Епископ Херувим: „Бадњак и Божић треба да проведемо на Литургији”
Божићни разговор са Његовим преосвештентсвом епископом осечкопољским и барањским Херувимом.
Преосвећени владико, налазимо се у периоду празновања најрадоснијег хришћанског празника – Божића. Шта савременом свету представља овај празник и како одржати хришћанске вредности у овом времену?
– На самом почетку да Вас поздравим и да вам се захвалим на Вашем интересовању да у духу празника Рођења Господа нашега Исуса Христа кажемо нешто што ће бити спасоносно за наше вернике. Оваплоћење Исуса Христа има велики значај за човека, оно отвара димензију да човек може приступити тајни спасења, да може да је осети, не хуманистичи и рационалистички, у домену људског начина сазнања и схватања, већ да осети божанску благодат као пуноћу смисла у овом свету. Са доласком Бога у свет отвара се могућност да сваки човек може бити обожен, односно охристовљен и да може постати Бог по благодати. Ово нам потврђује и Свети Атанасије Велики у својој књизи „О очовечењу Бога Логоса” да све што је Христос узео на себе то је и спасио, а то је целокупна људска и створена природа. Често пута ми то пренебрегавамо, следимо путеве који су нам у духу времена и у духу људског разума далеко ближи у односу на божанске тајне које нам откривају дубину и бољи смисао остваривања вечног живота овде на земљи. По слабости нашој Бог и долази да би нам открио ту тајну, да би црква постала место витлејемске пећине у којој ће човек као у радионици спасења испунити свој циљ и смисао у овом свету.
Божић красе прелепи обичаји нашег народа који су у овом времену често на удару савремених трендова живота. Колико ти обичаји, уколико су проткани хришћанским духом, обогаћују и оплемењују овај празник?
– Кроз богослужења треба да прославимо рођење спаситеља Исуса Христа. Није суштина да обичаје творимо искључиво и само ради обичаја, да не знамо њихов прави смисао. Ако на Бадњи дан нисмо на Светој Литургији онда целокупна обичајна пракса губи свој прави смисао. Усудио бих се рећи је данашња кореографија слична навијачкој, а ни у ком смислу то не сме бити. Све мора бити испуњено Христом и светлошћу великог празника. Литургијом треба све да почне, благословом Цркве. Ако је то само обичај ради обичаја, ако у том обичају нема Христа и није Христом испуњено и омеђено онда то прелази у супротну вредност од оних вредности којима Црква учи. Када почнемо славити Бадњи дан црквеним сабирањен на местима широм Епархије, кроз Свету Литургију и Света богослужења, онда је то право испуњење свега што овај дан чини специфичним и лепим, породичним празником. Јер ако нисмо у Цркви и не пренесемо тај благослов на своју породицу онда то тешко може да буде испуњено смислом. Уколико смо на Светој Служби и сједињени смо кроз Тело и Крв Господњу онда су и наши обичаји испуњени Христом. Блаженопочивши владика Атанасије је говорио да је сваки обичај добар обичај, али уколико тај обичај има везу са Христом. Ако нема везу са Христом и са Црквом Божијом онда је бесмислен. Често одлазимо у крајност где све губи свој прави смисао. Зато би за Бадњак и Божић све цркве требало да буду пуне као што су биле и на паљењу Бадњака, почевши од Свете Литургије, да се ту саберемо. Симболика паљења Бадњака нема никакву спасоносну димензију, то је у суштини праобраз оне ватре која је загрејавала пећину. Јер то вече чекамо Рођење Спаситеља Господа Исуса Христа, чекамо ону звезду коју су видели мудраци и пастири да нас упути ка колевци Богомладенца. На том путу Богопознања треба да препознамо и пут својега спасења, пут ка Христу и колевци Богомладенца, а то је црква Божија. Тек онда, у богослужбеном кругу, све то има своје право испуњење.
Протеклу 2022. годину, када је наша средина у питању, обележио је долазак српског патријарха Порфирија у Вуковар. Који је значај овог доласка како за нашу епархију тако и за целокупан народ уопште?
– Говорећи о граду Вуковару морамо бити свесни да је он место страдања и васкрсења, место жртве и вечног помена. Свети саборни храм је одувек са нашим народом Вуковара, у добру и у злу, у срећи и у страдању, непрекидно нас подсећајући да је Господ са нама и међу нама, следећи речи псалмопојца Давида: Господ је мени са десне стране да не посрнем. Тим човекољубивим позивом, овај свети храм, и сам град сваким својим каменом и циглом говори о дуготрпељивости, смиреноумљу и љубави Господњој, али и сведочећи тешкој ратној стихији, пустоши и тами, која се надвијала над овим светим местом и целокупним простором града Вуковара. У томе и јесте огроман духовни значај те посете и само присуство нашег Архипастира и Оца Патријарха Порфирија крепи срце и бодри душу нашем народу. Са друге стране, веома је важно нагласити да је овај град и место сусрета многих различитости, многих култура и народа који у њему постојано живе. Вековима су велики и врлински људи осмишљавали овај простор у свим његовим културним, просветним и свим аспектима живота. То нас обавезује да изграђујемо љубав, а не мржњу, јер Бог је љубав. Речи утехе Његове Светости које смо чули приликом његове посете су као куле камене за свакога верника и за све нас који имамо уши да чујемо. Оне нас изграђују и уче послушности и смирености, да увек будемо спремни жртвовати се једни за друге, а тиме творити дела достојна човека. Оне су нам отвориле пут, очи и душу у превазилазењу прошлости на начин да Бог не гледа које је ко, ком народу припада и којим језиком говори. Те вредности се темеље на љубави, а не на мржњи, на слободи, а не на страху. То су болне истине из прошлости које и данас препознајемо у друштву и нашој свакодневици. Ми као Црква верујемо у победу љубави, јер је то пут сваког хришћанина и у томе видимо прави смисао да ране буду зацељене. Према томе, позвани смо да градимо мостове пријатељства и љубави, и пројавимо љубав на делу.
Када су Срби из Хрватске у питању прошлу годину обележио је и попис становништва, односно резултати тог пописа, по којем је Срба све мање у Хрватској, па тако и на подручју ове епархије. Како се црква носи са тим изазовима у условима када је народа све мање?
– Наш народ је у Републици Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, нажалост, Срби живе у незавидном положају, често на удару искривљених историјских чињеница, које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Према попису становништва број Срба у последњих десет година пао са 4.36 одсто на 3,2 одсто. То је резултат многих проблема са којим су се суочавају Срби у Хрватској, услед којих је дошло до константног исељавања Срба и избегавања да се изјасне као Срби. Црква је ту гарант опстанка и останка и чувар идентитета, културног и духовног, нашег народа на својим вековним огњиштима. Статистика нам не иде у прилог, иако времена из прошлости сведоче о већем уделу српског живља у општој демографској слици Републике Хрватске. Међутим, то није жал за минулим временима, већ подстрек да и у нашем времену чинимо ствари које ће очувати и сачувати духовно и културно биће нашег народа на овим просторима.
Која је Ваша порука на крају овог разговора?
– Сва ова суморна искушења данашњице су нам дата као подвиг заједничког дела у Христу, а све то утемељујући на оваплоћеној јеванђелској истини, попут речи Светог апостола и јеванђелиста Јована да останемо сви у љубави Христовој. Нека би светлост овог празника, оваплоћења Господа и спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка сунца правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Нека би радост празника отклонила таму времена у коме живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Хуманистичке вредности које проповеда данашња Западна култура јесу само обмана која види живот без Христа у коме су вечне вредности замењене нихилистичким приступом. Према томе, и наш народ и у матици и у расејању је у великом искушењу и пред њим су велики изазови. Црква јесте место Богомладенца, где се бесмисао преображава у смисао, где се неправда прображава у вечну правду и то су вредности које дају снагу и крепост нашем народу како у дијаспори и региону, тако и у нашој матици.
Извор: срби.ХР
