Из Борова до фудбалске репрезентације Србије

Започео је нови циклус квалификација за светски шампионат у фудбалу, а самим тим и наде у одлазак репрезентације Србије на велико такмичење, након неуспеха у претходним квалификацијама када су у додатном плејофуна пенале испали од Шкотске и тако остали без пласмана на првенство Европе које се ове године одиграва у више земаља. За сада се, након три одиграна кола, налази на другом месту групе А, са седам бодова, исто колико има и првопласирани Португал, са којим је Србија одиграла 2:2 у Београду. У првом колу савладана је Република Ирска 3:2 на Стадиону Рајко Митић, а у последњем трећем колу савладана је репрезентација Азербејџана са 2:1 у Бакуу.

Са новим селектором Драганом Стојковићем дошла су и нека нова играчка имена. Популарни Пикси се за утакмицу са Ирском одлучио за два дебитанта у националном дресу. Уз фудбалера Валенсије Уроша Рачића, дебитовао је и фудбалер Црвене звезде Милан Гајић.

„Цело детињство ме везује за Борово“
Милан је рођен пре 25 година у Вуковару, живео је у Борову, али се веома брзо преселио у Панчево. Ипак, у Борово, где му и данас живе родбина и пријатељи се веома радо враћа.

– Цело детињство ме везује за Борово, одакле ми је и мајка, као и цела њена страна породице. Након пресељења у Панчево, сваки летњи распуст сам проводио у Борову. Ту сам одрастао и стекао много пријатеља са којима и данас имам свакодневни контакт. Панчево и Борово су два места мог детињства и одрастања. Најлепши период детињства сам провео баш у Борову, и јасно се сећам фудбалских почетака. Имали смо екипу која је стално играла „на мале голове“ у улици, и то су ми први фудбалски кораци које сам стекао ван зеленог терена. Заиста носим прелепа сећања на тај период и одрастање – прича Гајић о свом детињству проведеном у Борову, напомињући да је као дете одиграо и једну пријатељску утакмицу за „петлиће“ локалног Фудбалског клуба „Слога“ Борово.

Колико му дозволе професионалне и приватне обавезе, Милан и даље посећује Борово и Осијек где му живи очева страна породице, али због мера на граници проузрокованих пандемијом коронавируса већ годину дана није посетио родни крај.

Фудбалски таленат је наследио од покојног оца Вељка који је био играч осјечких локалних клубова, али, како каже, родитељи су планирали да га прво упишу на карате.

– У вези мог уписа на фудбал постоји анегдота које се и даље сећам. Имао сам 6 година и родитељи су хтели да ме упишу на карате. Торба је већ била спремна за први тренинг и требало је да кренемо ка сали где су се одржавали тренинзи, али ја сам почео да плачем и рекао: „Ја нисам за то, нећу тамо да идем, хоћу на фудбал“. Након те моје реакције, родитељи су схватили моју жељу и кроз пар дана су ме уписали на фудбал у Динамо из Панчева – појашњава своје прве фудбалске кораке.

Досањао сан о игрању у репрезентацији Србије и Црвеној звезди

Као и сваком фудбалеру, заиграти за репрезентацију своје земље је и Милану био сан, до којега је дошао радом и тренинзима.

– Остварили су ми се дечачки снови и пресрећан сам што сам постао члан „А“ репрезентације. Занимљиво је да сам на истом стадиону дебитовао и за Црвену звезду. Од малих ногу сам имао две жеље. Једна је да играм за Звезду, а друга да будем репрезентативац Србије. Успео сам у томе да остварим оба сна и још већу дозу радости доноси што сам за оба тима дебитовао на популарној „Маракани“. Већ сам 2019. био накнадно позван у репрезентацију за утакмицу са Португалом, али нисам дебитовао тако да ми је и то искуство веома помогло да се упознам са значајем и одговорношћу дреса са националним грбом. Овај пут сам много лакше прихватио захтеве и обавезе, а и момци су ме већ упознали па сам лакше прошао кроз период адаптације – говори Милан о свом дебију за сениорску репрезентацију Србије.

Светски првак

Након добрих игара у младим тимовима Динама из Панчева, Милана је у средњошколској доби приметио ОФК из Београда који је тада имао веома јаку фудбалску школу. У овој екипи је Милан и дебитовао у сениорском фудбалу2013. године, да би након одличних игара и освајања Светског првенства до 20 година на Новом Зеланду 2015. године прешао у редове француског великана Бордоа.

– И даље не могу да схватим колико је велики успех било освајање Светског првенства. Када смо се окупили први пут, три године пре самог такмичења, са тадашњим селектором Вељком Пауновићем поставили смо за циљ освајање тог шампионата. Пуне три године смо се спремали за такмичење. Имали смо трновит пут и до првенства, а поготово и на самом такмичењу у Новом Зеланду. Група је била јако занимљива, после је било тешких утакмица и пенала, а врхунац је представљала финална утакмица, „шлаг на торту“ против Бразила. Нема веће и боље потврде у фудбалу него када на репрезентативном нивоу победиш Бразил у утакмици за трофеј. То је био печат који је заокружио наш претходни рад и одрицање кроз три године – прича Милан о највећем успеху у историји српског репрезентативног фудбала.

– Имао сам само 19 година када сам отишао у Француску да играм за Бордо, тако да ми се ту потпуно окренула фудбалска каријера, али и приватни живот. Било је то лепо искуство, био сам тамо четири године, упознао доста пријатеља, играо фудбал на врхунском нивоу у „лиги петице“. Заиста сам презадовољан и улогом коју сам тамо имао, иако сам имао и повреде које су саставни део фудбала и које су ме можда спречиле да одиграм више утакмица. Кад подвучем линију, задовољан сам са тамо приказаним играма и са тим што сам тамо сазрео и као човек и као спортиста, стекао професионалне навике које су тамо на високом нивоу – присећа се Милан играња у Француској.

Са Звездом у лову на рекорде

Што се тиче наставка сезоне, Милан је са саиграчима из Црвене звезде на прагу његове треће титуле шампиона Србије заредом. Ове године су играли и друго најквалитетније европско клупско такмичење Лигу Европе, где су прошли групу и тесно испали од великана Милана. Играчи Звезде ове сезоне лове и неке рекорде попут освојење титуле у домаћем шампионату без пораза, те више од сто датих голова, а као и сваке године и ове Црвена звезда жели „дуплу круну“ после деценију и по поста.

– Оно што сам научио кроз досадашњи ток каријере јесте да се труд и рад увек исплате, пре или касније. За модеран фудбал треба доста труда, рада и упорности, али и жеља да се остваре зацртани циљеви. Поручио бих свакоме да верује у себе, ради на себи и да ће успех сигурно остварити – има фудбалер Црвене звезде и репрезентације Србије Милан Гајић поруку за све младе фудбалере који желе да пођу његовим стопама.

*Овај текст је настао у склопу пројекта „Ту гдје живимо“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија Агенције за електроничке медије.

Преузето са: Срби.хр