Душанка Лукић: Банија у срцу

После пропасти српске државе у средњем веку многи Срби су били присиљени да, бежећи испред Турака, напусте станиште својих предака и да постану избеглице, номади и бескућници. Многе сеобе је изазвало, пре свега, турско насиље, а подстицала их је хрватска и аустријска власт, ради насељавања напуштених подручја и ангажовања Срба у борбе против Турака. С обзиром да су Срби, на матичним стаништима, остали без кућа, земље, власти и цркве, били су присиљени да се селе (беже) и да траже другу отаџбину. После вековног сељакања по Босни и Херцеговини многи су је нашли на Банији. Већина Срба, који су насељавали Банију, пореклом су из матичних области српског народа: западне Србије, делова Шумадије, Косова, северних делова Црне Горе и Херцеговине. У неким историјским изворима спомиње се и Македонија. Докази за то су: историјски документи, иста имена, презимена, верски и други обичаји породица које су населиле Банију и оних које и данас живе у матичним областима.

Прва већа група Срба стигла је на Банију 1480. године. Прешли су реку Уну код Костајнице, а нешто касније и код Новог Града. Краљ Матијаш Корвин населио је у Костајницу у село Комоговину око 800 породица српских ратника. Као добре војнике нагажовао их је за одбрану аустро-хрватске границе.

Срби су, најчешће, насељавали пусте просторе и на њима заснивали домаћинство. О томе постоје бројни историјски документи и докази. Постепеним досељавањем у XВИ, XВИИ и XВИИИ веку, српски народ је постао доминантан на просторима целе Баније. Бројчану доминацију (без општине Сисак) задржали су Срби све до деведесетих година 20 века.

Нису Срби, досељавајући се на територију данашње Баније протерали Хрвате и њихове кметове, како су некада тврдили, па и данас доказују неки хрватски политичари и повјесничари-историчари, већ су се многи Срби досељавали на молбе и позиве Хрвата и заједно са њима вековима бранили Хрватску и Аустрију од провала и напада Турака.

У сеобама Срба на Банију, њиховој историји, начину живљења, учешћу у ратовима, обичајима, страдањима и односу према другим народима, мало је истраживача, пре свих, историчара, томе посветило већу пажњу. Ипак и овом приликом треба истаћи да су на истраживању и обради историје Банске Крајине, и свега што је за њу везано, највише истраживали и дали видан допринос Манојло Грбић, Милан Радека, др Драгутин Павићевић, др Душан Кораћ и др Војин С.Дебић.

Кад више није било реалне опасности од поновне труске најезде у Хрватску и Аустрију, тј. кад више нису били потребни Срби да бране Хрватску и Аустрију од Турака, један угледни Србин тога времена је записао: „Па нека би из овога увјерила се нека наша занесена браћа од стране Хрвата, како нас Србље љуто бољети мора, када нам онако гордо у нерасуђено пребаце, да смо дошли овамо као Цигани, па да домаћијема тобоже крух отимљемо! Да су Хрвати, старосједеоци били кадри ове земље бранити од Турака, не би се били ни расељавали с њих, нити би земља опустјела. А да не буде овуда пустијех земаља, не би се нити Србљи имали куда насељавати. Нити су се Хрвати расељавали одавде од добра или од помаме, нити су се Србљи весела срца овуда насељаали, и стога судим: да за то, ни једни ни други, не заслужују пријекоре.

Наши су дједови дошли овамо у ове области знањем и на позиве законитијех владара овијех земаља, а дошли су као јунаци са оружјем у руци и са својом православном вјером у души. Оружјем су помагали одбранити ову земљу од Турака, па су из по царевом обећању и добили за своју домовину, јер су је купили крвљу својом“.

Банија је средином XВ века постала саставни део Војне крајине, тј. део организованог пограничног подручја Хрватске и Славоније чија је основна намена била одбрана од напада Турака. „Два чиниоца су одучујуће утицала на крајишку одбрану (у XВИ в.) Пребези (ускоци) из Турске, који временом постају веома цењени војници, због чега се немачки команданти и хрватски великаши залажу за њихово пресељавање“.

Постепеним досељавањем Срба у Хрватску, Војна крајина је нарочито војнички ојачала. Досељени Срби су били обавезни да служе војску и да бране Хрватску и Аустрију. Сви способни мушкарци од 18. до 60. година живота морали су служити војску и бранити Војну крајину до непријатеља. Морали су, као војници Аустрије, учествовати у ратним походима широм Европе. Захваљујуи учешћу Срба у аустријској, а тиме у хрватској војсци, она је била једна од најбољих војски тадашње Европе. Управо због војничких верлина: храбрости, издржљивости и спремности на жртве Срба-ратника, Аустрија се вековима упорно залагала за очување Војне крајине.

 

Црвени снегови Баније


На Банији је вековима трајала борба за живот и у рату и миру. Ратови су били чести, а мирнодопско време кратко трајало. У њој су у рату зими снегови били црвени од крви. Банијци су то схватили као судбину која је трајала скоро пет векова. Били су живи бедем Аустрије за одбрану од Турака. Свака мајка је при првом порођају сина наменила за војника, кћерку васпитавала да се снађе као удовица и подиже своју јечак без оца. Сигурно су ти сурови услови опстанка утицала на карактерне особине народа Баније као што је искреност, непосредност, солидарност, правдољубивост, марљивост, духовитост.

Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини

Можда су због таквих карактерних особина брзо заборављали и лако праштали нанете недаће, материјалне и људске жртве. А можда су због тога и били тако храбри и уверени у бољу будућност, када су се на почетку Другог светског рата масовно и добровољно сврставали у своје чете, одреде, бригаде и своју чувену Седму Банијску дивизију. Многи се нису никад вратили. Њих 6.886, које по имену и презимену, месту порекла и годинама живота помиње Стана Џакула-Ниџовић у другом делу књиге.

А већина је имала само двадесетак година. И срца испуњена љубављу и надом да ће истерати надмоћног непријатеља са своје земље и вратила мир и спокојство својим зеленим долинама и житним пољима. Нажалост наде су се претварале у сурову стварност и нису имали прилику да остваре своје снове и бољу будућност. Остали су вечно млади и непромењиви састав своје славне Седме Банијске.

Дио колоне Банијске дивизије у долини ријеке Раме

Њихове мајке, сестре, супруге и деца никад нису престале да чежњивим погледом упиру очи у даљину, исчекујући да ће се у раним пролећним јутрима однекуд појавити њихов насмејани лик. И нису са главе скидале црни рубац, уздишу и мисле на њих. Њихови ликови су остали, у бљештавом сунчевом сјају, бистрој јутарњој роси, златном класју и тајновитим шумским хладовима Козаре, Зеленгоре, Петрове горе, Чемернице и других предела Баније, Босанске крајине и Црне Горе.

Њихове године се не броје по трајању живота, већ трајању легенде о њиховој храбрости и херојству. Они су оличавани на споменицима палим борцима, око којх су се окупљале младе генерације да им одају почаст и уче на њиховом примеру како се чува домовина. Преживели другови у знак сећања на њих, именовали су њиховим именима новоизграђене школе, болнице, фабрике, улице. Њихова имена су добијала и деца браће и сестара. Нема детета рођеног на Банији ко није знао где је све прошла седма Банијска и које нису поносно запевало Кордун, Босна, Банија и Лика – то је баћо чвршће од челика.

А почетком деведесетих опет се над Банијом надвио црни облак слутње и страха. Са неверицом су слушали шта са радија и телевизије говоре руководиоци разних партија претећи камом позивајући се на свој тисућљетни сан“ о самосталној држави Хрватског народа. Помињали су план Анте Павелића, по коме једна трећина Срба треба да буде расељена, друга побијена, трећа покрштена. Из тог мрачног арсенала усташке прошлости искрсле су шаховнице, усташке униформе и поздрав.

Избјегличка колона 1995. године

Ал’ се Срби клати не дадоше. Пет година су бранила своја огњишта очекујући правду од Међународне заједнице. Пред најзедом надмоћне Туђманове солдатеске петог августа 1995.године, кренули су у непрегледним колонама према Босни и Србији да би спасли голи живот.

А 1995.године као да се затворио круг постојања Баније, Лике и Кордуна, када је повампирено усташтво у Хрватској одлучило да Хрватску треба очистити од Срба тако што би покрстили, побили или протерали.

Без најаве 5.августа 1995. године почела је најезда на цивилно становништво које је кренуло да се спасе у Србији. У непрегледној колони коју је без стида пратио скоро цели свет Срби из Баније, Лике, Кордуне су јединственом маршуртом преко Босанске Крајине кренули у Србију да потраже уточиште. У годинама од 1990-1995. Србији су биле заведене санкције према којима деца у Србији нису могли да виде ни Пају патка, што је за последицу имало огромну инфлацију и немогућност становништва да купи ни лекове ни храну. И тако сама осиромашена Србија је дочекивала своју прогнану браћу са друге стране Дрине и Уне.

Данас је Банија већином пуста. Зарасле су њене однеговане ливаде, њиве су прекривене густим шипражјем и дрвећем. Села су скоро сасвим пуста са пропалим кућама, гробља оскрнављена, споменици срушени. У природи нема ни врапца ни голуба, а ласте се не враћају из топлих крајева у њене сунчане долине. И сва права из радног односа су ускраћена, а нарочито право на пензије које ни до данашњих дана није остварено, иако им то по међународним прописима припада.

Иако су протеклих деценију ипо Банијци у Србији и уз помоћ Србије обезбедили своја нова станишта и услове за живот, Банија им увек лежи у срцу. Они још увек чекају да ће се и међународна заједница умилостивити да протераним Србима из Хрватске обезбеди услове да ова права остваре по међународним прописима. Али, како рече песник Ђура Јакшић „ А Србин ћути, ћути и трпи ал не да ђаво ил не да Бог“.

Данас њихове куће зјапе празнином и тугују ћутањем, напуштене и од неба и земље. Небо им кишом и олујама позлеђује ране, а земља травом и коровом замеће трагове.

Ауторка овог текста је Душанка Лукић из Доњег Јаворња, Двор, дипломирани историчар, била је помоћник министра за рад и социјалну политику од 1983. до 2001. године.

Преузето са: banija.rs


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк