In Memoriam: Заувијек нас је напустила велика умјетница Радојка Самарџија

Кордун је завичај многих талентованих особа које је животни пут одвео у Београд (међу њима је и чувени Милан Вујаклија, писац чувеног „Лексикона страних ријечи и израза“). То је било добро и за ове талентоване појединце и за српску културу јер је Београд имао неупоредиво више услова за умјетнички и научни развој наших талентованих земљака. Међу овим талентованим појединцима који су својим радом прославили српску културу и родни Кордун је и ликовни умјетник Радојка Самарџија.

Радојка Самарџија је рођена 1960. године. Њени родитељи су млади отишли са Кордуна, али одлазак није прекинуо њихове везе са родним крајем, па је и Радојка преко љетњих празника често долазила код баке у Перну. Радојка је у Београду завршила цјелокупно школовање које је крунисано дипломом Педагошке Академије. Након завршетка школовања, Радојка Самарџија је почела да ради као ликовни педагог у предшколској установи на Старом Граду „Дечји дани“. Поред тога, осам година је радила у основној школи „Скадарлија“. Поред несумњивог талента, за развој њене ликовне технике су посебно важни чувени професори ликовне умјетности Здравко Вајагић и Владимир Комад, а касније је наставила самостлано усавршавање уз мр Драгана Варајића. Поред тога, Радојка је дугогодишњи члан удружења УЛУПУДУС. До сада је учествовала на бројним ликовним колонијама међународног карактера, а у трстеничком X Art кампу је држала школу Батика.

Радојка Самарџија је до сада имала више самосталних и заједничких изложби у Београду, у Бањалуци, на Светом Стефану, у Торонту, Чикагу, Женеви, Берну, Нојшателу, Будимпешти, Паризу и бројним другим домаћим и страним градовима. У току 2010. године Радојка је излагала своје слике на краљевачком „Новембарском салону“, на изложби „Златно перо Београда“ (у Павиљону „Цвијета Зузорић“), на VIII међународној изложби „Жене сликари“ (Мајденпек), на X Међународном бијеналу умјетности минијатуре у Горњем Милановцу, на Мајским изложбама у Музеју примјењених умјетности у Београду (узастопно на 42., 43., 44., 45. и 46. изложби), у Галерији ликовног салона у Трстенику (отварање „Јефимијиних дана културе“), у ужичком Народном музеју (у Јокановића кући), у пиротској Галерији „Чедомир Крстић“, у Галерији Народног Универзитета у Врању.

У наредном периоду Радојка Самарџија је учествовала на заједничкој изложби у Музеју Савремене умјетности у Зрењанину (формат 30×30), на 43. Мајској изложби чланова УЛУПУДУС –а у београдском Музеју Примењене уметности, на колективној изложби Сликарско – графичке секције УЛУПУДУС –а (формат 30×30) која је приказана у бројним градовима Србије.

Поред ових заједничких изложби, Радојка Самарџија је у току 2011. године одржала самосталне изложбе у Црној Гори (Петровац) и у градској галерији „Марко Греговић“, а током 2013. године су одржане београдске самосталне изложбе у Галерији „Хелена“ и Галерији „Траг“. Ове године је отворена њена велика изложба у српском културном центру у Паризу која траје од 4. фебруара до 4. априла, а нове изложбе су заказане за почетак јуна (самостална изложба у КЦ „Градац“ у Рашкој ће отворити „Дане краљице Јелене“), у септембру (у Москви и вршачком градском музеју) и октобру (у крагујевачком народном музеју и у ваљевском народном музеју).

Ријеч „батик“ је индонежанског поријекла (потиче од јаванске ријечи „тик“ која значи мрља или тачка), а означава сликарску технику која је и данас популарна на матичном острву Јава, а мустре које су развијане вијековима су и данас саставни дио јаванске одјеће. Батик је у прошлости сматран занимањем дама из властелинских породица које су деликатним дизајном (са доминантним мотивима цвијећа и птица) показивале свој префињени укус и вјештину (док су у европским земљама даме из властелинских породица своје знање и префињеност показивале везом). Ова сликарска техника се током времена раширила по цијелом свијету, а њена популарност је порасла захваљујући развоју технологије и бољом контролом и постојаношћу боја. Најпопуларнија је у земљама Југоисточне Азије и представља основно средство изражавања духовних и културних вредности овог дијела свијета. Од 2009. године батик техника је заштићена од стране УНЕСКО –а као културно насљеђе. Ова техника је предвиђена за бојење текстила израђеног од природних влакана (памук, лан и свила), али је могуће радити и са синтетичким влакнима (при чему се мора обратити пажња на проценат синтетике у овој мјешавини).

Батик је техника ручног осликавања текстила. Најприје се на платну меканом оловком направи замишљена скица. Затим се на одабране дијелове скице наноси восак. Кад се заврши наношење воска, тада се приступа бојењу платна одабраним бојама. Код батик технике боје се наносе од свијетлих ка тамним нијансама (а свијетле боје се стварају додавањем воде, а не бијеле боје). Цртеж се премазује акварелном бојом, а хидрофилна боја се прима само на оним мјестима гдје није масно (восак), тако да линије премазане воском остају нетакнуте и задржавају оригиналну боју платна (ово се још зове ресерве техника). Линије воска спречавају преливање боја изван замишљеног оквира. Батик техника се заснива на „хладном бојењу“, али су намјенске боје углавном загријане на 30 до 50 степени Целзијуса. Батик се може комбиновати са другим (традиционалним и савременим) сликарским техникама.

Радојка Самарџија је током времена развила свој властити стил „осликани батик“. Састоји се од седам фаза – од преношења скице на текстил, преко наношења боја (уз употребу воска и парафина) до коначног исцртавања златном линијом (у седмој фази). Четкицом, бојом за текстил, воском и парафином се на платну осликавају разни мотиви. Дио овог процеса се може видјети у документарном умјетничком филму „Рађање моје Богородице“ (аутор филма је Владо Перовић). У техничком смислу све почиње линијом, али боја има главну улогу у преношњу сликарске визије на платно. Батик техника је истинска умјетност која тражи пуну посвећеност. Као што се права природа текстила показује приликом бојења, тако се и на слици јасно види да ли је умјетник искрено и посвећено стварао слику. Сликање батик техником захтијева потпуну посвећеност умјетника… техника је веома захтјевна јер захтијева доста времена, стрпљење (припрема траје дуже од самог сликања) и инспирацију (која је најважнија за преношење унутрашње сликарске визије на платно).

Радојка Батик техником осликава различите теме из двије основне области. Прва тема је везана за мотиве православног средњег вијека (српски и ромејски рукописи (заставице, иницијали, орнаментика) и пластика средњевјековних манастира). Друга тема обухвата позната дјела великих сликара савременог сликарства која се наглашавањем појединих сегмената оригиналне слике приказују на другачији начин. Осликавање тема из ове двије различите области је омогућило стварање умјетничке синтезе. Ова синтеза се исказује у сликама које кроз савремени умјетнички израз приказују теме православног средњег вијека. На овај начин се хришћанска симболика и ромејска естетика приказују у другачијој форми, која даје нови квалитет духовној садржини слике (православне теме се приказују на другачији начин који потврђује универзалност хришћанске вјере). Због ових тема Радојка је добила велику подршку Ђорђа Кадијевића и Слободана Милеуснића.

У својим сликама сједињује идејне тежње српских предромантичарских пјесника, блистави књижевни стил Милоша Црњанског и књижевну синтезу која краси књиге Љиљане Хабјановић Ђуровић.

Српски предромантичарски пјесници (и међу њима наш Сава Мркаљ) су тежили спајању српске средњевјековне поезије и савремене српске поезије са једне стране и укључивање српске савремене поезије (оног времена) у европске културне токове. Ова величанствена синтеза је омогућила да српска предроматичарска поезија покаже квалитет који нису имали предромантичарски пјесници западноевропских земаља. У овим западним земаља предромантичаркси покрет настаје на темељима западне ренесансе, барока и класичне културе, а српски предроматизам усвајањем свих добрих одлика западне културе даје својим пјесмама другачију духовну садржину (засновану на православној средњевјековној (српском и ромјеском) култури која има богочовјечански, христолики карактер). Радојка Самарџија у овом духу својим сликама приказује православну духовност средњег вијека на другачији начин, а позната дијела савремених сликара у њеној верзији добијају једну нову димензију. Чувена слика Пабла Пикаса „Герника“ је тако приказана другачије, а то је омогућила православна духовност и савремено искуство српског страдања (нпр. НАТО бомбардовање Београда). Радојка је ову слику могла приказати на другачији, животнији начин, јер она не прави безличну копију, него осликава своје виђење Пикасове „Гернике“ и своје властито искуство.

Милош Црњански је писац чувене „Суматре“, па је и сама чињеница да је Суматра индонежанско острво неизбјежна веза са сликарством Радојке Самараџија која користи индонежанску сликарску технику Батик. Милош Црњански је чувени писац и пјесник који на величанствен начин спаја национално и универзално – и показује да истински космополитизам и истински национализам нису у сукобу. Радојка Самараџија својим сликама показује да свијет представља јединство различитости и да српска култура има универзалну поруку која обогаћује духовну ризницу човјечанства.

Љиљана Хабјановић Ђуровић је обогатила српску књижевност изузетним књигама: „Свих

жалосних радост“ (роман о земаљком животу Пресвете Богородице), „Петкана“ (роман о највољенијој светитељки Православља, светој Параскеви – Петки), „Игра анђела“ (роман о животу кнегиње Милице), „Запис душе“ (роман о Мајци Ангелини, српској деспотици и светитељки). Ово нису све књиге ове цјењене ауторке, али показују суштинску сличност са сликарством Радојке Самарџија. То показује њено виђење Симониде, супруге краља Милутина Немањића. Радојка Самарџија преко ове познате историјске личности показује форму религиозног сликарства – и унутрашњу снагу коју свака жена има у себи. Српкиње су кроз тешку историју дјелиле све недаће свог народа, али нису поклекле, него су изузетно заслужне за чудесни преображај српског народа у тешким историјским тренуцима. Српска породица је темељ српског друштва, а јака и здрава породица неизрециво много зависи од снаге и истрајности жене. Ову духовну снагу приказују у својим умјетничким радовима и Љиљана Хабјановић Ђуровић и Радојка Самарџија.

Својим умјетничким радом Радојка Самарџија показује талентованост нашег народа и универзални карактер српске културе. Многи талентовани појединци поријеклом са Кордуна су показали стваралачку моћ нашег народа и тиме доказују да би Кордун одавно био рајска башта, али нам није дата прилика да у родном крају покажемо свој таленат.

Аутор текста: Петар Живковић

Преузето са: Кордунашка читанка