, јер су тих дана били заузети брањем маслина. Када су видјели да је датум за пописивање прошао, а да им нитко није оставио папирић с бројем, сами су се телефонски јавили задарској испостави Државног уреда за статистику како би исправили пропуст. Глас с друге стране, међутим, Иванишевићу је кратко поручио: „ма, није вам то толико битно“. С обзиром да Кожловац након Олује не може пребацити више од 20 сталних становника, четверо испуштених је прилично много у цјелокупној депопулацијској слици, али с тим се очито не слажу локални статистичари.

Били дио статистике или не, Иванишевића и остале мјештане море друге бриге, проблеми који се не дају ријешити накићеним пројектима и изградњом Центра за националне мањине јер се ипак тичу темељних људских права. Ову епизоду о попису Иванишевић нам је испричао као анегдоту, више онако успут, док нас је заједно са сусједима Јованом Иванишевићем и Јовом Зорицом водио у обилазак критичних точки Кожловца.

Орање туђе њиве, стока без надзора која брсти насаде, пријетње самопрозваних посједника, неспособност институција да било шта учине – таква прича догађа се и у Кожловцу

Нашли смо се у средишту села, подно Цркве Свете Недјеље, крај гробља које стоји с обје стране цесте. Суговорници нам показују руком на плочу Државно ловиште „Родаљице – Лисичић“. Смета им што је постављена тик уз гробље, а празног мјеста има у изобиљу. У вожњи цестом Бенковац – Книн, из аута се не могу уочити сви кожловачки детаљи. Зуб времена, запуштеност и ратна разарања нарушили су изворну просторну организацију села.

Тако сакривен и непримијећен, уз гробље стоји девастирани антифашистички споменик. Саграђен је од препознатљивог бенковачког камена, а овим спомеником слављена је Народноослободилачка борба цијелог равнокотарског и буковачког краја. На њему је исцртана мапа са селима који се налазе сјевероисточно од Кожловца: Бјелини, Бргуду и Добропољцима, а доље се протежу села смјештана југозападно од њега – Коларина, Пристег, Церање Доње и Радашиновци. На споменику је информација да су тим путем током НОБ-а пролазиле партизанске везе и јединице између приморја, Равних Котара и Буковице. Не може се видјети када је споменик постављен јер је баш на том мјесту оштећен. Више је пута уништаван и исписиван разним порукама: задње се задржало једно ушато слово ‘У’ и порука „Слава њима, Бог и Хрвати“.

Нешто ниже од цркве, на улазу у село, налази се природни извор питке воде, вјероватно задња препознатљивост Кожловца. Јавна шпина с коритом за напајање стоке, стара преко 120 година, направљена је још за вријеме цара Фрање Јосипа. Уз одређена оштећења, на шпини се и даље налази уклесани натпис „Јубилејски точак Асериа – Поклон Обчине бенковачке 1899.“

У бушотини Кожловац, у народу познатијој као Точак, има довољно воде за опскрбу читавог бенковачког водоопскрбног сустава, који осим Бенковца обухваћа још 26 насеља. Прошле године, први пут у 120 година, шпина је на неко вријеме пресушила. Хрватске воде тврде да је пресахнуће било резултат суше, док мјештани сматрају да су се проблеми појавили прије више од годину дана, након радова спајања водног ресурса Кожловац – Подграђе на нови магистрални цјевовод водоопскрбног сустава Бенковац – Лишане Островичке – Вукшић који су финанцирале Хрватске воде. За вријеме наше посјете Точак је текао као некад. И док се из кожловачке бушотине вода бити проведена до околних села, Кожловца нема на тој мапи. Питали су градоначелника Томислава Булића хоће ли добити воду, а он се нашалио, како тврде, рекавши им да је „њих у селу толико мало да би се могли потровати од устајале воде у цијевима“.

Посебно проблематичан дио Кожловца је онај стари, горњи Кожловац, исељен још крајем 1970-их година, када су се људи спустили ниже у село и изградили нове куће. Обрадива земља остала им је горе. То су углавном вриједна поља маслина и бајама. Земља које се протеже на стотине хектара, претежно напуштена од расељених власника, идеална је прилика за распрострањену појаву – заузимање пољопривредних површина. Орање туђе њиве, стока без надзора која брсти насаде, пријетње самопрозваних посједника, неспособност надлежних институција да ту било шта учини – та генеричка прича догађа се и у Кожловцу.

Краве и бикови ломе све пред собом. Полиција дође и направи записник, на крају кажу: „ми смо немоћни.“ Свим мјештанима је отежан приступ земљи, говори Никола Иванишевић

Приватна имовина Николе и Јована Иванишевића, смјештена у горњем дијелу села, већим дијелом је ограђена жицом, али не њиховом. Кроз ту је жицу на неким мјестима, тврде они, пуштена струја. Њу је поставио концесионар Анте Пешут из Лисичића како би контролирао тридесетак крава да не прелазе у друге посједе, али им није забранио да кроче на земљу наших суговорника. Они, да би дошли до својих парцела, жицу морају прескакати. Осим тога, Никола тврди да су му прије двије године, туђе краве уништиле 28 стабала младих бајама. Док се возимо уским и тешко проходним макадамом, погледом пратимо танку жицу која се протеже дуж цијелог пута. Иванишевић нам покушава предочити колико те ограде има.

– По мојој процјени, Пешут је оградио подручје од два пута два километра. Краве и бикови ломе све пред собом. Полиција дође и направи записник, на крају кажу: „ми смо немоћни.“ Свим мјештанима је отежан приступ земљи. Нека он држи благо на земљи од шумарије, за шта и има концесију, ми немамо ништа против, само хоћемо да се исели с наше земље – говори Никола Иванишевић. Додаје да им сви савјетују да иду приватном тужбом на Пешута, а за то немају ни новца ни времена, каже.

– Звао сам и Агенцију за плаћање у Задру, они кажу: „нас то не занима“, пољопривредни инспектор каже: „мене се то не тиче“. Па кога се тиче? Огорчени смо. И још нам се ругају, као што ми је за моју ливаду рекао један прије пар година: „то је мој ратни плијен“. И још ми пријетио да ће ме одробијати – говори Иванишевић који је знао у једном дану три пута позвати полицију из Бенковца. Срамота га је, каже, али другог избора није имао.

Његов презимењак Јован кренуо је прије два мјесеца аутом до своје земље да испили дрва. Није ни примијетио да је захватио жицу док није осјетио лагани отпор. Док је рукама отпетљавао жицу, трнци од напона прошли су му кроз цијело тијело.

– Боме ме добро стресло. Ништа, некако сам успио побацати те колчиће и почнем сјећи дрва. Кад, у неком трену долазе краве, води их Пешутова сестра. Питао сам је с којим правом гони своје краве туда. Одговорила ми је да сам националиста и да не покушавам потјерати њене краве без полиције. На то сам јој ја узвратио да ми то није намјера, али да је срамота да страхујем од њихових крава на мојој земљи. Добио сам одговор: „није ово твоје, ово је хрватско!“ – препричава Јован који се због тога обратио комуналним редарима. Они су му, пак, савјетовали да слободно узме клијешта, пресијече жицу и ослободи себи пут.

– Питали су ме могу ли доћи до своје земље из неког другог смјера. Рекао сам да не могу јер је и с горње стране такођер жица. Дошли смо до моје старе куће, показао сам им и ту жицу. Комунални редар се почео смијати и говори ми: „ја сам ти рекао, узмеш, брате, клијешта и то је то.“ Ја кажем, да сам мислио то тако, не бих вас звао. Да бих ушао на своју ливаду морам јашити по тој жици. А они ми кажу да се пробам обратити шумарији. Онда сам звао у комуналац. Службеник ми је рекао: „ви сте дужни сами чувати своју имовину.“ Ја сам човјек од 80 година, како ћу се качити с човјеком који је дупло млађи од мене – појашњава Јован потанко.

Управо је пребацивање одговорности с једне институције на другу главна значајка узурпације земље која је забиљежена од Илока до Конавала. Становници Равних котара посебно су се нагледали те пошасти. Подсјетимо да је Душан Лакић из Ислама Латинског прије двије године покушао оправдано уклонити сусједа са свог посједа. Овај му је потом припријетио, а изречене поруке биле су толико страшне да је Лакић казнено пријавио сусједа, због чега је узурпатор добио забрану приласка. Још познатији случај је онај из Церања Горњих, стар преко десет година. Концесионар Митар Хабеншус је, под патронатом тадашњег првог човјека Бенковца Бранка Кутије, заузео околну земљу која је у власништву обитељи Шапоња, поред оне која му је концесијом на 20 година припала. Хабеншус је на крају концесију изгубио, али је, према наводима власника, спорне честице и даље користио.

За коментар смо се обратили и самом Анти Пешуту који је негирао све оптужбе Иванишевића. Казао је да користи 50 хектара које је добио у концесију од Хрватских шума, да земљу наведених приватних посједника – које назива „православцима“, не користи те да жица коју је поставио није толико проблематична. Танка је, рекао је, има свега два милиметра и служи само за ограничавање кретања стоке.

Ову информацију подијелили смо с Ањом Шимпрагом, СДСС-овом саборском заступницом и чланицом Одбора за пољопривреду.

– Клуб заступника СДСС-а ће затражити састанак на ову тему у Министарству пољопривреде, а такођер и с МУП-ом и Државним инспекторатом, како би потакнули рјешавање овог проблема, али и сличних ситуација на терену којима свједочимо свакодневно – од узурпације земљишта до неконтролираног држања стоке. Свакако је и сазивање тематске сједнице Одбора за пољопривреду један од начина да се чује више о овој теми, као да буду упућени приједлози законских рјешења – казала је Шимпрага.

У каквим год околностима се нашли, наши суговорници истичу да не могу замислити да живе изван свог села. Ту су остали и за вријеме Југославије, ту су се вратили из избјеглиштва из Србије.

– Пусти ти Загреб и Београд, није то то. Мени је љепше живјети овдје него било гдје, а могао сам бирати. Ја бих радије живио горе у оној старој срушеној кући у селу него било гдје на планети. Моћ навике је чудо, је л’ тако – говори Никола који још увијек може зажмирити на лошу цесту, па са сусједима сам избетонирати пут како би свом дворишту уопће могао прићи.

Њих двадесетак у селу је свјесно да им се више нитко неће вратити, све док их градске власти игнорирају, а земљу им распродају. И док се у Надину, Вукшићу, Смилчићу и Лисичићу из истог оног Интервенцијског фонда граде Друштвени домови, Кожловац је трајно остао без свог сеоског дома у којем су некад имали мјесну заједницу и основну школу. Као и за воду, градске власти су им, како тврде, објасниле да им та зграда не треба јер нема народа за састављање мјесног одбора, а ни дјеце за похађање наставе. Сеоски дом изградили су почетком 1980-их властитим средствима, без помоћи тадашње опћине. Упитали смо Град Бенковац о актуалним концесијама на подручју Кожловца, јер мјештани тврде да је зграда дома дугорочно предана у руке концесионара. Но до закључења овог броја нисмо добили одговор.

Полиција: У једном случају поднијели смо оптужни приједлог против више особа

Након закључења броја, Полицијска управа задарска послала је 8. марта одговор на питање везано о поступању Полицијске постаје Бенковац у селу Кожловац, којој су се неколико пута обраћали мјештани.

Наводи се да су полицијски службеници Полицијске постаје Бенковац у протекле двије године у мјесту Кожловац поступали у седам наврата, везано за дојаве које су се односиле на проблематику неконтролираног држања домаћих животиња.

„Приликом поступања полицијских службеника, у два случаја су утврђени елементи прекршаја из Закона о заштити животиња, о чему је правовремено обавијештено комунално редарство града Бенковца. Такођер, у једном случају су утврђени елементи прекршаја из Закона о прекршајима против јавног реда и мира те је Опћинском суду у Задру – Прекршајни одјел поднесен оптужни приједлог против више особа, док у четири дојаве нису утврђени елементи кажњивог понашања. Полиција поводом сваке запримљене дојаве, па тако и поводом дојава које се односе на неконтролирано држање животиња, подузима мјере и радње из своје надлежности. У циљу превенције чињења прекршаја или казнених дјела, исто тако полиција остварује координацију с другим надлежним тијелима који су дионици проведбе Закона о заштити животиња“, наводи се у одговору ПУ задарске.

Ања Кожул; Портал Новости
Преузето са: Банија онлајн
Нема коментара

Напишите коментар