ГОРАН ЛАТИНОВИЋ: Студентска бригада – најтрагичнијa, али и најчаснијa страница у историји Универзитета у Бањој Луци

• У представљању значајних књига на овогодишњем 65. Међународном сајму у Београду редакција СХ је одлучила да посебно представи књигу „Студентска бригада војске Републике Српске“, аутора проф др Горана Латиновића у издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

У име уздавача историчар Предраг Лозо је истакао да је аутор књиге проф. др Горан Латиновић оснивач изучавања предмета Историје Републике Српске на одсјеку историје Филозофског факултета на основним и мастер студијама.

– Захваљујући његовој иницијативи многи студенти су почели интезивно да се баве проучавањем историје Републике Српскe – рекао је Лозо и додао да су активности који су се дешавале у вријеме друге Митровданске офанзиве значајно утицале на укупно стање ситузације на ратиштима.

– У јесен 1994. године дешавају се кључне промјене на ратиштима широм Босне и Херцеговине. Тада тзв. Армија Босне и Херцеговине прелази у офанзиву на многим подручјима, поготово на западним ратиштима и појединим дијеловима источног фронта. Професор Латиновић је као врстан историчар пустио документима да причају, како се данас можемо односити према теми студентске бригаде војске Републике Српске.

Аутор Горан Латиновић је истакао да су у краткој историји Студентске бригаде уочљива су три периода: 1. формирање Бригаде, мобилизација и обука (од 4. до 18. новембра 1994), 2. извођење борбених дејстава, тј. боравак Бригаде на фронту (од 19. новембра 1994. до 13. јануара 1995) и 3. повратак Бригаде са фронта, демобилизација и њено расформирање до коначног укидања (од 13. јануара до 25. јуна 1995).

– Општа војно-политичка ситуација у којој се нашла Република Српска током јесени 1994, а која се испољавала у великим непријатељским офанзивама, посебно у зони одговорности Другог крајишког корпуса, гдје је уведено и ратно стање, довела је до мобилизације студената, професора и асистената Универзитета у Бањој Луци, оснивања 1. студентске лаке пјешадијске бригаде Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске и њеног упућивања на фронт. Студентска бригада основана је 4. новембра 1994. по наређењу генерал-потпуковника Момира Талића, команданта Првог крајишког корпуса, а на основу претходне одлуке о мобилизацији др Радована Караџића, предсједника Републике Српске, и усменог наређења генерал-пуковника Ратка Младића, команданта Главног штаба Војске Републике Српске. Генерал Младић издао је 5. новембра 1994. наређење да сви студенти са факултета и виших школа буду позвани и упућени у Војску Републике Српске, у циљу формирања јединица од студената војних обвезника, па су се, осим студената Универзитета у Бањој Луци, на бранику отаџбине нашли и студенти Универзитета у Сарајеву Републике Српске, премда од њих није била формирана посебна бригада, него су били распоређени у неколико корпуса и јединица, у чијем саставу су могли чинити највише једну чету.

ПОЧЕТНИ МОРАЛ БИО ЈЕ ВИСОК

Латиновић је истакао да су услови формирања Студентске бригаде били тешки и да је њено језгро сачињавао 21 професионални и резервни официр и подофицир, који су сакупљени из разних јединица.

– Већина војних обвезника одазвала се на позив у првих неколико дана, тако да је њихов долазак на Раковачке баре и у Касарну „Козара” у Бањој Луци омогућио да Бригада буде постројена већ 6. новембра 1994, премда су студенти постепено пристизали све до средине мјесеца. Студентска бригада премјештена је у Наставно-допунски центар на Мањачи 8. новембра 1994, гдје је спроведена деветодневна обука. Иако је Студентска бригада формирана за веома кратко вријеме, њена попуњеност у односу на дату формацију средином новембра 1994. била је изузетна.

Латиновић је указао и на проблеме, а то је да је наоружање одступало од сљедујућег пјешадијског наоружања, јер је већина припадника Бригаде била наоружана полуаутоматским пушкама, као и да је током обуке на Мањачи, касније у борбеним дејствима на фронту.

– Студентска бригада имала је 2.104 припадника, само 17% војних обвезника припадало је роду пјешадије, а већина није имала готово никаквог ратног искуства, док неки од њих нису били оспособљени чак ни за употребу додијељеног оружја. И поред тога, студенти су исказивали спремност да иду на фронт гдје год је то потребно, премда су чули гласине да је Бригада основана ради потребе одбране Бање Луке. Лоши резултати деветодневне обуке, незадовољавајуће стање борбене готовости и нејединственост нижих јединица као војних колектива, надокнађивао је добар морал припадника Бригаде – рекао је Латиновић и навео одређене мањкавости.

– Студентска бригада имала је свега око 40 официра, професионалних и резервних. Међу 36 мобилисаних професора и асистената, било је 15 резервних официра. Студенти су изражавали задовољство што су у Бригаду мобилисани и њихови професори, без обзира на скромно војно знање и искуство. Стално присуство родитеља, родбине и пријатеља мобилисаних студената, како током обуке, тако и током борбених дејстава, ради достављања пакета са храном и другим потрепштинама, једна је од карактеристика постојања Студентске бригаде – рекао је Латиновић који се посебно осврнуо на учешће Студентске бригаде на купрешком ратишту.

ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ НА БИХАЋКОМ РАТИШТУ

– Бригада је 19. новембра 1994. упућена на бихаћко ратиште, како би учествовала у текућој противофанзиви Војске Републике Српске против тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине. Одмах по доласку у зону борбених дејстава, Бригада је имала ватрено „крштење”. Студентске бригада је успјела да помјери линију фронта напријед и да дође на улаз у Бихаћ, да би током читавог децембра 1994. организовала одбрану, везала непријатеља за себе и тако стварала услове другим српским јединицама да продуже започети противнапад – рекао је Латиновић.

Он је додао да је усљед притиска западних сила и хрватске офанзиве на Гламоч и Грахово, на бихаћком ратишту дошло до споразума о прекиду ватре 23. децембра 1994. и одустајања од ослобађања Бихаћа.

ВЕЛИКЕ ЖРТВЕ

– Студентска бригада добила је 24. децембра 1994. наређење да буде упућена према Гламочу, али до тога није дошло, усљед одлуке о демобилизацији студената, професора и асистената, коју је дан раније донио Радован Караџић, предсједник Републике Српске, а коју је Главни штаб Војске Републике Српске потврдио 30. децембра 1994 – рекао је Латиновић, који је сумирао и високу цијену ангажовања ове бригаде.

– Деветорица студената су погинула, двојица заробљена и 53 рањена, од којих је 11 извршило саморањавање. Наставно-научно особље није имало губитке. Ипак, с обзиром на састав, обученост и наоружаност, Бригада није била спремна за озбиљније задатке, осим за пасивну одбрану. Разлози за то били су скромна обученост и неискуство старјешинског кадра, тј. командира одјељења, водова и чета. Постепени пад мотивисаности за борбу и све израженији захтјеви за одсуством доводили су до расхода у јединицама Бригаде, што је угрожавало стање њене борбене готовости. Петина припадника Бригаде није била заинтересована за борбу, а исто толико их је користило стимулативна средства (алкохолна пића и марихуану). Главнина Студентске бригаде враћена је са бихаћког ратишта 12. и 13. јануара 1995, с тим да је један батаљон седам дана провео и на крупском ратишту. Демобилизација је извршена углавном до краја јануара исте године, с тим да су демобилисани само они студенти који су стекли услове за наставак студија.