Гојко Ђого: Ћирилицу не смемо да испишемо из будућности

Озбиљнинароди непрестано брину о свом идентитету, својој држави и свом месту и угледу међу другим државама и народима. Ми смо, безмало, цео век занемаривали ову историјску поуку.

Већ почетком Првог великог рата, кренули смо погибељном странпутицом, а од почетка Другога, па до краја минулог века, тај ћорсокак је бивао све погубнији. Сад плаћамо старе и нове заблуде и рачуне.Никад их нећемо сасвим намирити. Утолико брижније морамо чувати и неговати своја национална обележја.

Опором поруком , горком као свака непријатна истина, писац Гојко Ђого, лауреат бројних књижевних награда међу којима му је најновија „ Др Шпиро Матијевић“ уручена ових дана у Новом Саду, указује на наше „старе и нове заблуде“ и наглашава да су језик и писмо носећи стубови тог идентитета, наше име и презиме.

Ћирилица је и даље угрожена мада је, унеколико, законом заштићена. Да ли је прави тренутак да то схватимо сада док уживо гледамо потресно прегруписавање света ?

– Тај закон о заштити ћирилице се мало поштује. А закон који не прате одговарајуће санкције, више је препорука него закон. Службена употреба, администрација и школе јесу неке лекарије, али недовољне, тек да се ћирилица већ данас не испише из будућности. Не знам какав би закон то могао боље да уреди, лингвисти и правници сигирно знају. Само још да их држава подржи.Ово клатно између Истока и Запада љуља се одавно, још од Рима и Византа, више од миленијума, и не верујем да ће се скоро умирити. Ми се морамо некако уклапати у то светско рвање и трвење да нам то клатно почесто не разбија главу, као што је то досад бивало.

Да ли би се спорни Закон о родној равноправности могао, силом прилика, укоренити у нашем језику?

-Закон о родној равноправности је политичко насиље и насртај на науку о језику. Цела та прича је принудно увезена са Запада. Али, упркос ревносним „мондијалистима“, та биљчица се неће укоренити. Можда је такав закон и такво уређивање друштвених односа, не само кад је реч о језику, у неким деловима света оправдано, код нас је намет на вилајет. Сећа ли се још ико, како се у бившој држави и бившем режиму, по Шуваровом закону, звала угледна Трећа гимназија или Прва економска школа? Ал’ ајде, преживели смо „шуварицу“, преживећемо и родну равноправност.
А судбина Космета? Да ли смо као нација свесни цене те „најскупље српске речи“?

– Наша позиција на светској политичкој сцени додатно је драматизована украјинским ратом. Суочени смо и са ултиматумом Америке и Европске уније који, уз свакојаке претње, захтевају да признамо шиптарску државу на окупираном Косову. Шта год Србија одлучи имаће далекосежне последице.Нисам политичар ни полит-аналитичар, а има и без мене доста црних и белих пророка.После мучног историјског искуства, ја сам веровао да се никад више неће родити Србин спреман да се, за неку утешну награду, одрекне косовског огњишта. Али, преварио сам се. Пребрзо сам заборавио да смо ми имали доста таквих, награђених и добровољних, „давалаца српске крви“.Имамо их и данас, на претек. Србија је пуна јањичара. Ако буде по њиховој вољи, (или ако они преузму власт), могли бисмо на пролеће имати Трећи устанак.

*Колико све што се догађа у вези са нашом јужном покрајином иснспирише савремене писце? Мислите ли и данас да су песници најоданији косовски оклопници?

– Мислим и пукох мислећи, како рече Његош у „Шћепану малом“. Песнички оклопи више нису химне и буднице него елегије и плачеви. Бојим се да свакодневне претње и уцене силника не обесхрабре народ и пољуљају наш национални понос, да не превлада равнодушност и клонуће. То би тек био пораз. Јесу замагљени прозори и далекозори, али песници не смеју да трепћу.Јер, расплет може бити и друкчији, као што је некад бивало – да ти ултиматуми разбуде и наш национални инат. Па нек кошта шта кошта, није нам првина. Они што ултиматуме шаљу и ово би могли имати на уму.

Пре годину, на почетку рата у Украјини, казали сте да када би Запад и НАТО били сигурни да могу сломити Русију данас, Кину сутра, а да њихова кожа остане читава, ни часа не би оклевали да то учине.Шта о томе мислите данас?

– Све сам погодио. И данас једнако мислим.Ништа се у том рату није променило, само је страдање, претежно православног, народа све веће. Америка и Европа, грану по грану, ломе Русију и то постаје нови крсташки рат. Завршиће се – да опет будем пророк – као и сви претходни, митолошки и историјски, поразом „крсташа“, обучених у фашистичке униформе украјинских конвертита, и васкрсом Русије. Додуше, скупим, али „вскрсења не бива без смрти“. Не верујем да може бити друкчије, да нека луда гурне цео свет у суноврат.

Долазе ли нам поново нека „вунена времена“? Шта се дешава са данашњим српским интелектуалцима?
– Ако „вуну“ користите као синоним за страх, онда могу рећи да вунена времена још дуго неће проћи. Ништа се битно у свету и нашем животу није променило. Пре пола века нас је жуљила сјерна, неопрана, а сад нас жуља расчешљана и фино офарбана вуна коју нам светски и домаћи велетрговци често подмећу као свилу и кадифу. Почесто такво крзно – да останем код метафоре – на рафиниран или насилан начин навлаче на тело и мозак целих народа.Нажалост, и међу интелектуалцима, и нашим и светским, има знатно више оних што виде како се изопачује свет, а ћуте, него оних што на то указују. Премало је оних, као Петер Хандке, да би њихов глас био уважаван.

Када кажете да као народ морамо окајати грехе јер смо заборавили своје невине жртве,у којем периоду наше тегобне историје смо се најтеже огрешили о саме себе?

-Велика је наша књига невиних жртава, а предуго смо их заборављали. Нисмо их ни пребројали, камоли да смо та позната и непозната стратишта на достојан начин обележили. Тај немар је посебно био изражен од краја Другог великог рата до средине осамдесетих. За те четири деценије, многи гробови су затрављени или намерно прекопани. Никада нећемо утврдити број пострадалих у усташким логорима и јамама, ни сазнати бројно стање безгробне војске чије су кости расуте по словеначким шумама.Нека од комунистичких „пасјих гробља“ можда ће заувек остати прикривена. Велики су наши греси, утолико треба да буде већа и наша обавеза да се, бар знамењем, одужимо нашим невиним жртвама.

Вашу књигу песама „Пут за хум“, проф др. Јован Делић оценио је као другачију од свега што сте написали јер „има нечег андрићевског, у овој изврсној Ђоговој пјесми-причи, блиској и Бећковићевим параболама“. Пријају ли овакве оцене?

– Свако воли да чује лепу реч о оном што ради. Поштујем Делићево мишљење, он је написао целу књигу о мојој поезији и добро је познаје. Могу само да узвратим да и ја изузетно ценим оно што академик Делић пише и како пише. Наравно, не само о мојој поезији.

Извор: Новости