Горњи Јеловац код Приједора, мјесто стравичног покоља
У Горњем Јеловцу, на Патрији, у засеоку Мацурe, код споменика жртвама Покоља из љета ’42. служен је 19. јула 2019. године парастос Новомученицима српским, међу којима је и 75 дјеце до 14 година, чија су имена исписана на споменику.
Свештеник Жељко Јевђенић, бесједио је послије парастоса потресну причу о страдању дјевојчице којој ни дан данас не знамо име.
Доносимо прилог аутора Спасоја Алексића о злочину почињеном у Јеловцу, написан априла 2012.:
Њиве прекривене лешевима
Тог крвавог љета 1942. године Козара је јаукала за својом дјецом.
Ливаде, зреле пшенице, дрвеће, трава, путеви, пропланци, потоци, црвениле су се од српске крви. Село Горњи Јеловац као и заселак Мацуре нису тог Господњег љета били поштеђени. Усташко-хрватска- муслиманска хорда, звијери и безумња кренуше у покољ.
Без и једног испаљеног метка, убијали су чиме су стигли, крамповима, камама, бајонетима.
Рођен сам 24. маја (на Спасовдан) 1928. године у селу Горњи Јеловац, општина Приједор, од Оца Никола и мајке Стеваније Алексић, рођене Поповић.
Одарастао сам у многочланом домаћинству, односно кућној задрузи, која је бројала 21 члана, а од уже породице, осим оца и мајке, имао сам 3 брата и 2 сестре.
Већ са 7 година почео сам да чувам стоку, а од 12 година да радим све пољопривредне радове.
У деветој години (1937.) уписао сам се у основну школу, коју сам завршио у Доњем Јеловцу 1940. године. Почетак рата 1941. дочекао сам као четрнаестогодишњи дјечак, два брата била су старија од мене, а један брат и двије сетре млађи.
Прије почетка велике офанзиве на Козару у љето 1942. моје село јe три пута страдало од напада, паљевине и пљачке од стране усташа, и то: у августу и новембру 1941. и фебруару 1942. године, при чему је спаљено више од 30 домаћинстава и побјено око 40 мјештана овог села.
У том периоду мој стриц, Владо Алексић, ухапшен је од стране усташа и држан као талац у затвору у Приједору, заједно са више виђенијих људи из нашег села.
Током велике офанзиве на Козару, јуна и јула 1942. године, ја и моја породица провели смо 24 дана у збјегу у Козари, тачније Млинској и Храстовој коси.
Ни сам не знам каkо смо преживјели страхоте бомбардовања њемачке авијације и усташке артиљерије Козаре у та 24 дана, сви осим мог ђеда по оцу Јована који је погинуо дан уочи нашег хапшења на Валикој греди у Козари, можда срећом или божијом милошћу. Јер, како објаснити да је једног дана само на неколико метара од наше колибе, на Храстовој коси, пала велика авионска бомба која није експлодирала.
Поткрај офанзиве мене и 11 чланова моје породице заробили су Нијемци, у јарку између Храстове косе и Велике греде и повели у Широку Луку, гдје је за неколико сати сабрано између 1 000 и 1 500 жена, дјеце и стараца из козарског збјега.
У току тог и наредног дана проведени смо низ долину ријеке Мљечанице, преко Мирковца, Међувођа (гдје смо преноћили), Крушковца, Босанске и Хрватске Дубице у логор Јaсеновац.
Свашта сам се нагледао на том страшном путу, а посебно ми је остао у сјећању наилазак на побијене рањене партизане (из партизанске болнице на Козари) у луци око Кличковића кућа, гдје су стрпани у хрпу као највећи пласт сијена.
У Козари је од 11 чланова моје уже породице убијен и мој брат Пантелија од 19 година, а брат Тихомир од 18 година (иначе заробљен као рањен борац Козарског одреда) никада није пронађен.
У логору Јасеновац усташе су свакодневно одвајали мушкарце и мушку дјецу и одводили на смакнуће. Једног дана ја сам избјегао ту судбину захваљујући томе што што сам на главу повезао дјечију пелену па су усташе мислили да сам женско. У логуру су умрла моја два брата стричевића, Маријан од 3 године и Срето од годину дана. Након неког времена преживјели чланови моје породице одведени су из логора у хрватско село Боровац, те распоређени у православне фамилије Петровић и Љиљак, гдје смо провели до поткрај септембра те године.
Крајем септембра 1942. вратили смо се у Горњи Јеловац и на опљачканом кућишту затекли мог оца Николу, који је некако избјегао заробљавање на Козари.
Послије офанзиве на Козари усташе су у нашем селу, на појединим мјестима, подигле своја упоришта, добро укопана, односно утврђена и ограђена бодљикавом жицом. На њима су дочекивали и ликвидирали Србе који су се из Козаре покушали вратити, па је само у засеоку Мацуре у Горњем Јеловцу на тај начин побијено 312 људи,жена и дјеце из више поткозарских села, односно козарског збјега.
Оно што нису одвели у усташке логоре и поклали у љето 1942, усташе су довршиле у јесен те године, у октобру и новемру, јер само у покољу 23. и 24. октобра 1942. усташе су у селима Горњи Јеловац и Паланчиште на звјерскиј начин побиле више од 400 мјештана.
Убијани су углавном сјекирама, маљевиа и кољем, „да зликовци не би „трошили муницију“ и да други, из комшилука, не би чули јауке оних који су убијани, те побјегли пред усташама.
Убијене и поклане није се смјело од усташа, а није имао ни ко да сахрани. Када се моја породица вратила из логора, односно из Западне Славоније у јесен 1942. године, по готово свим њивама и шумарцима по Јеловцу лежала су распаднута тијела од љета те године.
Кријући се од усташа, покушао сам пронаћи тијела свог рођеног брата – Пантелије и брата од стрица – Радована, надајући се да ћу их препознати по одјећи, нарочито кошуљама извезеним мерком.
Тражећи их, прегледао сам и набројао 217 лешева, углавном партизана, али и српских цивила, јер су фашисти своје погинуле покупили.
Највише ових лешева налазило се на простору Патрије, Гољака, Долова, Вила и до Чичића, а у мањем броју било их је на цијелом подручју – од ријеке Мљечанице до Кнежевића, односно Букове косе.
Између осталог, видио сам како су фашистички тенкови прегазили и смрвили кости седморице партизана на потезу данашњег пута Јеловачка задруга – Мљечаница, између засеока Виле и Патрије.
Тек у марту и априлу 1943. године, углавном јеловачке жене и дјеца сахранили су лешеве страдалника, доношењем њихових костију у сепетима и завежљајима у најближе ровове – којих је било по цијелом селу, при чему је пронађено и сахрањено њих 246, док су остали сахрањени касније, када су усташе напустиле Горњи Јеловац.
Када је, 1953. године, формирано Партизанско гробље на Пуаринама – за тадашњу општину Паланчиште, пронађене су само кости 74 ових страдалника и пренесене у ово гробље, док остале, послије 11 година од закопавања, нису успјели пронаћи.
У току Другог свјетског рата становништво Горњег Јеловца је преполовљено, а готово све куће и имања попаљени. Тридесет четири комплтне јеловачке фамилије, са 139 својих чланова, нестале су, а 50 јеловачких мајки убијено је са 158-еро своје дјеце.
Када се овоме додају жртве усташког геноцида у логорима Јасеновац, Градишка, Јастребарско и другим, као и њемачким логорима, укупно су као жртве фашистичког терора из овог села страдала 464 његова мјештанина, од којих су њих 226 била дјеца млађа од 15 година. Додали се овоме 59 погинулих бораца НОР-а – село Горњи Јеловац укупно је у Другом свјетском рату изгубило 523 своја становника, или 45,16% од стања на почетку рата.
Готово све способно, преживјело и пунољетно,становништво овог села узело је активног учешћа током овог рата у борби против окупатора и његових слуга, а 27 од њих су носиоци „Партизанске споменице 1941. године“, а још 30 њих – првобораца – да су преживјели били би носиоци овог одличја.
Због свега овдје реченог, користим сваку прилику да садашњим генерацијама причам о тим страшним догађајима и опомињем: да све учинe да се такво што српском, или било којем другом народу, никада више не понови, а посебно не нашем селу – Горњем Јеловцу, као што се десило зле 1942. године, када је за само неколико мјесеци нестало пола овог села.
Има једна пословица коју сам чуо од старијих људи у селу: „Србина може три пута да уједе змија из једне исте рупе.“
Томе бих додао:
Усташе остају усташе, што су доказали и у прошлом рату.
Мученици наши, молите се за нас грешне!
Приредила: Сандра Благић, секретар УГ јадовно 1941. Бањалука
Преузето са: jadovno.com
