Славонци се сјетили антифашистичких бораца и страдалих у егзодусу Срба из Славоније

Завичајно удружење Славoнија у срцу, Удружење Славонаца из Београда, уредништво часописа Пакрачки декрет, Удружење исељених и прогнаних из Бањалуке обиљежили су 81. годишњицу формирања легендарних славонских партизанских бригада и чувене Дванаесте славонске ударне дивизије и осврнули се на њихову борбу током Другог свјетског рата.

Овом приликом су обиљежили и 32. године од прогона и егзодуса Срба западне Славоније, те су страдалима у оба рата одали пошту минутом ћутања.

Током обиљежавања говорили су предсједник Удружења Славонија у срцу Миодраг Жарковић, предсједник Удружења Славонаца Зорислав Шимић, Нинко Тарбук и уредник часописа Пакрачки декрет Стојан Продановић.

Пригодне стихове завичајне поезије читале су Милена Жарковић и Богданка Бајић.

Мушка и женска пјевачка група Удружења Славонија у срцу отпјевале су неколико пјесама.

– Наш задатак је да то никада не заборавимо и на достојанствен начин обиљежавамо – поручио је Жарковић и додао да се данас око партизана воде многе полемике, али да Славонци не смију заборавити своје страдале претке који су прије свега били дио антифашистичког покрета.

Славонци су овом приликом угостили поред чланова удружења и почасног предсједника Удружења Славонаца проф. др Славка Симеуновића и његову супругу, Стојана Пуача сина генерала Даке Пуача команданта 21. славонске бригаде и предсједника Савеза Срба из региона Миодрага Линту.

Проф. др Славко Симеуновић каже да је најважније да су славонски партизани били хероји који су оставили својим потомцима много тога.

– Моја мајка Љуба је причала често о Гриви, Васиљу Гаћеши, Николи Демоњи, чика Даки Пуачу. Народ је био уз борце, уз партизане. Рођен сам 1940. и као беба и дијете сам са родитељима и партизанима већи дио рата провео у шуми. Да није било њихове борбе, не би било ни нас. Овдје у Београду Удружење Славонаца су основали ратни команданти, а ми смо били уз њих и то Удружење одржавали.

Симеуновић је апеловао на садашње руководство славонских удружења и чланове тих удружења да се уједине и буду једниствени и тако имају што већу снагу.

Нинко Тарбук прочитао је реферат о стварању јединица, и ратном путу тих јединица.
Одлуком донесеном на састанку војних и политичких представника Народноослободилачког покрета (НОП) 24. децембра 1941. у Бруснику близу Пакраца, формиран је од партизанских јединица Први славонски батаљон.

Дванаеста славонска пролетерска народноослободилачка ударна бригада формирана је 11. октобра 1942. године у селу Будићима код Пакраца, као Прва славонска бригада (овај назив носила је до 21. децембра 1942), од дијелова Првог и Другог славонског партизанског одреда.
Први командант бригаде био је Богдан Црнобрња.

– Пред борцима који су били старости од двадесет година живота предстојали су сурови и тешки дани борбе, која је трајала 950 дана. Посебну карактеристику бригаде давала је младост, око 200 бораца није имало ни 18 година, 350 је било између 18 и 20 година. Ниједан борац није био старији од 30 година.

Због својих ратних успјеха бригаду је, најприје Главни штаб НОВ и ПО Хрватске, почетком јула 1943. године прогласио за ударну, а 26. октобра 1944. године добила је и назив пролетерска. За заслуге током Народноослободилачке борбе бригада је одликована Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звијезде и Орденом братства и јединства, а 21. јула 1977. године и Орденом народног хероја. Кроз бригаду је прошло око 8.000 бораца, погинуло је око 1.600 бораца, док је сваки трећи био рањен.

– Она је прије свега била бригада из које су регрутовани борци и командни кадрови за све формиране друге славонске партизанске јединице. Са осталим бригадама представљала је кичму развоја оружане борбе и славне побједе између Саве, Драве и Дунава.

30. децембра 1942. године формирана је Прва славонска дивизија НОВ, а 9. маја 1943. је преименована у Дванаесту славонску дивизију НОВ и партизанских одреда. За команданта је постављен Петар Драпшин. Она је била четврта дивизија НОВ партизанских одреда. У састав дивизије ушле су Дванаеста пролетерска славонска бригада (Подравска Слатина), Шесанеста славонска омладинска бригада (Горње Борке код Дарувара), 17. славонска бригада (Воћин).

Формирањем 18. славонске бригаде (Мијачи код Пакраца) 2. фебруара 1943. бригада је ушла у састав 12. дивизије. Ударном дивизијом је проглашена 10. октобра 1944. године.

17. маја 1943. године формирана је 28. славонска дивизија. У састав дивизије ушле су 17. славонска бригада (командант Никола Демоња) и новоформирана 21. славонска бригада формирана код Дреновца (командант Дако Пуач). За команданта дивизије постављен је Вицко Антић Пепе.

Тарбук је у свом излагању споменуо још заслужних славонских јединица које су дале неизмјеран допринос у борби за слободу и нагласио да се сви требају поносити храброшћу и борбености својих предака и не дозволити да се они страдали забораве.

Зорислав Шимић је напоменуо да се Србима из Славоније 1991. године, догодила опет 1941. током операција Оркан и Откос када су српска села опустошена, а те несрећне 1991. страдавали су и Срби по градовима у Хрватској.

– Поменуо бих наредбу Кризног штаба Славонска Пожега. То је било 28. октобра 1991. године и наредбу је потписао предсједник Кризног штаба Анте Багарић. Наређење је било да се иселе села Облаковац, Вучјак Чечавачки, Јеминовац, Шњегавић, Чечавац, Копривна, Расна, Пасиковци, Кујник Орљавац, Црљенaц, Слобоштина, Миливојевци, Посрће, Вранић, Њежић, Пожешки Марковац, Клиса, Оздаковци, Пољанска, Кантровци, Горњи Врховци, Лучинци и Ољаси. Наредба је извршена 10. децембра 1991.

Ово етничко чишћење обиљежавамо парастосом у манастиру Раковица, ове године ће се одржати 10. децембра, након литургије која почиње у 8.00.

Миодраг Линта каже да се не смије заборавити славна борба славонских бораца који су дали огроман допринос да од 1945. године живимо на слободи.

– У Хрватској је на дјелу ревизија историје, партизани се сматрају окупаторима, усташки зликовци се сматарају борцима за слободу. Геноцидна НДХ се сматра истинском и правном државом хрватског народа, Јасеновац се сматра радним логором, величанствени устанак српског народа у Србу сматра великосрпском побуном. Због тога је важно да Србија донесе Резолуцију о геноциду над Србима, Ромима и Јеврејима у НДХ, да се одреди дан сјећања на српске жртве и да се оснује Меморијални центар геноцида над Србима у НДХ.

У јавности се трагедија западнославонских Срба често своди само на злочиначку акцију Бљесак, рекао је Линта присутнима и нагласио да многи у Србији не знају да је у западној Славонији у љето, јесен и зиму 1991. извршено прво и највеће етничко чишћење у Европи послије Другог свјетског рата.

– Важно је да Србија оснује посебан Меморијални центар жртава са подручја бивше Југославије, да Србија исправи неправду према припадницима војске и полиције Републике Српске Крајине и призна их за читаво вријеме рата у двоструком трајању, важна ствар је и да се коначно заштите и да се пружи правна и финансијска помоћ свим крајишким борцима које прогони хрватско правосуђе.

Уредник часописа Пакрачки декрет Стојан Продановић представио је уреднике Пакрачког декрета Душка Ћасића из Јожговаца и једног од првих уредника пуковника Миленка Заилца. Поручио је присутнима да се мора успоставити култура памћења.

– Да би рекли да су нарочити борци који чувају ријеч Пакрачки декрет и Пакрачки свијет су установили двије награде. Једна је Пакрачки декрет за књижевност, друга је Пакрачка грамата за укупан допринос у његовању културе памћења западне Славоније. Овом приликом бих Милени Жарковић додијелио награду Пакрачки декрет за књигу Само Папук, ти и ја.

Милена Жарковић је навела да је врло изненађена и почаствована наградом, посебно што ју је добила на данашњи дан јер потиче из устаничког мјеста Лисичине.