АКТУЕЛНО:

Глишо Колунџић: Не могу више, запалит ћу се на задарском Поздраву Сунцу

Дуготрајни судски процеси тренутачно су највећи проблем хрватскога правосуђа.

Написала је то 2009. године Дорис Пацк, позната њемачка политичарка и некадашња предсједница Одбора за југоисточну Еуропу у Еуропском парламенту, у одговору на писмо Глише Колунџића, који јој се пожалио на дуготрајност своје правосудне борбе.

Што се Колунџића тиче, “тренутак” о којему говори Дорис Пацк још увијек траје: у његову случају “дуготрајни судски процеси” вуку се више од 27 година.

– Средином рујна 1991. године дознао сам да је, у низу српских кућа које су те јесени потпуно девастиране, запаљена и моја кућа с два трособна стана. Починитељи нису познати до данас. За ту сам кућу имао ваљани уговор и полицу осигурања код Цроатиа осигурања, али је услиједила двогодишња преписка с осигуравајућом кућом, из које су тврдили да је то ратна штета, а не намјерно потпаљивање.

Зато сам 1993. године поднио тужбу, а судски вјештак Вице Тадић грађевинску је штету без затезних каматама процијенио на 161.219 куна. Опћински суд је утврдио да се не ради о ратном разарању, али тек 2004. године доноси одлуку да ми осигуравајућа кућа треба исплатити толики износ.

Уговорена осигуранина за кућу износила је пет милијуна југославенских динара, али, каснијим одлукама вишег суда и деноминацијом динара у куне, износ штете је на крају сведен на 5000 куна. На то су ми обрачунали камате и 2011. године исплатили нешто мање од 100.000 куна.

Било је ту низ суђења, жалби, рушења пресуда и враћања поступка на почетак. Још није завршено, ово као да нема краја – констатира Глишо Колунџић.

ПРЕСУДЕ? ТКО ИМ ЗНА БРОЈА…
Колико сте пресуда укупно добили?

– Не могу одговорити на то питање…

Зашто?

– Зато што не знам колико их је било, нитко то не зна. Једино сам сигуран да их је било више од стотину. У три различита судска спора прошао сам апсолутно све инстанце које грађанину Хрватске стоје на располагању. Прошао сам у три наврата пут од Опћинског, преко Жупанијског, до Врховног и Уставног суда, све до Суда за људска права у Страсбоургу.

То је море пресуда, жалби, ревизија, дописа, поништавања претходних пресуда и враћања поступка на почетак, вјештачења и надвјештачења. Било је ту и пресуда у моју корист и пресуда које ми нису ишле у прилог. Немогуће је све то попамтити, стварно не знам колико их је точно било.

И није све завршено, још се воде два судска поступка, један је на Жупанијском суду у Сплиту, чију одлуку по мојој жалби још чекам, а други је био заказан за 27. травња на Опћинском суду у Бенковцу.

Дорис Пацк вам је одговорила на писмо и констатирала да су дуготрајна суђења највећи проблем хрватског правосуђа…

– Да, она је само једна од силног броја особа којима сам се обраћао. Било је међу њима и више министара правосуђа и доста политичара, људи који су по својој друштвеној позицији могли, требали и морали реагирати, али то нису учинили на прави начин.

Ни мени ни било коме тко се сусрео с начином рада нашег правосуђа није тешко закључити о чему се ту заправо ради: оно што у Хрватској не функционира је правосуђе. Зашто на функционира?

Зато што је функција хрватског правосуђа управо то: да не функционира! Кроз правосудни сустав проводи се нека врста унутарње агресије на Хрватску и њезине грађане; правосуђе мрцвари, малтретира и дискриминира хрватске грађане. Тијеком свих тих година, осјетио сам то безброј пута и на својој кожи.

А најгоре је то што не видим да се ствари мијењају, барем не у оној мјери која би дала наду многим људима у мојој кожи, људима који су осјетили неправду сустава и немоћни су. Превелик број људи је, у покушајима да дођу до правде, једноставно самљевен.

ОВО ЈЕ БОРБА. МОРАТЕ БИТИ УПОРНИ И ХРАБРИ
Многи су одустали, зашто ви нисте?

– Не чуди ме што је велики број људи одустао и дигнуо руке. Да би нетко издржао ту борбу, мора имати упорности и храбрости. У мени се у једном тренутку пробудио и инат.

Знам да сам у праву и да ти људи не би смјели радити то што раде. Хтио сам им показати да има људи који ће издржати све и спремни су 27 година и два мјесеца водити борбу за остварење својих права. Нисам одустао, али доведен сам до руба издржљивости. Ако не дође до правичне судске одлуке, послат ћу опширно писмо скупини амбасадора у Хрватској.

То ћу сигурно учинити и рећи им што и како ради хрватско правосуђе. Доведен сам у ситуацију у којој сам спреман извршити самоспаљивање уз задарски Поздрав Сунцу кад око њега буде гужва, или баш на њему, ако се одлучим за харакири. Пазит ћу да нитко други не настрада.

Међу ријетким сте грађанима Хрватске који је накнаду за споро суђење добио – три пута!

– Први пут сам од Уставног суда тражио заштиту права на суђење у разумном року још 2004. године и тада сам добио 9100 куна накнаде о којој говорите.

У свибњу 2008. године исплаћена ми је и друга таква накнада, тада је то било 7600 куна, а Жупанијском суду је поновно наложено доношење пресуде у року од шест мјесеци.

Трећи пут ми је, прошле године, исплаћено 1000 куна. Износи су овисили о томе колико сам дуго чекао доношење пресуда. Пад тих одштета је Уставни суд објаснио тиме што на висину износа утјече сложеност предмета, понашање подноситеља уставне тужбе и надлежних тијела, те важност предмета поступка за подноситеља.

Уставни суд је констатирао и да максималан број таквих накнада није ограничен. Али, било је ту и других нонсенса…

Као?

– Вјештачења у спору с Цроатиа осигурањем нешто су што разуман човјек не може схватити. Било их је шест и сва су била – различита! Сви су вјештаци дошли до различитих износа које сам као одштету требао добити од Цроатиа осигурања.

Ево само неких: Фина је 2011. израчунала да се ради о 85.768 куна.

Три године послије судски вјештак Дражен Шпиндерк долази до износа од 209.084 куне, а двије године послије њега Маја Костијел је израчунала накнаду од 13.065 куна.

Почетком свибња 2017. године Јосип Клишманић каже да је то 192.107 куна, а 4. студенога прошле године Моника Перица у свом вјештачењу тврди да ја требам Цроатиа осигурању вратити 22.574 куне!?

Нитко ме не може разувјерити да су сва та силна вјештачења заправо само начин опструкције правде који служи томе да се правомоћне одлуке никад не донесу. Цроатиа осигурање је мегаломанска корпорација која врло вјешто користи све недостатке хрватског правосуђа.

Опћински суд у Задру је 2018. прихватио Клишманићеву процјену?

– Да, у српњу 2018. је Опћински суд издао рјешење о оврси на темељу којег је Фина с рачуна Цроатиа осигурања скинула 192.107 куна. Занимљиво је да у том случају евентуална жалба није спрјечавала извршење одлуке, али се догодило управо то.

На судску пресуду Цроатиа осигурање се жалило, па 2019. године Жупанијски суд у Сплиту доноси пресуду у којој тврди да одлука о оврси није вјеродостојна.

Зашто, ни ја ни моја одвјетница, а ни виша судска савјетница у Опћинском суду, до данас нисмо схватили. Тада је дошло до вјештачења по којем сам ја дужан њима и требао бих им вратити 22.574 куне!

Жалио сам се на ту одлуку и такво вјештачење и сада чекам одлуку Жупанијског суда у Сплиту. Та је одлука већ требала бити донесена, али је наишла ова епидемија и ја још чекам одлуку сплитског суда.

ИСТИ ПРЕДМЕТ, А РАЗЛИЧИТИ ИЗРАЧУНИ
А други “живи предмет” је на Опћинском суду у Бенковцу?

– Точно. Након што је Опћински суд у Задру донио рјешење о оврси, Цроатиа осигурање је тужило мене ради “проглашења оврхе недопуштеном”, као да сам ја, а не Опћински суд, донио одлуку о оврси!? Тај се судски спор још води.

Но, сада се, на захтјев Опћинског суда у Бенковцу, појавило још једно вјештачење.

Вјештак је био Петар Бајло који је на темељу четири могућа начина израчуна затезних камата дошао до три различита износа: 22.584 куне, 106.344 и 143.599 куна. Не знам како је то могуће, али како год било, ни то суђење још није завршено.

‘Реална одштета је више од 10 милијуна куна’

– Стални судски вјештак је 1994. процијенио штету на 161.219 куна. Одрекао сам се накнаде штете за намјештај, то је само грађевинска штета. Касније је у деноминацији то спало на 5000 куна. Када се израчуна да ми је исплаћено нешто мање од 100.000 куна и да је по процјени судског вјештака Јосипа Клишманића преостало за исплату још 192.107 куна, испада да би ми требали исплатити око 300.000 куна. Да се остало код реалне процјене штете од 161.219 куна, да није било деноминације, лако је израчунати да би се радило о десетак милијуна куна – сматра Глишо Колунџић.

Покушали су ме убити дум-дум мецима

– Стране амбасадоре ћу информирати о бројним дискриминирајућим поступцима, али и о томе да Република Хрватска или уопће не примјењује уговор о сукцесији, посебно не његов Анекс Г, или га судови примјењују селективно.

Осим тога, упознат ћу их и с чињеницом да ни након два покушаја убојства која сам преживио починитељи нису откривени. Тешко ми је вјеровати да надлежне институције то до сада нису могле учинити.

На мене и моју супругу је 31. свибња 2001. године, иза поноћи, пуцано док смо били у својој обитељској кући. Балистичко вјештачење је утврдило којим је оружјем пуцано, на мјесту с којег су пуцали пронађене су чахуре. Испаљено је 27 метака, међу којима су били и такозвани дум-дум меци, неки од њих су ми прошли неколико центиметара од главе. Од тада је прошло 19 година, а починитељи још нису познати – каже Глишо Колунџић.

Вест преузета са: slobodnadalmacija.hr

Напишите коментар