Горан Киковић: Дан уочи устоличења Владике будумљанско-никшићког Методија

БУДИМЉАНСКА ЕПАРХИЈА КРОЗ ВЈЕКОВЕ – ОСНИВАЊЕ СВЕТОСАВСКЕ БУДИМЉАНСКЕ  ЕПИСКОПИЈЕ

Будимљанска жупа је била „стожер Рашке земље и китна јој перјаница“, како ју је књаз Никола опјевао. Она је то заиста била, како у териториријалном, тако и у културно-политичком погледу. Године 1213. „Жупан Првослав, син великога Жупана Тихомира, синовац светога Симеона мироточивог (Стефана Немање) и ктитор места овог“ подиже манастир Ђурђеве Ступове, у којем ће 1220. године бити и сахрањен, како стоји у запису над његовим гробом у Ђурђевим Ступовима.

Године 1219. у Будимљи је Свети Сава основао и једну од првих седам епископија. “Од 1220. године до средине 17-тог вијека у манастиру је било сједиште Будимљанске епископије, коју је основао Свети Сава, први архиепископ српски. У 15-том вијеку Будимљанска епархија је уздигнута на степен митрополије.“ [1] О оснивању Будимљанске епископије записано је да „четвртога владику постави Свети Саво у Будимљи у храм Светога Георги-ја“. Други запис гласи: „Хрисовиљ самога Светога Саве и брата его прво-венчанога краља Стефана мјесто епископом сербским за време краља Милутина“. Према непотпуним подацима познати су будимљански епископи: Неофит Калиник (између 1236. и 1243.), Јаков, Теофил (1251-1252), Спиридон, Герман I (1286-292), Теодосије, Никифор, Методије, Николај (1318), Герман II (1399), Теофил II (1615). Будимљанска епископија је у XV вијеку уздиг-нута на степен митрополије. Тако, поред 12 епископа, располажемо са пода-цима и о 9 митрополита Будимљанске митрополије: Василије, Макарије I, Макарије II, Генадије, Сава, Герасим, Григорије, Јефтимије и Пајсије. Епи-скопија, односно митрополија постојала је од 1219-1651. односно до 1848. године, када је укинута, а митрополит Пајсије ухваћен и жив одеран. У периоду од 1947-1955 постојала је Будимљанско-полимска епископипија, а њен архијереј је био Макарије Ђорђевић, потоњи епископ сремски.

            Епископија је обновљена након више вјекова 4. августа 2002. године, а за епископа је рукоположен Јоаникије Мићовић.

 

ИСТОРИЈСКО-КУЛТУРОЛОШКИ ЗНАЧАЈ  БУДИМЉАНСКЕ ЕПИСКОПИЈЕ И  МИТРОПОЛИЈЕ КРОЗ ВЈЕКОВЕ

                                               

                                                             ЗЕМЉА БУДИМЉА

Земља Будимља, заправо, простор у јурисдикцији истоимене епископије  Српске православне цркве је уобличен приликом успостављања ове епархије. Први српски архиепископ, Свети Сава је формирао Будимљанску епархију са сједиштем при цркви Светог Ђорђа у Будимљи, 1219. Године, и устоличио њеног првог епископа Јована. Пљеваљски Синодик православља тврди да је први епископ будимљански био Јаков, други Калиник, трећи Теофило(1251-1252), а помиње и: Спиридона и Германа(1286-1292). (Стојановић 1922,стр.22-30) Као учесник државног сабора  будимљански епископ Никола Светостефанском повељом краља Милутина добија доходак у Пиви и Гацком, око 1318. Године.( Новаковић, 1912, стр.624.)[2]

Епархијски архијереји будимљански епископије  кроз историју:

Епископи будимљански:

Неофит (XIII век)

Ђорђе Сп. Радојичић у своме раду о Будимљанским епископима[3] наводи да се у славској стихири једног познатог акатиста Св. Сави спомиње Неофит као први епископ будимљански. Овај рад закључује речима да после епископа будимљанског Николе „немамо спомена ни о једном епископу будимљанском“. У време писања овога рада епископ Матеј, из 1552. године, још увек се сматрао епископом будимским услед нетачног читања. Међутим, и Матеј је био епископ будимљански, што доказује да је ова епархија трајала много дуже јер се и касније помињу епископи који су носили титулу будимљанских архијереја.

Јаков (XIII век)[4]

Први помен о овом епископу као првом епископу будимљанском имамо у Пљеваљском синодику православља. О њему се, за сада, ништа друго не зна.

Калиник (XIII век)

У помену будимљанских епископа Калиник се помиње као други по реду епископ будимљански, после Јакова, а пре Теофила. Сем имена, ништа се друго о њему не зна.

Теофил I (1251-1252)

Трећи по реду епископ будимљански Теофил помиње се 1251. и 1252. године. Резидирао је у Ђурђевим Ступовима код Берана, где се између осталог бавио преписивањем књига. Ту у „дому светога великога страстотерпца Христова Георгија“ преписивао је Номоканон и остале књиге. Приликом теолошких разговора између патријарха Пајсија и ученог римокатоличког теолога Леонардија, патријарх и његови сарадници „своје знање црпли су они, углавном, из Крмчије, законодавног зборника Православне Цркве, и то, по свој прилици, према рукопису манастира Успенија Богородице у Морачи, преписаном 1613. из Крмчије будимљанског епископа Теофила из године 1252“.

Спиридон (XIII век) Епископ будимљански Спиридон помиње се у Пљеваљском Синодику православља као четврти по реду иза епископа Теофила, а пре епископа Германа. Других података о њему нема.

Герман I (XIII век)У Пљеваљском Синодику православља даје се списак петорице епископа будимљанских. На петом, последњем, месту помиње се епископ Герман I.

Герман II (1292-1309) Помиње се у повељи краља Милутина из 1292-1309. године, заједно са архиепископом српским Јевстатијем II. Ђорђе Сп. Радојичић је мишљења да је Герман II шести или седми епископ будимљански. Никола (1318) Никола се помиње као епископ будимљански око 1318. године.

Будимљанска епископија је подигнута у ранг митрополије у ХV вијеку.Сачувана су имена митрополита: Василије (1532).Митрополит будимљански Василије помиње се у вези са другим саборним суђењем митрополиту смедеревском Павлу, 1532, као потписник извештаја о суђењу. Из тога излази да је и Будимљанска била једна од оних епархија које су у евиденцију Портине Црквене канцеларије ушле као последица покрета Павла Смедеревског. Макарије I, Макарије II, Генадије,Сава,Герасим, Григорије, Јефтимије, и Пајсије.(Медојевић, 2002.стр.16.)

Матеј (1552) Митрополит Матеј, са седиштем у Будимљу, заначајном црквеном и културном центру, помиње се 1552. године. Дуго се у историји мислило да се овде ради о митрополиту будимском Матеју и 1552. година узимала се за годину у којој је први пут поменута Будимска епархија и један њен архијереј. По заповести митрополита будимљанског Матеја, дијак Јован „од Никољ-Пазара“ преписао је 1552. године Тетраеванђеље.

Макарије IМакарије IIГенадије (1559)Према запису у рукопису Храма Светог Николе помиње се 1559. године Генадије као митрополит будимљански.

СаваГерасимГригоријеТеофил II (1615)

Јефтимије Пајсије (1639-1654) Митрополит Пајсије се први пут помиње 1639. године у натпису на зиду Никољске цркве у порти манастира Мораче, а у вези са осигурањем имовинског права овога манастира. С обзиром да је Пећка патријаршија за време патријараха Пајсија и Гаврила била у врло тешком матерјалном положају, Синод српских архијереја у манастиру Морачи одлучио је 1. фебруара 1648. године да се затражи матерјална помоћ од Русије и Рима. Том приликом је митрополит Пајсије био одређен да иде у Рим. Међутим овај пут није остварен. Из истих разлога црквени сабор у Будимљу, 1653. године једногласно је одлучио да Пајсије иде у Рим. Будући да су са овом његовом мисијом били упознати Турци, они га живог одраше 1654. и забранише да се у Будимљу поставља нов митрополит.

Јефрем (1709)

Првог епископа будимског после сеобе, Јефтимија (Поповића), који се после 1695. године више не помиње, наследио је 1700. године Викентије (Поповић), потоњи митрополит карловачки (1713-1725). Међутим, 1709. године помиње се да је „преосвећени митрополит будимски Јефрем купио Житија светих за децембар, јануар и фебруар за своје укрепљење у граду Будиму“. Овде се свакако ради о митрополиту будимљанском, а не будимском јер је катедру будимских митрополита у то време заузимао Викентије (Поповић). Житија су вероватно купљена у граду Будиму, али их није купио будимски, већ будимљански митрополит. Све донедавно се митрополит Матеј из 1552. године сматрао првим митрополитом будимским, јер се у записима те године назива „будимским“. Међутим, недавно је доказано да се ту радило о митрополиту будимљанском.

Макарије (Ђорђевић) 1947-1955.

Епископ Макарије (у свету Драгутин Ђорђевић) рођен је 25. октобра 1903. године у Коцељеву. Гимназију је завршио у Београду, Богословију у Сремским Карловцима, а Богословски факултет у Београду. Замонашио га је у манастиру Каленићу 1924. године архимандрит Никон (Лазаревић). Рукоположио га је у чин ђакона епископ браничевски Митрофан (Рајић), а у чин презвитера 1925. епископ горњокарловачки Иларион (Зеремски). До избора за епископа био је катихета у Сремској Митровици, духовник казнионе у истом месту, управник Монашке школе у манастиру Дечанима и старешина манастира Раковице. За епископа васпостављене Епархије будимљанско-полимске посвећен је Други дан Духова 1947. године у Саборној београдској цркви. На овој епархији остао је до 1955. године, а тада је прешао у Сремску епархију. Преминуо је 22. марта 1978. године у Новом Саду, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.[5]

Нови епископи били су тада млађи људи. Најстарији је био Макарије Ђорђевић, рођен је 15. октобра 1903. године у Коцељеву, а за епископа био је изабран 22. маја 1947. године; хиротонисан је 2. јуна исте године. На овој епархији је остао до 1955. године када је био изабран за епископа сремског. Епископ Макарије био је храбар човек, вредан у обнављању цркава и манастира, на чему му је остала захвална Сремска епархија. Умро је 22. марта 1978. године. Сахрањен је у манастиру Крушедолу.[6]

Стари српски љетописи и родослови тврде да су старија браћа великог жупана Стефана Немање, не наводећи прецизније у ком су степену сродства као ни њихове титуле: Завида/Давид/, Првослав и Страцимир саградили цркве Светог апостола Петра и Павла на реки Лиму, Светог Ђорђа у Будимљи цркву Свете Богородице у Градцу на реки Морави.[7]

Каже се и да су цркве биле са два ступа-куле. Ковиљски родослов тврди да су Завида, Првослав и Страцимир синови великог жупана Техомила.[8] Иако се тврди како пише  Живојин Андрејић, у својој књизи “Средњовековна кнежевина и краљевина Србија –земље и жупе“, да су цркву Светог Петра и Павла на Лиму саградио Завид, у каменој лунети над западним улазом налази се натпис који тврди да је цркву саградио Завидин син “хумски кнез Стефан Мирослав“. Сматра се да је натпис настао између 1170-1190.године.[9]Кнез Мирослав, син Завидин, био је власник чувеног Јеванђеља Мирослављевог јеванђеља. И за Мирослава сина Завидиног се сматра да је рођени брат великог жупана Стефана Немање и да је, према томе, Завида и његов отац.

Међутим, Иларион Рувавац је са разлогом сматрао да је хумски кнез Мирослав никако није могао бити рођени брат великог жупана Стефана Немање, већ брат из стричеве гране.[10] Самим тим, ни кнез Завида није отац великог жупана Стефана Немање а, према томе, нису му рођена браћа ни велики жупан Тихомир и кнез  Страцимир.

Како пише Живојин Андрејић,у књизи објављеној 2018. Под насловом “Средњовековна кнежевина и краљевина Србија –земље и жупе VII- XII век,Рача “ на основу извора и промишљања о њима дошли смо до у више радова до закључка да је кнез Мирослав син Завидин унук српског великог жупана Десе(1160-1162, 1166) Хумски кнез Мирослав, био је синовац великог жупана Уроша II (1146/1155) а имао је синове Андрију и Петра,чији је запон пронађен у Будимљу.-тврди Андрејић.

Црква Светог Петра и Павла на Лиму је, послије измјештања Хумске епископије из Стона, године 1252,постала њено епископско сједиште. Хумске епископија је у XIV стљећу уздигнута у ранг Лимске митрополије назване Петровска митрополија како тврди Јово Медојевић.[11] Изнад велике зидине гробнице уз јужни зид западног травеја цркве Светог Ђорђа у Будимљи постоји дјелимично оштећен фреско натпис о ктитору Првославу који представља препис старог натписа или је нестао крајем XVII вијека: “…/јан/ара 6. Дана представи се раб божји Стефан жупан Првослав син великог……./Тихомира, синовац светог Симеона Немање и ктитор овога места где је и његов гроб.[12] Оштећени дио натписа који се односи на Првослављевог оца тумачен је под предпоставком да је ријеч о великом жупану Тихомиру, за кога се сматра да је најстарији брат великог жупана Стефана Немање. Андрејић наводи да је у више радова образлаган закључак да је Стефан Првослав син великог жупана Тихомира (1166-1168) а унук великог жупана Уроша II ( 1146-1155). Велики жупан Тихомир је, дошли смо до закључка на основу извора, истиче Андрејић, осим Стефана Првослава имао још три сина: Страцимира, Немању и Завиду ( монаха Давида)[13].Тако како закључује цитирани Андрејић, произилази да су синови великог жупана Десе, Завида и страцимир градили цркве на Лиму и Морави.Поменути натпис нам открива да је  Првослав био жупан Будимље који је умро између 1210. и 1219. и сахрањен у својој ктиторији 1220. године.[14] Препоставља се да је Првослав несуђени велики жупан Рашке а да је цркву саградио у вријеме власти свог оца каже Андрејић, 1166. године. Он истиче да је црква Светог Ђорђа за сједиште новоуспостављене Будимљанске епископије ( Андрејић тврди Будимске), 1220. године, и за те потребе дозидана припратаса двије куле звонаре.[15] Како Андрејић пише у близини села Будимље пронађен, са примјерцима византинског златног новца, луксузан запон великог хумског кнеза Петра на коме је истозначан двојезични натпис: “ + Запон великог хумског кнеза Петра“.-сматра Д. Милошевић у својим истраживањима. Сматра се да је велики хумски кнез Петар био син великог хумског кнеза Мирослава и да су његова браћа били Тољен и Андрија.[16] Кнез Петар је умро у Хуму, 1226.године, али да је своје последње дане провео у епископији Будимљанској, гдје је и сахрањен.

 Изнад улаза у звоник Светог Ђорђа у Будимљи била је узидана рељефна плоча са ћириличним натписом о смрти Мратана заваног Грдеша у вријеме неког великог, вјероватно, жупана. Краст (рељеф са крстом) и натпис су поставили Вукмир и Крна. Бошковић је предпоставио да су рељефна плоча и натпис истовремени и да су настале крајем XII и почетком XIII вијека.

       На основу стилских особености и датовања сликарства спољне припрате цркве Светог Ђорђа у Будимљи у вријеме 1343-1345-године дошло је до сазнања да је ктитор спољне припрате био краљ Душан, касније српски цар.-пише Андрејић.Он истиче да је у земљи Будимљи било 9. Жупа и то: Будимљи, Љешница- Бихор, Добра ријека, Плав, Лим, Затон, Љубовиђа, Брсково и Пива.

Срби су веома рано постали препознатљив европски народ са светосављем као најбитнијим обиљежјем свога идентитета. Свети Сава је својим духовним надахнућем обликовао национални простор и дубоко утемељио православље у свијест народа на дуже вријеме. Захваљујући њему српска црква је стекла аутокефалност, а Срби значајну енергију у остваривању својих духовних циљева. Одмах по стицању аутокефалности Свети Сава је основао, поред затечене три, још осам нових Епископија, а међу њима Будмљанску и Хумску. Сједиште Будимљанске епископије било је у манастиру Ђурђеви Ступови у Горњем Полимљу, а Хумске у Стону, у манастиру Св. Богородице. Кроз историјско вријеме ове епископије су биле на големим искушењима али су остале светионици светосавља и чисте вјере. Од источних дјелова некадашње Хумске и централног дијела старе Будимљанске Епархије основана је (боље рећи обновљена) данашња Будимљанско-никшићка Епархија. И у културном и у организационом погледу ови дјелови су кроз црквену историју српског народа у вјековима турског ропства и касније повремено сачињавали један простор. Због тога је неопходно направити кратак историјски осврт на оба дијела назначена њеним садашњим именом. Пљеваљски синодик православља помиње првог будимљанског епископа Јакова само по имену. За трећег епископа Теофила знамо да је столовао 1251. г. и 1252. г. у Ђурђевим Ступовима. Преписао је значајну црквену књигу Светосавску Крмчију. Епископима Спиридону и Герману су у Синодику православља поменута само имена. О значају Будимљанске епископије у то вријеме свједочи податак из повеље краља Милутина с краја 13. вијека или почетка 14. Вијека, гдје је поред архиепископа српског Јевстатија II убиљежено и име будимљанског епископа Германа. На српском државном сабору, којег је сазвао краљ Милутин 1318. г., сигурно је присуствовао и будимљански епископ.

Српска православна црква у Хуму је у 13. и 14. вијеку претрпјела страховит притисак римо-католичких држава. До успостављања епископије у Стону 1219. г. била је под управом сплитске архиепископије. Након тога свеколико се ослања на светосавску цркву у Србији. Због тога ће хумски жупан Мирослав бити у сукобу са римским папом. Након стотињак година од оснивања сједиште хумске епископије је из Стона пренесено у манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Српски краљ Милутин је овом манастиру поклонио имања са селима. У повељи се помиње хумски епископ Данило. Епископско сједиште из Хума измјестио је у Полимље прије 1324. г., јер је тада изабран за архиепископа српског. Наслиједио га је епископ Стефан који је столовао у манастиру Св. Петра и Павла. Стари записи помињу лимског епископа Филотеја. Зна се да је 1442. г. резидирао при цркви Св. Петра и Павла. По њој се епископија почела називати петровска. Касније је њено сједиште пренесено у манастир Милешеву. За разлику од Захумске, будимљанска епископија није у тим временима измјештала црквено сједиште. У 15. в. је уздигнута у ранг митрополије. Кад је средином 16. в. СПЦ доживјела нову обнову Будимље је било извориште неспорне духовне и културне снаге. У вези са другим саборним суђењем митрополиту смедеревском Павлу, 1532. г. као потписник извјештаја о процесу се помиње будимљански митрополит Василије. Двадесет година касније запис биљежи и име митрополита Матеја. Захваљујући његовом благослову, дијак Јован од “Никољ-пазара“ је 1552. г. преписао Тетраеванђеље. Исту књигу преписао је и презвитер Цвјетко осам година касније, а дијак Вук књигу Пролог у манастиру Вранштици. О значају ове преписивачке школе свједочи податак да је у служби Божидара Вуковића штампао књиге у Венецији и монах Мојсије из Будимља, гдје је постојао континуитет културног стваралаштва у манастиру Шудикова као и узорна сликарска школа све до његовог рушења 1738. г. Један од најпознатијих сликара с краја 16. и почетка 17. вијека зограф Страхиња Будимљански је изданак ове фреско-иконописачке школе. Уз манастир Св. Николе у Никољцу заживјела је позната Монашка школа. Изњедрила је врле монахе који су у другим српским крајевима утврђивали у народу вјеру и писменост. У другој половини 16. в. старе хронике су забиљежиле двојицу Будимљанских митрополита са истим именом, Макарија I и Макарија II. Према запису храма Св. Николе 1559. г. помиње се Генадије митрополит будимљански. О митрополитима с краја 16. и почетка 17. вијека, Сави, Герасиму, Григорију, Теофилу и Јефтимију остао је једино помен у записима. Будимљански митрополит Пајсије Колашиновић заједно са патријарсима Пајсијем и Гаврилом понио је тешко бреме мучеништва. Први пут се помиње 1639. г. у натпису на зиду Никољске цркве у порти манастира Мораче. Притиснут турским зулумима и немаштином српски народ  охрабрење тражи у свештенству. Зато је синод српских архијереја у манастиру Морачи фебруара 1648. г. одлучио да тражи помоћ од Русије и Рима. На наредном сабору у Будимљу 1653. г. митрополит Пајсије је одређен да предводи мисију код папе. Међутим, Турци су предухитрили намјере српских архијереја, а митрополита Пајсија свирепо погубили. Забранише да се у Будимљу поставља нов митрополит. Херцеговачки митрополити имали су веома важну улогу у вријеме упражњености пећког Трона од 1463. до 1557. године. Помињу се као чувари гроба Св. Саве и као чувари Архиепископског престола Св. Саве чиме се одржавао континуитет СПЦ у та тешка времена. Након обнове Пећке Патријаршије 1557. г. у неколико генерација херцеговачки митрополити су бирани за поглаваре СПЦ. Почетком 17. в. од херцеговачке Митрополије формирају се двије, Захумска (сједиште у Тврдошу) и Источнохерцеговачка (Полхерцеговачка) (сједиште у Бијелом Пољу, касније у Никшићу). Источнохерцеговачком Епархијом управљали су Митрополити Лонгин, Максим, Пајсије, Св. Василије Острошки и Герасим Поповић. Епархија је захватала западне дјелове некадашње Будимљанске епархије. Вјероватно су се Захумска и Источнохерцеговачка митрополија спојиле у једну за вријеме митрополита Аксентија Јовановића Паликуће. Поуздано се зна да је 1739. г. управљао херцеговачком митрополијом и да је дуже боравио у манастиру Пиви него у манастиру Дужима код Требиња. Полимље је послије сеобе Срба под Арсенијем III 1690. г. прилично опустјело. Тада су Будимљанском Епархијом управљали Рашки Митрополити да би од средине 18. в. њена територија била припојена Рашкој Митрополији. Након укидања Пећке патријаршије 1766. г. скоро сви Срби епископи били су прогнани, а на њихова мјеста постављени Грци, који управљаху преко 100 година и Херцеговачком и Рашком Митрополијом. Територијалним проширењем Црне Горе 1878. г. створена је Захумско-рашка епархија са првим сједиштем у манастиру Острогу, касније премјештено у Никшић. Обухватала је простор Источнохерцеговачке епархије са дјеловима средњовјековне Будимљанске епархије, а сачињавали су је Протопрезвитеријати: никшићки, спушки и колашински. Њен први епископ је Висарион Љубиша (1878-1882) касније митрополит црногорски. У својству администратора епархијом су управљали митрополити Висарион Љубиша (од 1882-1884) и Митрофан Бан (од 1884-1909). За новог захумско-рашког епископа хиротонисан је у Петрограду Кирило Митровић оставши на том положају до 1920. г. Црногорско-приморски митрополит Гаврило Дожић управљао је као администратор епархијом шест година а епископ Нектарије Круљ од 1926-1928. г. Сљедеће три године поново је на челу епархије митрополит Гаврило Дожић у својству администратора. Године 1931. епархија захумско-рашка је формално-правно укинута. Будимљанска епархија је обновљена маја 1947. г. под именом Будимљанско-полимска епархија. Те године је за њеног епископа посвећен Макарије Ђорђевић. На овој епархији остао је до 1955. г. Сљедеће године будимљанско-полимска епархија је укинутаа. Формирањем Будимљанско-никшићке епархије и обновом Епископског сједишта у манастиру Ђурђеви Ступови маја 2001. г. обновљена је Захумско-рашка епархија у нешто измијењеним границама и са новим именом које најбоље изражава њену сложену и бурну историју. Овој епархији данас припадају подручја беранске, бјелопољске, андријевачке, плавске, рожајске, мојковачке, жабљачке, шавничке, плужинске и никшићке општине. Од засиједања Светог архијерејског сабора маја 2001. г.  администратор епархије будимљанско-никшићке јесте Његово Преосвештенство викарни Епископ Будимљански Јоаникије Мићовић. За епархијског архијереја је изабран од Светог архијерејског сабора на мајском засиједању 2002. године. Устоличен је у трон епископа будимљанско-никшићких на празник Свете Марије Магдалине 2002. године. Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се налази 10 општина Црне Горе: Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник што чини 52% укупне територије Црне Горе (око 7126 кm2). На овом простору живи 242 585 становника или 39,4% становника у односу на укупан број становника у Црној Гори. У будимљанско-никшићкој Епископији данас живи 40 891 православно домаћинство са 148 998 становника, док су остало становници исламске вјере.[17]

Пишући о “будимљанској митрополији од устављења до гашења“ у “Токовима“, часопису за науку, књижевност и друштвена питања (Беране, децембар 1994.), академик Миомир Дашић је закључио: “Простор на којем је настала и дјеловала светосавска Будимљанска митрополија чинио је средишњи дио српске средњовјековне државе, а раскошна Лимска долина била је и остала кичма српског народа“. Људи овог поднебља – богоносци и остали – давали су огроман допринос кроз вјекове духовном и културном животу нашег православног свијета. На простору Будимљанске, Петровске и Милешевске (прије тога Дабарске) митрополије, “на светим водама Лима“, у срцу српске средњевјековне државе гдје су истраживачи и открили и пописали око осамдесет манастира, цркава и других богомоља поникла је српска писменост, са овог питомог простора Рашке земље извио се онај златни лук књижевности који је у успону до данас (у Бијелом Пољу написао је Мирославово јеванђеље, ремек дјело српске писмености и минијатурне умјетности); на овом и сусједном простору рођени су, живјели и стварали први значајни писци српске биографске књижевности (Свети Сава, Стефан Првовјенчани, архиепископ Данило и др.), створивши тако темељну књижевну баштину коју је достојно обогатила и даље богати својим литерарним и другим интелектуалним остварењима плејада књижевних и других интелектуалних посленика и у ово наше доба. Овдје, из питоме долине Лима, из историјске Будимље, највјероватније из катедралног храма Ђурђевих Ступова и његове преписивачко-сликарске шудиковске школе, потекао је и талентовани фреско-сликар, живописац поп Страхиња Будимљанин, највеће сликарско име посљедњих деценија 16-тог и првих деценија 17-тог вијека.[18]

     Из Будимље “от манастира Шудикове“ отиснуо се у свијет и чувени минијатурни сликар (илустратор) и штампар монах Мојсеј Будимљанин, који је са познатим цетињским типографом Макаријем, у штампарији Божидара Вуковића Подгоричанина, радио на штампању ћириличних књига у Венецији затим у Трговишту (Влашкој). У Тифранској клисури, на ушћу Будимске ријеке у Лим, на десној обали хучног Лима, око 200 година, у манастирској тишини, радила је  шудиковска преписивачка школа у којој су преписане бројне књиге и умножени многи црквени текстови. У долини Лима зрачиле су светосавским, православним духом њене митрополије још од проглашења српске аутокефалне цркве (1219 године). Са митрополитске катедре из манастира Ђурђевих  Ступова као и са катедра цркве Светог Петра и манастира Милешево, настављено је ширење светосавља и у вријеме тешког турског ропства, црквена звона и глас калуђера позивао је народ да издржи и у најтамнијем периоду српске историје, кад му је запријетила бездана пропаст, глас наде позвао га је да се држи своје вјере и цркве и да се одрекне  борбе за национални опстанак. Са ове свете земље – из долине Лима, Рашке и Ибра -поникли су први српски државници, владари, политичари, дипломате и знаменити духовници, па и први српски светитељи (Св. Симеон Мироточиви, Св. Сава, Св. Стеван Првовјенчани , Св. краљ Стефан Дечански и др.) У долини Лима, Ибра и Рашке многи споменици и светиње свједоче о аутохтоној градитељској школи у историји градитељства и умјетности познатој под именом Рашка школа. Та велика градитељска школа са својим монументалним грађевинама и високим умјетничким дометима превазилазила је (и превазилази и данас) националне границе. Величанствени споменици културе  и светиње: Студеница, Ђурђеви Ступови у будимљанској жупи, Св. Петар у Бијелом Пољу, Сопоћани, Милешево, Ариље, Св. Никола у Тополици, као и друге бројне цркве и манастири у долини Лима, па и они који нијесу имали среће да у цјелости преживе варварска разарања Турака, њихова пустошења и паљење, и данас својом монументалношћу и сјајем, неки макар у остацима темеља, свједоче о једној великој цивилизацији и развијеној култури српског народа у средњем вијеку и на овом простору. Управо ти бројни споменици и светиње, међу којима су Полимски најбројнији, и данас изазивају дивљење европске и свјетске културне јавности, докази су великог домета наше  средњовјековне културе и развијеног, духовног живота наших далеких предака, још у вријеме прије него што су настале велике цивилизације на Западу Европе. То све доказује да је овај простор имао индивидуалност током свог историјског постојања, истицао се особеношћу и богатством духовног живота, посебно дјелатности њених епископија и  митрополија. Територија будимљанске митрополије, од свог настанка па до гашења имала је изузетно велику геополитичку улогу у повезивању српских држава – Зете и Рашке. Полимље је било њихова спона, а у доба Немањића средишњи дио ових српских уједињених земаља, да би у нововјековној историји, када се кроз ослободилаштво стварају и изграђују двије националне државе – Црна Гора и Србија – такође, имало значај чврсте њихове везе, копче. И тако све до данашњих дана, без обзира што су тренутно Србија и Црна Гора физички раздвојене и нијесу дио исте државне заједнице.

[1] Црквено издање “Манастир Ђурђеви Ступови Беране“, Беране, 2008.

[2] Живојин Андрејић,Средњовековна кнежевина и краљевина Србија –земље и жупе VII- XII век,Рача,2018.

[3] Ђорђе Сп. Радојичић о Будимљанским епископима

 

[4]  Живојин Андрејић,Средњовековна кнежевина и краљевина Србија –земље и жупе VII- XII век,Рача,2018.

 

[5] Епископ шумадијски Сава, Српски јерарси, Евро, Београд, 1996.

[6]  Гласник СПЦ, број 4 од априла 1947, стр. 75.

[7] Љ.Стојановић, Стари српски родослови и летописи,1927.

[8] Исто.

[9] Г. Томовић,Морфологија ћириличних натписа на Балкану,Београд,1974.

[10] И. Руварац,Мирослав,брат Стефана Немање,великог жупана српског,Београд,1888.

[11] Ј.Медојевић,Из историје Будимљанско-никшићке епархије(1219-2011) Свевиђе 1,Беране,2002.

[12] Љ.Стојановић, Стари српски записи и натписи I, Београд, 1902.

[13]
Нема коментара

Напишите коментар