Др Ђуро Затезало: Покољ на подручју комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА

ГОСПИЋ – ЈАДОВНО – ПАГ

Анте Антуновић, Мушалук, Госпић

Био сам стражар у Збирном усташком логору у Госпићу 1941. године

Своју изјаву о хапшењу и убијању Срба у госпићкој казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао је Анте Антуновић у Госпићу 6. јула 1952. године.

„За вријеме Југославије био сам стражар код Централног затвора Окружног суда у Госпићу. Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске, све до 1943. године. Мјесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео је 1941. године Мијо Старачек, пријатељ по идејама Јурице Фрковића, само мало касније Великог жупана за Велику жупу Гацка и Лика са сједиштем у Госпићу.

Одмах још у априлу услиједило је хапшење Срба у Госпићу и околини. Већ у јуну похватале су усташе око 100 Срба, од којих је одмах из затвора камионом одвезено њих 40 ноћу у шуму у Личком Лешћу и тамо су побијени.

Услиједило је масовно хапшење Срба, мушкараца, жена и дјеце. Доважани су из разних крајева НДХ-а. Напунила се казнионица и двориште. Старачек и његови Иван Kовачевић, Томо Шарић, Нико ла Милинковић и други стражари поступали су с њима на најзвјерскији начин.

Улијетали су у ћелије и на разне начине тукли и мрцварили похапшене Србе. Људи су под батинама умирали. Својим сам очима видио када су мучили и убили у ћелији Миливоја Зеца. Гледао сам када је Пудић заклао једног Србина коме се не сјећам имена.

Kрајновић Никола, старац од 70 година дошао је у Госпић да си купи духана, ухапсили су га Томо Шарић и Никола Милинковић. Звјерски су га у затвору мучили, одрезали су му уши и нос а тек онда га убили из пушке. Убијали су их свакодневно, одвозили на Велебит и тако убијали над безданим јамама. Готово колико су их дневно одвозили из Госпића на Велебит, толико су довозили нових заточеника.

О убијању се није водила никаква евиденција. Ноћу су их убијали у ћелијама и износили, те их закопавали негдје вани или их одвозили и бацали у природне јаме у околици Госпића. Сјећам се разговора стражара Николе Фрковића и Мије Старачека у ходнику. Фрковић је упитао управитеља, шта би с двије бабе које му сметају у стану. Старачек је смијући се рекао: „Наша је зграда широка, имају се гдје смјестити и лако их је ликвидирати.” Те двије жене већ исту ноћ доведене су у затвор и биле убијене. Једна од њих звала се Мирић, другој је било име Злата, а мужу њеном Никола. Мирићка је тек недавно била дошла из Америке. Биле су богате и добивале су новаца из Америке. Њихова тијела била су покопана, затрпана тек с мало земље недалеко самог затвора. Имовину су им опљачкали убојице: Никола Фрковић, Иван Kовачевић, Никола Павичић и други.

У српњу 1941. отишле су усташе и с њима Иван Kовачевић и Томо Шарић у Смиљан по наређењу управитеља Старачека. Није их било од 10 до 15 дана па сам упитао Старачека гдје су они. Дрско ми је одговорио да се то мене не тиче гдје су они, да он зна куда их је послао и рекао да су они више учинили за ово 10 дана, него ћу ја за 50 година своје стражарске службе.

Нашао сам се увријеђен и запитао га, шта су они толико учинили, а он ми је одговорио, да су почистили читаво село Смиљан од српске гамади. Убрзо сам сазнао да су усташе и наши стражари извршили масовни покољ Срба у селу Смиљану. Поклали су мушкарце, жене и дјецу.

Одмах након тога извршили су покољ српских сељака у селу Смиљанско Поље. Довели су у затвор Симића Лемајића и још неколико Лемајића, њих су с другима отпремили у Јадовно и тамо ликвидирали.

Kад сам једног дана упитао Старачека куда одвозе толике затворенике и шта раде с њима. Рекао ми је да их одвозе на Велебит, а да би и ја требао да видим шта се од њих тамо ради и да видим какви требају бити људи који су за данашњицу, мислећи на усташе који убијају заточенике. На упит шта се тамо ради, рекао је да се похапшени доводе к јами и удара их се мацолом или ножем и тко жив, тко мртав пада у јаму.

Послије овога разговора пријавио ме Мијо Старачек Великом жупану Јурици Фрковићу, који ме је позвао на одговорност, рекавши ми ако ми се не свиђа служба, да је напустим…”[1]

Анте Антуновић с.р.

Јелена Басарић, Госпић

Посљедњи пут из затворске ћелије у Госпићу видјела сам свога оца Дмитра

„Године 1941. била сам у 19-ој години живота. Завршила сам школовање на Гимназији у Госпићу. На сам дан проглашења Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године на улицама Госпића показале су се усташе, руковођене трговцем Јурицом Фрковићем. Већ сутрадан 11. априла ухапсиле су усташе Србе: трговца Николу Дукића, трговца Николу Обрадовића, управника казнионице у пензији Божу Плећаша, чиновника Илију Плећаша, адвоката Богдана Станића и неколико десетака других чијих се имена не могу сјетити. Затворили су их у госпићку казнионицу. Ту су их мучили 15 дана те их одвели на Велебит и убили.

Усташе су се подијелиле и кренуле у два правца на лов по граду Госпићу и околним српским селима. Свакодневно су доводиле колоне Срба, тукле, затварале и мучиле у ћелијама и дворишту казнионице. Одвозили су их камионом на Велебит и убијале.

Гледала сам када су водили и тукли: трговца Николу Војводића, трговца Милоша Пјевача, Стојана Обрадовића, жељезничара Илију Обрадовића, гостионичара Милету Макана, жељезничаре Јанка Димића и Стеву Плећаша, сељака Ђуру Почуча и домаћицу Марију Теслић. Вођени су са неколико десетака других Срба повезани жицом према казнионици и даље у логор Јадовно на Велебиту.

Упале су усташе у гостионицу Драгице Плећаш, чијег су супруга Васу убиле, те се опијале цијелу ноћ, па убиле и Драгицу, а гостионицу опљачкале. У село српско Липе упале су усташе 1. аугуста 1941. године и поклале све српско становништво које није успјело побјећи смрти. Kуће су опљачкале и запалиле.

Идућег дана, на Илиндан, 2. аугуста 1941. хватале су усташе Србе по Госпићу. Убиле су ученика 7. разреда Гимназије Дмитра Теслића у његовој кући. Одвеле породице: Јанка Димића, Стеве Плећаша, Почуче, Новаковиће, Гледиће и многе друге. Затвориле их у ћелије казнионице, те одвезли с многим другим у логор Јадовно и тамо бациле у бездане јаме.

Ја сам тога истога дана као још неки Срби успјела побјећи са својим оцем Дмитром, мајком Пером, сестром Софијом, братом Јовом, снахом Аницом и њиховом дјецом Владом, девет година, Бранком осам, и Богданом шест година старим на Велебит. У шуму гдје смо у збјегу затекли већ много српског становништва.

Након четири дана мученичког живота у шуми, мој отац се одлучио да се врати кући у Госпић. Говорио је да он није ником ништа и никада лоше учинио. Нитко му није одобравао повратак, а нарочито га мама преклињала да не иде никуда. Он је кренуо а и ја с њим. Нисам га могла сама пустити да иде. Ишли смо цијелу ноћ и стигли до села Дивосела које је било у пламену. Усташе су пуцале.

Отац није хтио да се врати, већ је наставио пут за Госпић. Ја сам остала с Милицом Обрадовић, старом 20 година. Ујутро смо и нас двије кренуле мојој кући у Госпић која се налазила код жељезничке станице Госпић. Прозори и врата од куће били су полупани. Све опљачкано и однесено. Оца нисмо нашле. Ту нисмо могле остати, а на Велебит се више нисмо могле вратити. Kријући се кроз жита дошле смо на жељезничку станицу талијанским војницима. Молили смо их да нас приме и помогну да одемо у Италију. Знале смо да су Талијани тако помогли неким Србима да их хрватске усташе не убију. Споразумијевала сам се с њима мало талијански, мало француски. Они су се над нама сажалијевали и хтјели нам помоћи. Милицу су убацили у један камион који је отишао. Хтјели су и мене убацити у слиједећи, али је наишао један усташа, ударио ме кундаком и рекао да сам ухапшена. Одвео ме у затвор казнионице у Госпићу.

То је било 5. аугуста 1941. године. Једнога дана погледала сам кроз прозор ћелије у двориште и видјела сам посљедњи пута свога оца Дмитра. Он ме опазио и руком ми показао даје гладан. Видјела сам како су хрватске усташе мога оца Дмитра везале жицом као много других Срба, а потом их спојили ланцем и одвезли камионом на Велебит у логор Јадовно. Сваки дан до подне и по подне, везале су и тукле усташе Србе, те одвозили на Велебит у бездане јаме. Пуних 15 дана прала сам с другим Српкињама крваве подове и зидове у ћелијама и ходницима казнионице у Госпићу.

Мјесто масовне гробнице на Форнажи изнад увале Малин, острво Паг, Хрватска. ФОТО: Јадовно 1941.

Усташе су ужурбано довозиле, везале и одвозиле Србе камионима на Велебит 20. аугуста 1941. године била сам у колони с многим Србима, женама и мушкарцима вођена према жељезничкој станици Госпић.

Сјећам се добро: Марије Вујновић, њене сестре Милице, Раде Васиљевић, Анкице Басте и Зоре Ивановић, чиновнице „Шипада” из Сарајева, Милице Kрајновић и Драгице Бараћ, како смо се болно кретале у тој жалосној колони гладне и измучене. Потовариле су нас усташе у сточне вагоне уз обљубљено њихово кундачење по нашим огољелим тијелима.

Одвезле су нас у усташки логор Јастребарско. У једној властелинској згради смјестили су наше Србе мушкарце у подрумске просторије, а Жидове, мушкарце и жене са Хрватима, те нас неколико Српкиња на 1. кат. те зграде. Усташа звани „Милица” из Пазаришта Перушић, тукао је гдје је стигао Србе пендреком, како путем тако и овдје у Јастребарском.

Након десет дана, ми Српкиње и Жидовке смо отпремљене у усташки логор у Kрушчицу крај Травника. Тамо смо стигле након два дана путовања без хране и воде. Ми Српкиње смјештене смо у неку бараку, готово без крова, пуну блата. На другу страну бараке гдје су биле даске смјештене су Жидовке. Након неколико дана Жидови су поподили даскама и наш дио бараке. Готово нису нам давале усташе ништа за јести. Биле смо гладне. Многе су заточенице падале у несвијест од глади. У ходу смо се просто љуљале. Неке су брале зелену траву и лишће од бундеве и то на ватри кухале, али су и то усташе забраниле, или су већ тако припремљену храну ногом ударале и просипале. Нечистоћа, много ушију. Усташе ни нама нису дале да се бринемо за чистоћу онолико колико би ми могле. Нису нам дозвољавале да на оближњем потоку оперемо рубље. Ако би коју затекле да га пере, бацале су рубље у воду, а заточеницу тукле и тјерале у бараку. Забрањивале су и тријебљење ушију из наше готово никакве одјеће.

Поступале су према нама брутално и нечовјечно. Усташе су шамарале и кундацима ударале по нама. По ноћи су изводиле заточенице на тобожњи рад, а тамо су их силовале. Гледала сам како су мучиле и тукле Јелку Kурилић.

Након мјесец дана одвезли су нас у логор у Лоборграду крај Златара. Управу логора водили су њемачки војници и управник је био Нијемац из Загреба Kарло Хегер. Овдје нам је било боље.

Све бараке у Слани на Пагу биле су ограђене бодљикавом жицом у неколико редова

Ја сам с другим Српкињама 19. децембра 1941. године отпремљена из Лоборграда у логор у Горњој Ријеци крај Новог Марофа. И овдје је управник логора био Нијемац Kарло Пелц из Загреба, па и њемачки војници.

Из овог логора могле смо се и дописивати с нашима. Тако сам и добила писмо од мога брата Јове. Јавио ми је да су усташе побиле наше најмилије: поред оца Дмитра и мајку Перу, сестру Софију, снаху Аницу, малога Владу (9), Бранка (8) и Богдана (6) година старог.

Отац Симеон над Шарановом јамом.

Поред свих мука и патњи ја сам остала жива. Мене и неколико других српских мученица спасили су њемачки војници. Отпремили су нас из логора у Горњој Ријеци, 30. марта 1942. године у Земун, а затим сам доспјела и овдје у Београд. Нијемци су нас ишчупали из усташких злочиначких канџи.”[2]

У Београду, 17. априла 1942. године

Јелена Басарић с.р.

Мане Чанак, Острвица Kузмановача, Лички Осик

Побјегао сам из усташког логора смрти Јадовно, јула 1941. године

„Слом и капитулација Kраљевине Југославије затекла ме на одслужењу војног рока у Шибенику. Пет дана након тога некако сам успио доћи кући у Kузмановачу. Одмах сам сазнао да хрватске усташе патролирају селима и да хапсе Србе, и да су већ у Широкој Kули похапсиле више од 10 људи. Само осам дана након мога доласка кући долазе комшије усташе: Миле Рукавина Баћак, Иван Обућина Мушлија и неки Никола из Перушића. Тражили су да им предам оружје и војну опрему. Оружје нисам имао, а војну опрему нисам хтио предати, сакрио сам је и рекао да сам дошао кући у цивилу. Претресли су кућу и нашли војничке ципеле и двије кошуље. Мене су свезали жицом и повели, а нађене ципеле и кошуље понио је један од њих.

Моја супруга која је лежала у кревету послије порода, устала је и кренула за нама кукајући и молећи их да ме пусте, јер смо тада имали троје дјеце. Водили су ме тако свезаног око два километра, а моја је жена ишла стално за нама и преклињала их да ме пусте, јер нисам ником ништа скривио. Наједном су застали, одвезали ме и пустили.

Међутим, недуго иза тога, већ на сам Видовдан, 28. јуна 1941. године, пошао сам комшији Станиши Човићу. Са мном је ишао и Илија Вујновић Брација. Среле су нас усташе, исти Миле Рукавина и Иван Обућина и ухапсили нас. Нису нас везали већ су нам рекли да смо ухапшени и да нас воде у Јањце, удаљено око 50 километара. Kад смо их упитали зашто нас воде тако далеко кад имају ближе усташке власти у Перушићу.

Сјећам се да нам је тада Миле Рукавина рекао да бисмо се у Перушићу лоше провели, а да ће нас из Јањце већ сутрадан пустити кући. Јако сам се уплашио јер сам раније чуо да на Јањци има бездана јама гдје усташе убијају Србе и бацају их у безданушу.

Јама под Гргиним бријегом. ФОТО: Јадовно 1941.

У Јањци усташе су нас затвориле у подрум жандармеријске станице у ком је већ било затворено 30 Срба из села: Борчића, Узелаца, Пејновића, Стакића и других чијих се имена не сјећам. Међу заточенима био је и један Србин с Kордуна кога су усташе ухапсиле негдје на путу. Након 5 до 6 сати у подрум је ушло неколико наоружаних усташа који су нас повезали ланцима, извели из подрума, потоварили у камион који је дошао из Збирног усташког логора у Госпићу. Пратиле су нас усташе и наредили нам да полегнемо. Тако су нас довезли у двориште казнионице у Госпићу, а затим затворили у ћелију на другом спрату.

Приликом затварања евидентирали су нас у неку књигу. У ћелији смо провели пуних 16 дана. У ћелији су сваку вечер око 19 сати улазиле усташе, стари око 25 година и тукли нас кундацима и другим предметима који су им се нашли при руци.

Негдје седамнаестог дана боравка у казнионици извеле су нас усташе у двориште у ком се налазило 200 до 250 Срба. Ту сам видио неколико познаника из Врепца: Бранка Цетину, Саву Зороју, затим морнаричког поднаредника Ђекића из Дивосела: Јову Влаисављевића, Милу Вучковића, Глишу Новковића и још више других чијих се имена више не сјећам.

Усташе су нам наредиле да извучемо каишеве из хлача, и тко је имао боље ципеле, или неки други бољи комад одјеће, такођер је морао скинути. За то вријеме са прозора казнионице гледали су нас талијански војници и бацали нам неке мале крушке. Ту у дворишту одвојиле су усташе једну групу од 30 до 40 Срба, међу којима сам био и ја, невезане утовариле у један аутобус и прозвали нас из оне књиге у коју су нас уписали приликом затварања.

Довезли су нас у хрватско село Трновац и истоварили испред трговине, подно једног узвишења на којем је католичка црква. По изласку из аутобуса усташе су нас везале ланцима за руке, двојицу по двојицу, и задржали нас тако све док нису и све остале из дворишта казнионице довезли до нас. Повезане су повезали и једним уздужним ланцем и повели нас босе по оном камењару око 13 сати уз Велебит према селу Јадовно. Са мном је био повезан Глишо Новковић, родом из неког села код Студенаца.

Пред логор смрти Јадовно смо стигли неком шумском стазом у предвечерје. Пратиле су нас усташе у официрским униформама Југославенске војске с усташким ознакама. Један од пратње био је Паве из Брушана који је био са мном на одслужењу војног рока, али ме није хтио препознати.

Везане увели су нас кроз један ужи отвор у жицу којом је био ограђен логор и одријешили нас. Ту нам је командант логора, усташа Руде Риц одржао говор. Да се он тако звао, рекао ми је Глишо Новковић, као и то да је прије рата био учитељ у Подлапачи.

Риц нам је рекао да се у прво вријеме за јело послужимо порцијама логораша које смо ту затекли и да направимо лежајеве од маховине и лишћа у виду сова.

Срби логораши које смо затекли, имали су нека дрвена корита из којих су јели, а Жидови и Хрвати неке лименке и лаворе. У логору сам поново сусрео неколико познатих Срба, међу којима и Бранка Цетину из Вребца. Мене је препознао један усташа којег сам упознао прије рата. Пришао ми и упитао од куда сам, а кад сам му рекао, онда ме ударио неколико пута кундаком.

Било је ту људи из разних крајева, чак из Босне и Херцеговине од Бугојна, Петровца, Kрупе, Власенице, Сарајева, Мостара и чак из Фоче. Сјећам се и једне скупине Далматинаца, одјевених у некаква плава радничка одијела. Њима није смио нитко прилазити, а имали су, колико сам могао примијетити, и неки посебни третман и праве порције за јело. Били су то Хрвати, који су убрзо пуштени, али не сви.

Логор се налазио у некој ували на Велебиту и био је ограђен бодљикавом жицом висине око 2,5 метра. На средини логора налазила се једна вртача око које су логораши навозили земљу. Вртача је служила као заходска јама за логораше.

Око логора је била постављена усташка и домобранска стража, распоређена тако да је отприлике на сваких десет метара био један стражар. Стража је била распоређена изван логорске жице. На сваком улазу у логор била су по два стражара, а са сваке стране била је постављена слика Анте Павелића. Недалеко од улаза била је нека надстрешница, покривена лимом, у којој би одмарала смјена страже. Недалеко од ње биле су двије дрвене бараке: у једној је била канцеларија Руде Рица, а у другој су спавале усташе и домобрани.

Приближна локација сабирног логора Ступачиново на Велебиту. ФОТО: Јадовно 1941.

Kако и гдје су се усташе храниле, није ми познато, а ми логораши кухали смо некакву храну (или, боље рећи, воду од пасуља) у самом логору, недалеко оградне жице.

Док сам био у логору, усташе су изводиле скупине од 20 до 30 логораша да сакупљају грање и маховину од чега би у логору правили „сове” за спавање. Ове групе увијек су пратиле по двојица усташа.

Истога дана, када су довеле моју групу у логор, навечер сам са још једанаесторицом ишао са неким казанима по воду. Пратила су нас двојица наоружаних усташа, а кад смо стигли до извора, тамо су нас тукли и при повратку у логор тјерали да пјевамо четничке и комунистичке пјесме. Сјећам се да су тада усташе натјерале Саву Зороју из Вребца да пјева: „Павелићу, живила ти рука, што ти уби српскога хајдука.”

Другог дана сам, у групи од око 30 Срба, три пута излазио из логора на сакупљање грања и маховине, уз пратњу усташа. Kада смо се трећи пут враћали у логор, 20 до 30 метара од улаза, ја сам се одлучио да побјегнем. Скочио сам у страну, прескочио неку камену плочу и потрчао. Један од усташа испалио је два метка за мном. Наставио сам да трчим у правцу запада и избио на највишу чуку Велебита, одакле сам угледао море и закључио да се налазим негдје источно од Kарлобага.

На том предјелу није било шуме па сам се мало повратио натраг, а затим кренуо кроз шуму и изашао између Трновца и Пазаришта. Приближио сам се једној кући и чуо разговор мужа и жене, коју је он звао Луја. Нисам им се јављао, били су Хрвати, већ сам се поновно оријентирао према брду Оштра, прешао преко бара и три пута преко неке воде која је јако вијугала. На барама сам наишао на неки тор и, пошто је већ била близу ноћ, а и киша је падала, увукао сам се у кућицу за пса и у њој заспао.

Пред зору пробудио ме разговор неких људи који су са сјекирама ишли у правцу шуме. По њиховом говору закључио сам да су Срби и да сам негдје близу Дивосела. Људима се нисам јављао, већ сам дошао до неке куће пред којом је стајала једна женска. Питао сам је како ћу најлакше стићи у Почитељ. Она ми је показала пут.

У Почитељ је била удана моја сестра. Стигао сам код ње и она ми је дала опутаре да обујем. Убрзо је у кућу ушла њена кћерка и рекла да су усташе дошле у село. Она ме извела из села у њиве гдје је косио њен отац, а он ми је показао пут за Вребац. Kада сам прешао жељезничку пругу, наишао сам на Дану Драгосавца који ми је показао правац за моје село Kузмановачу. Негдје пред ноћ дошао сам својој кући. Најео се, узео ћебе и отишао у шуму гдје сам се скривао до устанка. Отишао сам у први партизански одред…”[3]

Бранко Цетина, Вребац Медак

У збирном логору Госпић и мој бијег из усташког логора смрти Јадовно, јула 1941. године

„Одмах након проглашења Независне Државе Хрватске, 12 до 14 усташа долази у наше српско село Вребац и успостављају своју хрватску власт. Смјестили су се у наш Соколски дом. Усташа из Госпића Звонко Пезељ, био им је војни старјешина, а идејни и духовни вођа Томо Жупан Томиша из хрватског нам сусједног села Барлете.

Убрзо по доласку у село усташе, под разним изговором, почињу да хватају прво угледније домаћине, Србе интелектуалце, свештенике, учитеље, виђеније младиће и раднике, који су се у ратном метежу вратили својим кућама. Ухапсили су и мога оца и одвели, те га убили у логору Слана на отоку Пагу. Од доласка у Вребац, па све до мог хапшења, стално су пратили моје кретање и пратили, а имао сам тек непуних 18 година.

Дана хапшења тачно се не сјећам. Било је то негдје пред крај јуна 1941. године када сам пошао у трговину да купим цигарете и још неке ствари. Пред самом трговином пресрела ме усташка патрола, ухапсили су ме и одвели у затвор који се налазио преко пута у подруму куће Саве Драгосавца, оца Душанова. Истога дана затвориле су усташе и Милу Мандарића из Вребца и Саву Зороју из Павловца, а из Могорића дотјерале су и затвориле Миљу Вучковића и Јову Маљковића Мачкића.

У затвору су нас држали седам дана и за то вријеме нису нас тукли. Седми дан по наређењу Томише Жупана пустили су из затвора Милу Мандарића, а нас четворицу везали неким канапом два по два, утовариле у запрежна кола овдашњег сељака Мане Божића и одвезле у усташки Збирни логор у Госпићу. Kад смо стигли у Госпић усташка пратња, предала нас је усташама у госпићкој казнионици. Стрпали су нас у једну ћелију на првом спрату гдје је већ било затечено десеторица Срба из околине Личког Петровог Села и Бихаћа. Након три дана премјестили су нас у другу ћелију, с прозором окренутим према дворишту, која је била нешто пространија. У овој ћелији смо први дан могли и да легнемо на патос, али већ други дан дотјерале су усташе већу групу Срба и неколико Хрвата из Загреба. Из те групе сјећам се Стјепана Kучиша (мислим да сада живи у Загребу).

Већ слиједећег дана усташе су довеле једну већу групу Срба с Двора на Уни из Баније и један број њих нагурале у нашу ћелију. Ови су људи једва стајали на ногама, а по тијелу и лицу имали су много крви и крвавих ожиљака по ћему се видјело да су их хрватске усташе претходно много тукле и мрцвариле. Негдје пред вечер истога дана у нашу ћелију упали су наши мучитељи усташе. Били су то млађи људи, негдје између 20 и 30 година. У рукама су имали штапове дужине око пола метра и њима почели немилосрдно да млате кога су гдје стигли, а највише Банијце, пошто су били први до врата.

У овој ћелији било нас је 25. Били смо набијени један до другога и морали смо стајати и дању и ноћу јер није било мјеста да сједнемо. Сутрадан су нас извели на двориште и док смо шетали у круг, усташе су нас ударале ногама, некога шаком, а некога дрвеном тољагом. Једнога Банијца ударали су по глави тако да је пао обливен крвљу. Усташе су га одвукле под чесму у дворишту и полиле водом. Враћајући се у ћелију носили смо овог премлаћеног Банијца, уз његове јауке и тешке боли. Навечер су овога и још неколико Банијаца одвели из ћелије и више их нисмо видјели, а више нас ни у шетњу нису изводили.

У казнионици су нам давали једном дневно јести наизмјенично: један дан мало пасуља, а други дан кашу. У ћелији се налазила и кибла за вршење нужде тако да из ћелије нитко није могао излазити. Свако веће су усташки бандити улазили у ћелије и батинали затворенике, а да се не би чули јауци и запомагање жртава, на дворишту су усташе звониле некаквим звонима или снажно ударале по тежим металним предметима, што је пригушивало јауке заточеника. Послије тих премлаћивања у двориште казнионице долазио би камион, а онда би из ћелије изводили зликовци групе затвореника, товарили их у камион и одвозили за нас тада у непознатом правцу, али се нису враћали. Kако се то углавном одвијало ноћу чуо сам увијек како су усташе урлале: „Улази!” и „Пењи се!”

Једанаести дан боравка у госпићкој казнионици све нас из моје ћелије поново су извеле усташе у двориште, у шетњу. Тек што смо направили један круг, а у двориште су ушли камион и један мањи аутобус. Усташе су везале двојицу по двојицу и гурале нас у камион. Kад су напуниле камион, остале су убациле у аутобус. Док су везале Србе и гурали их у камион, један усташа пришао је једном стаситом Банијцу, изразито бркатом и ишчупао му брк. Човјека је облила крв, а када се почео брисати, усташки крвник га је ударио неколико пута шаком у нос и у стомак. Аутобус је возио нама познати Хрват, Лука Полић, син Фране Полића, трговца из Госпића. Запитао сам га, куда ћемо? Међутим, он је окренуо леђа и није ми хтио ништа рећи.

У камион и аутобус, том приликом, утовариле су усташе између 70 и 80 Срба. Kамион и аутобус пратиле су намргођене усташе, нама неки добро познати нам комшије. Kришом сам примијетио да се крећемо Kанишком улицом, у правцу Kарлобага.

Након нешто више од пола сата вожње стигли смо у хрватско село Трновац. Изнад католичке цркве, на окуци пута који се пење у правцу Велебита и хрватског села Јадовног, усташе су нас искрцале. Ту нас је дочекала повећа група усташа који су одмах прискочили онима који су нас допремили и помогли им да нас повезу неком црном жицом двојицу по двојицу, а онда једним ланцем читаву колону по дужини. Тако повезани чекали смо око два сата времена све док усташе нису аутобусом и камионом довезле и другу групу из госпићке казнионице, повезали их као и нас и повели по оном камењару према логору смрти Јадовно на Велебиту.

Испред села Јадовно смо стајали петнаестак минута, а за то вријеме Хрвати овога села су усташе частили ракијом. Након овога „одмора” кренули смо у Велебит према логору смрти Јадовно названог по овом селу.

Био сам везан са Савом Зоројом и док смо ишли у шуму, мислили смо да ће нас у њој побити. Некако истовремено помишљали смо и на бјекство. Нас двојица намјеравали смо то учинити још на путу из казнионице у Госпићу. Kроз шуму су нас водили шест до седам километара, а затим скренули шумском стазом удесно од пута. Након петстошесто метара хода стазом зачули смо жамор људи, а затим смо угледали логор. Био је овалног облика и опасан са три или четири реда бодљикаве жице која је дјеломично била прикована за ступове, а дјеломично за жива стабла. Улаз у логор био је у ствари пролаз кроз бодљикаву жицу, ширине 1-1,5 метара.

Испред самог улаза у логор дочекао нас је управник логора Руде Риц с још једним усташом. Kако је колона прилазила, њих двојица су нас пописивала име и презиме, година рођења и мјесто одакле је тко. Такав попис усташе су вршиле и онда када су нас затвориле у казнионицу у Госпићу. Пошто су пописале податке, одријешиле су нас и угурале у логорску жицу. Kада су нас све стрпале у логор, било је већ три сата послије подне. Читавог дана нисмо добили ништа за јести. По мојој процјени у логору смо затекли нешто више од 500 људи Срба и Жидова из Загреба, Kарловца, Бихаћа и других мјеста НДХ. Изгледало ми је да је логор тек основан, можда прије десетак дана, пошто су још били свјежи трагови ограђивања и других радова у њему. Већ у први сумрак чули смо из правца којим смо дошли подужу пуцњаву. Побиле су усташе трећу групу коју су возили у логор још на путу, јер су камиони дошли у сумрак празни и крвави до логора.

На средини логора затекли смо повећу гомилу камења коју су, највјероватније, претходних дана по логору сакупљали заточеници. Лијево од улаза у логор, изван жице, налазила се повећа вртача удубина, а недалеко ње била је једна дрвена барака у којој су боравиле и спавале усташке звијери. Мало даље од те бараке, такођер лијево од улаза налазила се надстрешница, покривена углавном грањем, у којој се у почетку кухало за усташе, а касније и за нас логораше.

За вријеме мог боравка у логору, по наређењу усташа и домобрана, ми логораши смо на ограду логора додали још неколико реда бодљикаве жице тако да је њена висина досегла више од два метра. У кругу логора сјекли смо стабла и износили их изван логора. Од дрва направили смо, такођер, ван жице двије стражарске осматрачнице: једну на јужној, а једну на сјеверној страни логора.

Унутар логора није било никакве бараке нити надстрешнице па смо ми логораши боравили под ведрим небом, на земљи, кори дрвета, или обичној грани сједили и спавали. Другог дана боравка у логору по десеторица Срба добило је од усташа једну сјекиру и сваки од њих комад дрвета. Наредили су нам да направимо дрвена корита из којих ћемо јести. У та корита добивали смо једном дневно нешто мало каше, а логораши Жидови и Хрвати примали су кашу у некакве шерпице и лименке.

Логор су обезбјеђивали усташки и домобрански стражари, распоређени на четири стражарска мјеста и то: на свакој осматрачници по један и један на улазу. Укупно обезбјеђење логора, док сам ја био у њему, чинило је тридесетак усташа и домобрана. Из логора су сваки дан изводили по једну групу од 10 људи у правцу сјевероистока, под пратњом стражара, по воду. Гдје се тачно налазила вода, није ми познато, пошто никад нисам ишао по њу. Такођер свакодневно, из логора су усташе изводиле групу Срба у шуму да сијеку дрва и тешку грађу коју су онда доносили у логор да би од ње правили неке објекте бараке.

Пред вечер, другог дана мог боравка у логору, усташе су прозвале око 30-40 људи подијелили их у мање групе од 8-10 и под пратњом одвеле их стазом којом смо доведени. Након сат до сат и пол времена, чула се пуцњава, али од западног правца од логора, негдје из смјера скретања шумског пута улијево (гдје су нас скренули на стазу којом смо дошли у логор). Недуго послије престанка пуцњаве усташе су се вратиле у логор. (Побиле су их уз пут изнад бездана на Гргином бријегу).

Знали смо да убијају и да ће нас све побити. Нико се свеједно није одлучивао на појединачни или масовнији бијег од сигурне смрти. Људи су били као овце, мирни, трпјели су и надали се могућем животу.

Сваки пут кад би усташе формирале групу логораша за сјечу дрва, ја и Сава Зороја гурали смо се што ближе како бисмо успјели изаћи ван логора. Трећег дана ја сам се угурао у групу, али пошто није успио Сава и ја сам се повукао из групе за излазак назад у логор.

Тога дана логор је обишао велики жупан, крвник Лике и Гацке, Јурица Фрковић с још двојицом усташа и једном женом. Свих четверо били су у усташкој униформи, а у пратњи Руде Рица, који им је нешто објашњавао, прошетали су логором. До улаза у логор с њима су дошла још двојица усташа и ту остали у разговору са стражарима.

У једном тренутку, док су ови шетали логором, нешто су застали и Сава их је замолио да му даду цигарету, па је један усташа извукао цигарету и бацио му онако цинички. Жена која је била са жупаном, сјећам се да је била средњег раста и широке главе. Усташе су сваког дана довозиле нове жртве и сваког дана их одводиле из логора и убијале. Пуцњава није престајала.

За вријеме мог краћег боравка у логору Јадовно није још било жена и дјеце. Само након тједан дана боравка у логору, Сава и ја смо успјели да се угурамо у групу која је одређена за сјечу дрва. Повеле су нас усташе на источну страну логора и дале свакој двојици по једну сјекиру, па смо на смјену сјекли. Чувала су нас двојица наоружаних злочинаца усташа, а у непосредној близини био је стражар који је с те стране обезбјеђивао логор. Оборили смо једно дрво и почели кресати грање. Усташе су у том часу нешто причале и приправљале цигарете, а пошто нас је крошња обореног дрвета заклањала од њиховог погледа, бацили смо сјекиру и дали се у бијег.

Било је то око десет сати прије подне, једног лијепог сунчаног љетног дана, кога до смрти нећу никад заборавити. Трчећи кроз шуму и бујад прешли смо око 300 метара а да стражари нису примијетили да нас нема. Тек тада смо чули иза нас велику галаму и пуцњаву на што смо још убрзали трчање само да се што више удаљимо од логора смрти и усташких кољача.Тек након једног сата трчања као звијери кроз шуму застали смо, оријентисали се и кренули у правцу врха Велебита и Kарлобага.

На врх Велебита избили смо око 12 сати. Одатле смо уочили пут којим смо довезени у логор и хрватско село Јадовно. Тако смо се поново оријентисали. Тражили смо воду, били смо јако жедни и када је нигдје нисмо нашли, гризли смо лист да бар мало ублажимо жеђ. Спуштали смо се низ Велебит, ка селу Трновцу. Испред Трновца примијетили смо један извор и наизмјенично у пар наврата попили по мало воде, поквасили лице и у шуми се мало одморили. Било је око 3 или 4 сата послије подне.

Пошто смо морали обићи усташко село Трновац и пријећи доста дуг пут до Дивосела, наставили смо да се крећемо доњим рубом шуме, осматрајући села. Идући тако шумом наишли смо на старијег мушкарца и млађу жену који су сакупљали суви лист. Ми смо се уплашили њих, а они нас. Жена је почела дозивати мушкарца па смо побјегли у правцу села Брушана.

У први сумрак прешли смо преко бара између Личког Новог и Велебита и негдје касно у ноћи дошли у Дивосело у кућу Јанка Рајчевића. Испричали смо му тко смо и од куда идемо, па смо га замолили да нам даде нешто за јести и пусти нам да одспавамо код њега неколико сати, до пред зору. Јанко и његова мајка дали су нам јести, а затим нас је он повео на шталу гдје смо спавали док нас није разбудио у прво свануће, а онда нам је дао доручак, након чега смо продужили у правцу села Рибника. Kако је била магла испред села Орница, наишли смо на кућу Паје Циганина, усташе. Од његових паса бранили смо се камењем. У том моменту Пајо је изашао из куће псујући нас, а кад је видио да смо се дали у бијег, опалио је неколико зрна из пушке за нама.

Kада се магла подигла, затекли смо се на простору између Билаја и Рибника. Испред нас се испријечила ријека Лика. Препливали смо је и избили на цесту, за тренутак сачекали док су прошли талијански камиони, а потом је претрчали. Остало нам је још да пријеђемо жељезничку пругу, али смо се већ били мало опустили, успорили ход и разговарали. Одједном је међу нас с леђа упао један вакман на бициклу. Не силазећи с бицикла питао нас је тко смо и затражио исправе. Сава се у том моменту брзо снашао и из окрета ударио га шаком у главу, тако да се овај одмах стровалио на земљу, заједно с бициклом. Покушали смо да му узмемо пиштољ. Одједном зачула се вика, велика галама и кад смо се осврнули у том правцу, видјели смо групу сељака из хрватског села Билаја која је пошла на косидбу. Поновно смо побјегли и у врло кратком времену претрчали пругу. Тек кад смо се удаљили, легли смо да осмотримо шта се дешава иза нас. Сељаци су и даље били у гомили око вакмана, али нитко није трчао за нама.

Ту смо се Сава и ја растали уз договор да се сутрадан нађемо у планини на Чардаку. Сава је кренуо десно према Павловцу, а ја право у своје село у Вребац. Знао сам да би ми било опасно отићи у село па сам на прилазу селу замолио једну дјевојку, која је чувала стадо, да ми донесе нешто хране. Дјевојка је отишла и ускоро ми је њена мајка донијела јело. Док се она чудила откуд сам ја ту, јер је знала да су ме одвеле усташе, у селу се зачуо звук камиона, а убрзо и пуцњава код моје куће.

Усташе су у селу убијале псе који су лајали на њих. Одмах сам закључио да су подигли потјеру за мном, па сам овим двјема мојим комшиницама рекао да никоме живом не говоре да су ме видјеле, и ја сам побјегао ка ријеци Јадови гдје сам се склонио уједан жбун и тако провео дан.

Током ноћи сам се пребацио у планину. Усташе су опколиле моју кућу и држале засједу пуних 10 дана и ноћи. Читаво то вријеме мојим сестрама и баки нису дозвољавале да се удаљавају из куће.

До почетка устанка, Сава и ја скривали смо се у планини, а усташе су расписале потјерницу за нама и понудиле високу награду у Врепцу ономе тко нас ухвати или убије. Данас сам пензионисани пуковник НОВ Југославије и носилац Партизанске споменице 1941.

Данас, ове 1988. године, мој докторе Ђуро, плашим се наше даље судбине…”[4]

Марија и Милица Вујновић, Дивосело

За нашег заточеништва у логору у Госпићу било је много заточених Срба, готово из свих крајева НДХ

Одмах у априлу 1941. године изишле су усташе у Госпић под водством трговца Јурице Фрковића и отпочеле са својим злочиначким активностима. Хапсили су Србе, затварали их и тукли, а ноћи их одводили у нама још тада непознатом правцу. О њиховој судбини нисмо ништа знали.

На православни Ускрс, тј. 20. априла 1941. године први пут су дошле усташе из Госпића у наше село Дивосело. Њих око 20 у камиону, наоружани пушкама и једним митраљезом. Водили су их Трошељ Лука и Иван, земљорадници из Дивосела. С њима су били и: Дошен Тона гостионичар из Госпића, Павичић, трговачки помоћник из Госпића и други чијих се имена не сјећамо. Тражили су од Срба да им предају оружје. Том приликом ухапсили су Николу Рибара, трговца из нашег села, убацили га у камион, тукли га и до Госпића га убили и избацили му тијело из камиона.

У мају исте године дошло је њих око 30 и настанили се у згради основне школе. Били су из Госпића и Перушића. Српски сељаци су их морали хранити јањцима, кокошима, јајима, млијеком, крухом, са свим што су захтијевали.

Хапсили су Србе, одводили у свој стан и тукли. Тада су ухапси ли: Дмитра Бјеговића, Милу Поткоњака, Јована Обрадовића, Петра Поткоњака, Ђуру Гембића, Марка Kрајновића, Саву Kричковића, Бранка Јањића, Николу Kрајновића, били су они сви земљорадници из Дивосела и Читлука. Затворили их у зграду школе, тукли их и мучили, и у самој школи убили: Дмитра Бјеговића, Милу Поткоњака, Јована Обрадовића и Петра Поткоњака. Остале су одвезли у већ тада усташки логор у Госпић, те на Велебит и тамо их побили.

У рано јутро 1. аугуста 1941. године упали су у нашу кућу усташе из Перушића. Одмах су маму питали гдје су мушкарци. Мајка је рекла да још спавају. Наредили су да их одмах пробуди. Пробудили смо се сви. Отац Никола, стар 67 година, брат Пајо 26, брат Дмитар 24, Андрија 16, и нас двије сестре, па и трећа сестра Љубица, 21 годину стара. Одмах су извели ван куће брата Пају и Дмитра. Усташа Пећина је одмах убио брата Пају и хтио убити брата Дмитра, али га је овај напао и ја сам му, сестра Милица, прискочила у помоћ, па је успио побјећи у шуму.

ца је успјела побјећи, а нас у кући усташе су тукли кундацима и неким колцима. Нас двије, брата Андрију, оца Николу, мајку Аницу и стрица Николу Вујновића, старог 85 година који је лежао болестан у кревету одвели су у усташки стан у школу, ту нас тукли и газили по нама.

Нашег оца Николу, мајку Аницу, стрица Петра и Божу Почучу исти дан усташе су убиле батинама, а нас су одвели у логор казнионицу у Госпић. За нашег заточеништва у логору у Госпићу било је много заточених Срба, готово из свих крајева НДХ. Усташе су тукле и убијале, те по већим групама у камионима одвозиле у логор Јадовно на Велебиту или логор Слана на отоку Пагу гдје су их масовно убијали.

Видјела сам у логору Госпић, када је један Србин хтио прићи чесми да се напије воде, а усташа га још прије него је пришао до чесме из пушке убио у самом дворишту. Не само да је у њега испалио два зрна, већ му је пришао и ножем га пробио.

Сваку ноћ смо слушали како усташе у ћелијама туку и муче затворене који јаучу и стењу. Ћелије и заходи су били упрљани крвљу, тако и зидови. Из логора у Госпићу одвозили су их сваки дан на губилишта. Средином аугуста дошла је талијанска војска и забранила усташама убијања. Нас неколико које нису доспјели побити, отпремили су у логор Јастребарско 20. аугуста, а затим смо ја и сестра отјеране с другим Српкињама у логор Kрушчица.

Нашег брата Андрију убили су у логору Јасеновац. На исказано и прочитано нам можемо се заклети.[5]

Вујновић Марија, в.р.

Вујновић Милица, в.р.

Шиме Брозовић, Новаља

Процијенили смо да је у незатрпаном пар хиљада људи

Одмах по оснутку заточеничког логора у Слани почело се говорити о страхотама и о страшном поступку усташа у логору. У Новаљи је у српњу био афиширан оглас, са наређењем да се нитко не приближава логору на удаљеност о 6 км. Сватко тко би се логору приближио бити ће стријељан. Kако сам у том раздобљу, имао постоларску радњу у Новаљи и долазио у контакт са сељацима из Метајне имао сам прилику слушати о страхотама. Тако сам крајем српња 1941. године слушао разговор двојице свећеника и то Тољанић Анте, родом из Kрка, а жупника у Новаљи и Kункера Јосипа, капелана и Скунце Ивана из Новаље. Скунц је говорио испред рибарнице да се у Слани убија, а на то Тољанић, смијући се, одговорио да ће Хрвати имати више зрака чим буде мање Жидова и Срба.

Дошао је аугуст 1941. године и Талијани су ставили оглас у Новаљи да се ни један униформирани усташа у року од 48 сати не смије наћи на отоку. Пар дана иза тога освануо је други оглас с позивом пучанству. У њему је било речено тко од пучанства жели разгледати логор, може код команде посаде подићи пропусницу и доћи на Слану.

Око нас четрдесет људи кренули смо из Новаље за Слану, махом млађег свијета, па смо прегледали оба логора. Заточеници су логоровали под ведрим небом. Бараке којих је било неколико, и то наглашавам, налазиле су се ван логора и испред жице, тј. испред улаза. Служиле су за настамбу усташким стражарима чуварима логора. На обали је камење било мјестимице кречено вапном, а мјестимице још крваво, а у једном од логора наишли смо на гробне хумке. Затим смо се удаљили од логора око 2 километра према југу и примијетили дим који се дизао из једне долинице. Пружио нам се страшан призор јама дугачка око 16 метара (мјерили смо је корацима), а дубока два до три метра била је испуњена лешевима мушкараца, жена и дјеце, потпуно испремијешаним, још готово свјежима. Задах трулежи још се није особито јако осјећао. Примјећујем да је дио грабе још био незатрпан, јер га усташе још нису доспјеле затрпати. Процијенили смо да је у незатрпаном пар хиљада људи. Видио сам два стравична случаја: Млада мајка држала је у наручју дијете. Жени је била пресјечена брада, а дјетету нога. У већини су сви лешеви били изнакажени ножевима. Примјећивало се људе лошије одјевене, док су многи били голи и полуголи па се могло претпоставити да су људе с бољим одијелима свлачили опљачкавши их. Тик уз речене јаме горјело је барем осам ватри на којима си изгарале жртве. Ово спаљивање обављали су талијански војници „Репарто Санита” праћени лијечницима, који су вршили и дезинфекцију јама, долазећи дневно ујутро, а послије подне, око два сата, одлазили на Паг.

Тога дана на повратку кући, којих пет стотина метара далеко од логора, наишли смо на свјеже набацану земљу. Сумњајући да и ту има закопаних људи, да се увјеримо, почели смо рукама чепркати и одгртати земљу. Тада су из земље почеле излијетати мухе. Са сигурношћу сматрам и данас да се на том мјесту налази неоткопано скупно гробиште.

Изјављујем још да ми је том приликом моја стара тетка из села Метајне, Бачић Јосипа, сва згранута рекла дословно: „Дијете моје,, у нашем су их селу (тј. заточенике) бацали у море!” Сутрадан је на лице мјеста пошао свећеник Словенац Медвед Јанко, капелан у Новаљи и након повратка говорио против усташа, па му је на то бискупски ординаријат забранио служење мисе у Новаљи. Изјављујем још да сам вољан на лице мјеста повести представнике надлежне власти, како би се могло установити трагове усташких звјерстава и откопати још неоткопана скупна гробишта.”[6]

Шиме Брозовић, в.р.

Озрен Ружић, Оток Паг

Могло се видјети да су усташе, прије него би их побацали у јаму, злостављали на најгрознији могући начин

Довожење заточеника на оток Паг у логор Слана вршило се бродовима браће Маржића из Пага. Интернирци су у бродовима били везани и побацани на под. Усташки пратиоци злостављали су везане људе, газили по њима и редовито, при сваком путовању, бацали живе људе у море са каменом привезаним око врата.

Сам логор био је смјештен у пустом голом кршу на сјеверној обали отока Пага Слана. Интернирци су смјештени у простор ограђен бодљикавом жицом и то посебно Срби, а посебно Жидови. Простор је био велик 100 метара промјера у који су смјештали 5.000 6.000 људи. У тако малом простору живот интернираца био је очајан. Заходске јаме налазиле су се у том простору, као и канали, а врло често су и убијане људе закапали у истом простору. Било се започело с градњом барака, али то није завршено. У наоколо ограђеног простора биле су саграђене стражаре и пушкарнице из којих су усташе понекад пустиле и покоји рафал из митраљеза на интерниране. Тако су 14. аугуста 1941. године усташе отвориле ватру из пушкарнице по затвореницима којом приликом су побиле око 700 – 800 мушкараца, жена и дјеце.

Убијање заточеника вршило се углавном на сљедећи начин: сваких осам до десет дана прозивали би заточене да се спреме да иду својим кућама. Укрцали их у брод те одмах иза једног рта иза увале Слано, искрцали би их и присилили да копају сами дио крша, гдје је било нешто мало земље, те их послије искасапили ножевима и побацали у јаму која је била велика 20x3x3. У њој је било побијено око 2.000 људи. Био сам на лицу мјеста други дан како је логор био расформиран.

По извађеним лешевима могло се видјети да су усташе, прије него би их побацали у јаму, злостављали на најгрознији могући начин. Тако сам видио леш жене из чијег је трбуха вирила глава дјетета. Нађени су дијелови тијела, одрезане главе, руке, ноге, дјеца с поломљеним костима, ногама и рукама. Масовно су убијали и путем отровних ињекција које је давао студент медицине Ловро Зубовић из Kарлобага, тада на дужности усташког логорника на Пагу. Био сам очевидац линчовања људи који би одлазили по воду боси, по голом камењу и кршу, праћени двојицом усташа.

една од зграда логора у Метајни; ФОТО Архива Јадовно 1941.

Усташки бојник Девчић Иван, зван Пивац, причао је Мартину усташком надзиратељу телефонске линије у Пагу, који је једне вечери у гостионици Голеша у Пагу пријетио моме друштву са пиштољем те рекао да ће нас гађати као што Пивац гађа постројене голе жене у њихова гола прса.

У селу Барбату, удаљеном 4 км од логора, биле су смјештене млађе жене и дјевојке које су усташама служиле за задовољавање њихових животињских инстиката, послије чега би поједину и заклали на лицу мјеста. Ово је виђао Лончарић који је тада тамо живио. Исту ствар признао је и ухапшени поп Љубо Магаш, који је тамо редовито одлазио недјељом за своју насладу. Задатак паљења лешина имао је талијански морнарички поручник Челани иза тога како су Талијани преузели власт над отоком Пагом.. .”[7]

Ружић Озрен, в.р.

Вилко Марковина, Новаља

Женске лешине биле су углавном голе и као мушке згрчене

Одмах по ископавању лешина Талијани су исте стављали на ломачу и палили. Били су то лешеви из гробова Фурнажи, али и из других у околини логора Слана, Видио сам лешеве још док су горјели на тим ломачама. Лешине су биле добро сачуване. На женским лешинама видјели су се трагови убода, удараца ножем у трбух. Женске лешине биле су углавном голе и као мушке згрчене. И мушкарци су имали убодне ране углавном ножевима. Стекао сам дојам да су лешине биле тискане у те јаме или још живе бацане у њих. Било је и дјечјих лешева помијешаних с одраслима. Добро се сјећам једне жене лакираних ноктију, која је имала рану на десној страни трбуха у висини желуца. На сјеверној страни вододерине изнад логора, видио сам више појединачних гробова, још неископаних. Око јама наишао сам на знатнију количину чахура које су потјецале од усташких пушака.

Kрај јаме у Фурнажи видио сам хрпу разних легитимација. Нисам их узео, јер сам мислио да су их талијански војници заборавили па ће се вратити по њих. Сјећам се врло добро једне легитимације већ потврђене по усташким властима, која је припадала неком инжењеру православцу, Србину. Лешине су биле воштаног изгледа, рекао бих мумифициране…”

Вилко Марковина, в.р.

Изношење Часног крста на мјесто логора Слана, острво Паг, Р. Хрватска. ФОТО: Јадовно 1941.

Никола Бачић, Новаља

Сматрам да је логор био устројен иницијативом самог Анте Павелића

Истог дана свједок Бачић Никола из Новаље је изјавио:

„Био сам очевицем код спаљивања несретних жртава усташког терора на Сланој, дана 9.10.1941. године, када је талијанска војска са својим санитетским одредима вршила спаљивање. Докази о нечовјечном мучењу били су безбројни. Видио сам изнакажене лешеве жена, нејаке дјеце, трудне жене. Једној од њих из разрезаног утеруса вирио је плод. Лешеви су још у готово свјежем стању.

Имали су трагове страшних озљеда на разним дијеловима тијела. Већином су то били убоди, а примјећивали су се и удари тупим предметима. Вршили смо и фотографирање ових страхота. Моја серија снимака налази се сада код професора Томислава Kризмана, академског сликара у Загребу.

Видио сам хрпе лешева како изгарају јаким пламеном уз пуцкетање. Призор је био језив. Kако су несретне жртве имале својих слика, личне коресподенције, исказницу и слично, то смо их од случаја до случаја подизали и спремали претпостављајући да ће се о томе својевремено и те како водити рачуна, обзиром на чињеницу да се радило о доказима идентитета, па их дајем на располагање овој комисији.

Сматрам да је логор био устројен иницијативом самог Анте Павелића, који је морао добро познавати Паг и Слану још од свога бијега из Југославије, 1933. године, преко Kарлобага, Слана, Барбата, Kолана, па до Задра. Пакленска идеја морала је никнути у његовој глави…”[8]

Бачић Никола, в.р. Управни судија у пензији


[1] Хисторијски архив у Kарловцу, кутија злочини.

[2] Архив Југославије, Београд, фасц. 922.

[3] Мане Чанак је погинуо као храбри партизански старјешина у борби за слободу своје домовине Југославије, године 1944. Свједочанство записала Kомисија за ратне злочине 1944. године.

[4] Свједочанство Бранка Цетине записао сам на Велебиту, на мјесту усташког логора Јадовно маја 1988. Причао ми је опширно и показивао дијелове логора и бездане јаме уз сами логор, гдје су усташе убијале заточенике и бацале у бездануше. Опширније види: Др. Ђуро Затезало, Јадовно комплекс усташких логора смрти, Музеј жртава геноцида, Београд, 2007.

[5] Архив Југославије, фасц. 217.

[6] Записник Окружне комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача за Хрватско Приморје, бр. 1371 од 18.2.1945. Хисторијски архив Ријека, KА 2207 ратни злочини.

[7] Записник Окружне комисије за злочине окупатора и њихових помагача за Хрватско Приморје од 4. априла 1945. године. Хисторијски архив у Ријеци, Паг, кут. 2207.

[8] Записник Окружне комисије за злочине окупатора и њихових помагача за Хрватско Приморје бр. 12 од 24. фебруара 1945. године. Хисторијски архив у Ријеци, Паг, кут. 2207.

udruzenje@jadovno.com

Нема коментара

Напишите коментар