Два доктора у граду „X“

Два доктора, двије судбине. Случај или Божја воља. Можда је и нешто треће. Два доктора, оба Србина. Петар Зец и Јулије Будисављевић завршили су медицину у Инсбруку, Петар Зец 1905. године, а Јулије двије године касније. И пут их је одвео на двије стране. Петар је отишао, а Јулије је остао у Инсбруку.

Петар Зец је рођен 1881. године у Доњим Кукурузрима код Костајнице. Била је то тада Аустроугарска држава. Још за вријеме студирања Петар је био активан у српским националним организацијама, уосталом, као и сва омладина у то вријеме. Са дипломом доктора медицине, кратко је био у Госпићу, одакле је прије почетка рата прешао у Краљевину Србију. Као добровољац прикључио се Краљевој војсци и био је српски борац на Солунском фронту.

У Госпићу се те 1914. године збила историјска слика. Свечано и уз пуно усхићења и велике ратне говоре испраћена је аустријска војска у рат. У тој војсци већину су чинили Хрвати, који су ето добили прилику да освете свбог престолонаслиједника. Нашег убијеног патријарха у Аустрији, нико није ни споменуо. С друге стране, илегално је велик број Личана или Срба Војне Крајине кренуо за Србију да помогну браћи. Међу њима је био и Петар. Јулије је остао на другој страни. Ништа чудно.

По окончању рата Петар се вратио у Госпић, у којем је национални набој и поред пораза био и даље присутан. Поред Хрватских организација дјеловала је у Госпићу и Српска национална омладина. Соколски покрет је био у великом замаху. У њему је Петар Зец био и те како активан. Као првак Соколског покрета дочекао је краља Александра у Госпићу 1931. године. Те прилике одржао је ватрен говор посвећен краљу. Све је то запамћено у главама непријатеља тог режима. Касније су комунисти објашњавали да је на простору Госпића био организован тајни четнички покрет, у којем су поред Петра наведени књижар Максимовић, смиљански прота Стијачић и поштанска службеница Боса Пејновић. Чак је наведено да је Зец био старјешина тог покрета. Та прича је лансирана да би се оправдала каснија убиства свештеника и уопште Срба на том подручју. Самим тим оправдавају се усташка убиства Максимовића и смиљанског проте Стијачића. Иза два догађаја остале су значајне последице. Збио се Велебитски устанак 1932. и убиства у Сењу 1936. године. Брзо је то заборављено, али само с наше стране.

Др Петар Зец је у Госпићу био изузетно цијењена личност. Као стручњак и хуман човјек желио је свима да помогне и да се нађе у невољи. Био је директор опште болнице „Мартон“, која је била главна болница за Лику. Указом од 19. септембра 1933. године Петар је именован за замјеника краљевског намјесника, бана др Иве Петровића у Савској бановини.

Као Србин на истакнутом положају који је подржавао постојећи тежим, запао је за око усташама. Али и комунистима. Био је први на удару. Успио је да избјегне ликвидацију у посљедњем тренутку. Побјегао је као и остали у Србију. Петар се у српској престоници (граду „X“) прихватио одговорне и хумане дужности. Радио је као секретар Црвеног крста Србије и Црвеног крста града Београда. Добро су биле познате хумане активости овог љекара и хуманисте. Спасио је хиљаде српске дјеце, избјегле из НДХ, и још више Срба из тих крајева, који су спас нашли у Србији. Свима је на лицу био израз: „Мајко Србијо, помози! Невољницима је пружао разне врсте помоћи. Слао је у логоре хиљаде пакета као хуманитарну помоћ. Ето, то је био „гријех“ доктора Петра Зеца који је побјегао од једне гиљотине да би му живот прекратила она друга – партизански војни суд – са квалификацијом „Колаборација са Нијемцима“. Чак је и рад у Црвеном крсту Србије за окупације и формално Милана Недића, био за нову власт неопростив гријех. Као награду је добио „метак“. Стрељан је заједно са осталих 104 несрећника. (попис свих стрељаних је у прилогу).

Зла судбина стигла је Петра. Можда чак и од наших земљака, који су чистили све што је имало било какве везе са Краљевином и старим режимом. У Србију је стигла Шеста личка. А што напусти Лику никад ми није било јасно. Можда је и њу довео партијски задатак града „X“, јер могао сам приложити слике како се наши сликају у Мионици, док на другој страни Миле Будак и усташка војска парадира у Госпићу.

Други доктор, Јулије Будисављевић је рођен 1882. године у Славонској Пожеги, као потомак славне и велике породице Будисављевића која је имала племићкo поријекло. Један од предака посебно се истакао и за војне заслуге добио племићки статус, уз презиме додатак „Приједорски“. Јулије је послије студија остао у Инсбруку. За вријеме Другог балканског рата са сарадницима је дошао у Србију, да ту на лицу мјеста стјечу знања из ратне хирургије. Као аустро-угарски војник био је на Источном фронту. Значи на противничкој страни, за разлику од Петра Зеца.

По завршетку рата Јулије долази у Краљевину и у Загребу оснива клинику хирургије и ради као редовни професор. За вријеме Павелићевог режима и усташке НДХ Јулије обавља свој хумани позив лијечећи рањене усташке војнике. И није то гријех. Нека. Није гријех ни посао Петра Зеца. Вријеме и надобудни људи мислили су другачије.

Да би обављао посао у Павелићевом режиму, у једном мометну Јулије је морао узети католичку вјеру. Није то нико рекао. Није рекао да су усташе за вријеме рата убили 11.219 српске дјеце на Козари. Нико није рекао податак да је велик дио дјеце одвојен од мајки и да су дјеца смјештена у крајње нехумане услове по сабирним логорима у мјестима: Сисак, Стара Градишка, Јабланац, Млака, Кошутарица, Горња Река код Крижеваца, Лоборград и Јастребарско. Сва су та дјеца смјештена да буду покрштена, како уосталом гласи план усташког режима. Трећину убити, трећину раселити и трећину покрстити.

У организованој усташкој држави постојало је Министарство за колонизацију. Али и Министарство за удружбу у којем је било запослено преко 200 усташких службеника. Међу њима и Камило Бреслер, којег је лично, њега и брата поставио Поглавник Павелић. Све је било под Министарством унутрашњих послова и Министарства удружбе на чијем челу је постављен Јозо Думанчић, касније проглашен ратним злочинцем.

Прва сазнања о организованој помоћи тој одвојеној дјеци изнијела је у својим Сјећањима Јана Кох (Jana Koch), коса су објављена у Плавом вјеснику 1971. године. Нагласила је да је поред помоћи јеврејским фамилијама, кренула акција и помоћ српској дјеци. Назив те акције је био: „Помоћ српским православним породицама у концентрационим логорима“. Читава прича о помоћи дјеци настаје послије велике офанзиве на Козари 1942. године. Усташки режим је већину злочина учинио у прве двије године ратовања. Уз све то, та НДХ држава је била призната од десетак земаља и требало је свијету показати хуманију страну ратовања. И тако нам је представљена и настала прича о организованој помоћи одвојеној дјеци у сабиралиштима. У та сабиралишта упућене су жене Хрватског црвеног крижа да припреме дјецу, како би жељезничким транспортима била пребачена у Загреб. Међу тим женама Хрватског црвеног крста Хрватске, била је и Диана, супруга Јулија Будисављевића. Транспорте је организовала жељезничка управа под надзором Павелића. Одмах по доласку у Загреб извршена је дезинфекција и дјеца су размјештена на неколико локација. Највише у Завод за глухонијему дјецу, којим је руководио Људевит Шафарић. По његовом свједочењу постојала је евиденција дјеце из које су сестре Бреда и Вера Когој радиле на изради картотеке. Чак је једна копија података о дјеци предата кардиналу Степинцу. И ту у Загребу су исто умирала дјеца. Сахрањивана су поред главног гробља Мирогој, као некрсти. Ширењем гробља гробница је као парцела 142 ушла у састав главног гробља на Мирогоју. Све су то били српска дјеца са Козаре, њих 862 чија имена је записао гробар Павичић. Овој дјеци је подигнут скроман споменик на Мирогоју, којег веома ријетко ко посјети. Остала дјеца су преко Каритаса и Католичке цркве завршила у хрватским фамилијама. Касније је годинама вршена потрага за дјецом преко недељног листа Арена. Акција се звала: „Арена тражи ваше намилије“. Остаје питање, да ли ово било покрштавање или касније називано удомљавање. Дакле постојали су подаци о свему. Ипак, ни у филму ни књизи Дианина дневник, није споменута гробница на парцели 142 у којој лежи 862 српске дјеце.

За свој рад др Јулије Будисављевић је у Србији добио ова одликовања:

1. Орден Светог Саве III реда 1928. године,
2. Орден заслуга за народ II. реда, 1949. године,
3. Орден рада првог реда, 1950. године, и у Хрватској:
4. Одликовање загребачким научним радницима 1957. године и у Паризу:
5. Признање загребачким научним радницима 1957. године у Паризу.

За разлику од њега др Петар Зец је стрељан. Добио је метак.

 

Диана је представљена као спасилац 12.000 дјеце, иако се бавила хуманитарним радом, одржавањем хигијене, набавке и подијеле лијекова, обуће, одјеће, средстава личне хигинене, уосталом као и остале сестре Хрватскког црвеног крижа, Јана Кох, Тамара Маринић, Вера Черне, Омчикус, Драгица Хабазин Мајка, Иво Маринковић  и остале сестре. Записано је и неколико писама, али постоје и налози усташке управе на њено име. О свему постојао је траг у Сјећањима Јане Кох из 1971. године.

И гдје је објашњење? Јулије је рођени брат Срђана Будисављевића, који је био утјецајна политичка личност у пријашњој држави а и у новој влади код Тита. Такође, и Јованки Броз је дјевојачко презиме Будисављевић.

Одједном су услиједила признања Диани Будисављевић. У Београду је  18.3.2013. тадашњи поглавар Српске православне цркве патријарх Иринеј саопштио да је Синод постхумно одликовао Диану Будисављевић за „херојско, бесмртно дело љубави“ орденом Царице Милице јер је, како је објаснио, спасла 12.000 српске деце из усташких логора“

Извор: Патријарх Иринеј уручио је постхумни орден Царице Милице њеном праунуку Леонарду Рашици

Усиједило је и одликовање предсједника Републике Србије, те је је у Београду постхумно одликована Диана Будисављевић за херојско спасавање 12.000 српске деце из концентрационих лоора на територији НДХ током Другог светског рата. Златну медаљу за храброст Милош Облић, праунуку Диане Будисављевић, Леонарду Рашици, уручио је председседник Комисије за одликовања Оливер Антић.

„Неко у том најгорем од свих времена, времену антиправа, када је злочин био врлина у НДХ, спасао једно дете заслужио је орден, а спасити 12.000 деце – ту престаје свака прича и свака реч. То је анђеоски посао“, рекао је Антић приликом уручења.

Услиједила су и остала признања.

У част Диане три парка су прозвана по њој, и то: у Загребу, Сиску и Бечу. А само код нас по њој су назване улице у Београду, Приједору, Босанској Дубици и Босанској Градишци.

У родном Инсбруку додијељен јој је Орден II реда 2011. године.

Хрватски државни архив је 2003. године објавио књигу Дневник Диане Будисављевић

У Србији је 2013. године изашла књига Бошка Ломовића Књига о Диани Будисављевић.

Године 2019. у Новом Саду је обављена књига Дјеца у логорима НДХ. Снимљен је и филм Дианина дјеца, чија је промоција била 2018. у Београду.

У Хрватској је снимљен филм Дневник Диане Будисављевић 2019. године.

Поред свега тога мислим да је једна улица у нашим мјестима требала да добије назив по Козарачкој дјеци. Рецимо: „Улица дјеце са Козаре“ или „Улица Козарачке дјеце“.  Или само број као назив улице „11.216“ или „862“. Био би то трајан знак сјећања на ову, несрећну и погубљену дјецу у ратним страхотама усташке државе НДХ.

 

Друга страна медаље:

Душан Богуновић је рођен у Зрмањи од оца Михајла и мајке Марије из чувене племићке породице Синобад. Он је био педагог и национални радник, који је ради својих ставова често био на мети аустроугарских власти. Преко Соколског друштва будио је национални понос Срба. Био је то тада најзначајнији национални покрет Срба. Сарађивао је са најзначајнијим покретачима тог покрета и то првенствено са др Лазом Поповићем, који је био оснивач Београдског гимнастичког друштва Соко, основаног 1891. године. Они су заједно са др Петром Зецом ударили темељ „Савезу српских соколских друштава у Загребу“. Соколски покрет из аустроугарске монархије је одржавао тијесне везе са Краљевином Србијом. Душан је 1915. ухапшен у Босанском Новом ради лажних оптужби везаних за Сарајевски атентат. Била је то акција „Велеиздајничког процеса“ (као она у Загребу) у којој је оптужено 156 лица за које је тражена смртна казна. Душан је осуђен на осам година затвора од којих је одлежао три године.

Године 1918. Душан је изабран од стране Црквене скупштине за учитеља Српске школе у Загребу, а годину дана касније постао је и њен управник. Пред рат је уређивао Србобран, који је излазио у Загребу на ћирилици. Године 1939. године изабран је за посланика Народне скупштине Краљевине Југославије. Покушавао је објединити Србе увидјевши опасности које пријете  оснивањем Бановине Хрватске 1939. године, те потписивањем споразума Цвјетковић – Мачек. У току рата био је у Недићевој Србији гдје је наставио рад као противник усташког покрета.

По доласку у Београд активно је радио у Комисији Српске Православне цркве за избјеглице са Радославом Грујићем, свештеником и универзитетским професором, те са Миленком Поповићем, етнологом протјераним из Скопља и доктором Зецом.

Предосјећајући судбоносне ратне године за Србе у Хрватској, Душан Богуновић је у Србобрану, којег је уредио за 1941. годину, позвао на јединство Срба. Током Другог свјетског рата при православној цркви активно је радила „Комисија српске православне цркве за избјеглице“ коју су водили свештеник проф. Радослав Грујић и Миленко Поповић, универзитетски професор и етнолог, који је протјеран из Скопља.

Након ослобођења Београда, 24.10. 1944. године Богуновић је ухапшен на улици и већ сутрадан стрељан од стране комуниста, а званично је проглашен мртвим након двије године. Имао је одликовање ордена Св. Сава V i IV. степена.

Томо Максимовић је наслиједио Владимира Матијевића и постао предсједник Привредника. За живота био је више него успјешан привредник, организатор и вођа, политичар, добротвор и хуманиста.

Родио се у Брчком од оца Станка и мајке Јованке, 1895. године. Прво запослење Томо је добио у шпиритани у Брчком, у којој је његов брат Стеван био директор. Стеван је путујући возом за Чешку упознао контролора фабрике Бата, од којег је сазнао да Бата управо намјерава отворити продавницу у Брчком. Томо је у њој добио посао пословође и од тог посла креће његова каријера. Ускоро је постао помоћник Уроша Грбића, Батиног представника за Србију.

Томо Максимовић је 1941. године ухапшен и притворен у Загребу. Убрзо је и пуштен и он се појавио у Србији гдје га је Милан Недић поставио да води Комесаријат за избјеглице. И ту се Томо исказао, тако да је 8. априла 1942. године од 1466 предмета било рјешено 1406 а свега 57 је било неријешено. Број избјеглица је 2. августа 1944. године износио 238.964 избјеглица од чега је 118.011 било из Независне Државе Хрватске. У цијелом комесаријату радило је 341 радника на подручју Србије од чега у Београду 19 лица, у Нишу 18. Сјећајући се и помоћи коју му је пружио, о Томи је касније писао академик Дејан Медаковић, који је и сам 1941. године морао селити из Загреба.

За избјегле свештенике из НДХ Томо је обезбједио смјештај у Аранђеловцу а за избјеглу дјецу и дјецу без родитеља подигао је Дом у Врњачкој Бањи.

Године 1945. Томо је поново ухапшен, овај пут од нове власти и осуђен је на пет година затвора. Спроведен је у затвор у Пожаревац, те касније у Сремску Митровицу. Имао је прилику Томо да се рјеши затвора и то два пута. Први пут 1949. године јер су га тражили Батини људи и нудили смјештај у Швајцарској. Такву могућност спречио је тадашњи министар унутрашњих послова, шеф УДБ-е Александар Ранковић. Имао је Томо прилику одласка у Швајцарску и прије рата али није хтио оставити Србију.

Након изласка из затвора прихватио је понуду Босне и Херцеговине да води трговину на велико у тој републици. Како је добио посао, тако га је и изгубио. Образложење је било да су цијене почеле да расту. У ствари разлог је био идеолошке природе. Добио је посао и у Балканији, извозној фирми у Београду, али је и ту добио отказ. Разлог и образложње је, да не може „државни непријатељ да ради у спољној трговини“.

Како нису сви били глупи и идеолошки настрани, показали су Словенци. Позвали су Тому и дали му на руковођење Планику из Крања. Дали с му и пасош и Томо је кренуо у свјет да обнови старе везе. Ускоро је комплетна годишња производња Планике продата у Француској.

Томо Максимовић је умро у Београду и сахрањен је на Новом гробљу у том граду. Слава ти, Томо Максимовићу!

Грујић М. Радослав (1878. – 1955.), српски православни теолог, историчар и дописни члан САНУ. Рођен је у Земуну, богословију завршио у Сремским Карловцима 1809. г. право у Бечу а филозофију у Загребу. Током Првог свјетског рата је хапшен, под оптужбом велеиздаје.

У међуратном периоду радио је као професор у Београду и у Скопљу на филозофском факултету. Уређивао је Гласник Скопског научног друштва. У рушевинама манастира Светог Арханђела у Призрену пронашао је посмртне остатке цара Душана.

У Београду је 1937. г. био професор на Богословском факултету. Уједно је био и дописни члан Српске краљевске академије. Године 1939. удаљен је са Београдског факултета и лишен националне части. Објавио је преко 270 научних радова, те уџбеник „Стара и савремена хришћанска Црква“.

У току Другог свјетског рата збрињавао је избјеглице, те прикупљао материјале и свједочења о геноциду над Србима. Заједно с њим радили су Душан Богуновић из Зрмање и Зец Петар, који су 1945. године ухапшени и стрељани.

У априлу 1942. године захваљујући благонаклоности савјетника у Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица, извршио је пренос моштију кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац у окупирани Београд.

Одмах послије завршетка Другог свјетског рата предложио је црквеним властима да од државних органа тражи враћање свих отуђених и покрадених ствари из цркава и манастира од стране НДХ. Оформљена је комисија која је утврдила да је пљачка извршена и да су усташе одвезле укупно четрдесет вагона ствари из манастира у Загреб. Наредбом Министарства просвете у октобру 1945. године  требало је да се све врати Српској православној цркви. Накнадно је издато ново наређење Комитета за културу и умјетност при влади ФНР (Федеративној Народној Републици) Југославији да се имају предати само културно – историјски предмети Српске православне цркве, манастира и слично. Предмети са територије Хрватске остају и даље у Загребу.

Црквене драгоцијености враћене су у априлу 1946. године у једанаест вагона.

Грујић је умро 1955. године на Хвару а сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Опело је одржао патријарх српски Вићентије II. По личној жељи посмртни остаци њега и његове супруге пренешени су у манастир Гргетег 1992. године.

Одлуком Вишег суда у Београду 14. марта 2014. Грујић је рехабилитован а једна улица у Београду носи његово име.

ДР ПЕТАР ЗЕЦ – ПРЕСУДА ВОЈНОГ СУДА 27.11-1944. – ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

„Зец др. Петар, бивши сенатор, један од врло блиских сарадника Недићевих, имао је тесне везе са немачким окупаторима, истицао се с великим залагањем за остварење планова Немачке и Немаца“.

Извор: Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду, Борба, 27.11.1944.

„Комесар Друштва Црвеног крста основан је за прихват избеглица из НДХ и слање пакета српским официрима у логорима Трећег Рајха. Ухапшен је у новембру 1944. од стране комуниста и стрељан 27.11.1944.

А зашто град “X” – одговор је: ПАРИЈА

„У партијској организацији “З” (Загреб) јасно се манифестовала потреба новог курса и пре отвореног писма. Расцјеп у граду “X” (Београд) представља грубо кршење партијске дисциплине.“

На мети је све било што је српско. У Лици је нова власт рушила православне цркве и од материјала правила задружне домове. Рушили су оно што је остало иза усташа. Успостављени су нови празници. Славили смо.

Обистинило се упозорење објављено у летку Кордуна 1943:

„СРБИ!

Погледајте ко вас води. Отворите очи. Не будите слијепи. Ви сте борци комунистичке партије. Ви водите борбу за бољшевизацију земље у којој ће владати Хрвати. Милиони српских жртава и хиљаде палих српских глава преврћу се у гробу када виде шта се код нас збива….“

Извор: Летак групе српских представника Кордуна против политике Комунистичке партије Хрватске објављен септембра 1943. године.

Истина је једина правда, а однос према невиним жртвама је највећа врлина. Идеологија у овоме не би требало да има своје прсте. А имала је и даље.

На крају, желио сам да изнесем писане податке о нашим послијератним несрећним временима. Нека је слава свим нашим погинулим борцима. А о борцима у миру друга је прича. Послије рата ствари ишле у жељеном правцу. Пуно је невиних страдало. Замислите, тројица рођака Бајлони су проглашени ратним злочинцима. У објашњењу  стоји да су били чланови управног одбора парне пиваре Бајлони и синови.

У Новом Саду, 30. јула 2024.

  Томо Радусин

 

СТРЕЉАЊА У БЕОГРАДУ 1944.

Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима. Пресудом Војног суда Првог корпуса осуђена су на смрт лица чија се имена наводе. Смртна пресуда изречена им је као народним непријатељима и ратним злочинцима. Општи разлози пресуде су: што су поменути злочинци припадали окупаторским и издајничким терористичким и шпијунским организацијама, окупаторској опружаној сили и издајничким војним организацијама Недића, Љотића, Драже Михаиловића и других.