Из удружења породица несталих и убијених поручују да 33 године чекају истину и правду
С намјером да тему несталих лица у претходном рату ставе у фокус јавности и институција Удружење родитеља и породица ухапшених, заробљених и несталих лица СР Југославије организовало је 6. новембра у Хотелу Палас округли сто под називом Ми чекамо… 33 године истину и правду.
Поред предсједника и представника удружења говорили су државни секретар у Министарству спољних послова Дамјан Јовић, в.д. помоћника министра у сектору за борачко-инвалидску заштиту Душко Ћутило, народни посланик Миодраг Линта и из Комисије за нестала лица Љиљана Крстић, Маја Васовић и др Сузана Матејић.
У првом дијелу било је ријечи о актуелном стању у тражењу несталих лица и превазилажењу препрека у процесу тражења несталих на простору бивше Југославије.
Мирјана Миодраг Божин каже да њихово Удружење окупља породице несталих цивила у Вуковару 1991. године који су одведени на информативне разговоре, али се никада нису са њих вратили, и дан-данас трагају за некима од њих. Такође, окупљају породице војника бивше ЈНА и резервиста, на које је како Божин каже, држава 33 године заборавила.
– Нама породице умиру. Родитељи су подигли дјецу, дјеца су отишла у војску, одведени су на ратиште и нису се вратили. Јако је тужно рећи да ми и даље имамо на списку војнике које тражимо.
Јовић: Требамо охрабрити и сроднике у иностранству да дају узорке крви за ДНК анализу
Државни секретар Дамјан Јовић је од недавно именован и за координатора за рјешавање отворених питања са Републиком Хрватском. На посљедњем састанку са њима добио је податке да они потражују 1.780 несталих лица и са српске стране се потражује 1.550 лица.
– Чим смо ушли у неку даљу дискусију дошли до закључка да немамо исту математику када су ти бројеви у питању. Било је чланова њихове делегације који су тврдили да ми имамо право да тражимо само 150 људи јер је само 150 људи имало српско држављанство у тренутку нестанка.
Тада је било ријечи о томе да се на Медицинском факултету у Загребу налази више стотина посмртних неидентификованих остатака.
– Логика нам говори да је велика вероватноћа да су ти људи махом припадници српског народа, јер да је другачије вјероватно би до сада били идентификовани. Рекао сам другој страни, да би могли да покренемо у кратком року, неку иницијативу да кроз цијелу дипломатско-конзуларну мрежу и нашу и њихову, а и неку заједничку кампању, охрабримо људе који су у иностранству, да дају ДНК узорке у државама у којима се сада налазе. О томе сам разговарао и са представницима америчке амбасаде овдје у Београду. Након тих састанака они су такође са своје стране показали интересовање да у тако нечему учествују, и звучи им логично да се ДНК узорци за анализу и идентификацију дају и у државама у иностранству гдје живе породице или сродници несталих лица са територије Републике Хрватске и људи који су нестали током рата на простору бивше Југославије.
Линта: Неопходно основати Меморијални центар српских жртава рата
Народни посланик Миодраг Линта каже да је суштина у дефиницији карактера рата, јер и у Загребу, у Сарајеву и у Приштини полазе од лажног мита да су Срби агресори и злочинци, да су Хрвати, Бошњаци, муслимани и Албанци тобоже водили одбрамбене ослободилачке ратове и били жртве тзв. великосрпске агресије.
– Зато се и блокира рјешавање питања несталих лица српске националности, јер би се тада утврдила једна неспорна чињеница. Имали смо оружане сукобе на простору бивше Југославије, имали смо злочине на свим странама, имали смо жртве на свим странама. Дакле, на тај начин би се демантовала та лаж да су Срби главни кривци и агресори и злочинци. Мислим да је важно да наша држава још снажније инсистира на рјешавању овог важног питања и да је потребно да урадимо још неколико важних ствари.
Линта сматра да би било добро да држава оснује једну посебну државну институцију –меморијални центар српских жртава на простору бивше Југославије, гдје би радили стручњаци различитих профила и 365 дана се бавили питањем српских жртава, а посебно питањем несталих лица.
– Такође оно што је рекла госпођа Мирјана, мислим да нам то недостаје, да у оквиру тог меморијалног центра, изградимо један монументални споменик српским жртвама од 1991. године до 2000. године. То би било мјесто гдје би се одржавале комеморације, а не да се све своди на ону једну малу плочу у Ташмајданском парку.
Линта је говорио и о питању ратних злочина и чињеници да правосуђа у Загребу, у Сарајеву и у Приштини нису ни независна ни непристрасна.
– Наше тужилаштво за ратне злочине требало би далеко више да се бави питањем процесуирања ратних злочина. 2021. године сам добио једну информацију од Тужилаштва за ратне злочине, до тада је оптужено за ратне злочине 217 лица, од тога мислим да је било 190 Срба, а остали су били 21 Албанац од којих је 17 ослобођено, ту је чувена гњиланска група која је чинила масовне злочине у Метохији, четири Муслимана и два Хрвата. Мислим да је веома важно да у том смислу наше тужилаштво почне далеко снажније и више да се бави овом темом, да се покрећу истраге, да се подижу оптужнице.
Немогућност сарадње са Хрватском по питању несталих
Љиљана Крстић из Комисије за нестала лица каже да се у региону још увијек води као нестало 9.725 лица, кад је у питању Република Хрватска још увијек се води 1.541 лице.
– Ми инсистирамо већ дуги низ година на оперативној листи. Та оперативна листа у овом моменту има око 600 лица која нису верификована према критеријумима Међународног комитета Црвеног крста. Све ово вријеме ми смо покушавали да са Хрватском ту оперативну листу уврстимо у званичну листу несталих, то је Хрватска избјегавала много година управо позивајући се на то да нису верификовани. Али до сада је преко 100 посмртних остатака идентификовано са те оперативне листе, што значи да је својевремено та листа сачињавала преко 700 посмртних остатака.
Крстићева каже да је још 2001. године договорено да чланови Комисије буду у својству монитора на свим идентификацијама, ексхумацијама, примопредајама итд.
– Међутим Хрватска је то већ прекршила тиме што нас није нпр. обавијестила да су у фебруару идентификовани посмртни остаци четири лица иако породице живе на територији Републике Хрватске. Ми ипак имамо легитимни интерес да знамо да су идентификована лица српске националности. У том случају необавијештавајући нас, само долазимо до тога да ми не знамо и да не можемо да направимо попис и списак тачно жртава српске националности. То свјесно раде. Свјесно неће да наставе са ексхумацијом регистрованих, односно познатих гробних мјеста (36). Посљедња ексхумација гдје смо присуствовали то је било 2018. године, од тада више ниједна, када је у питању Хрватска.
Комисија је позвала Хрвате на билатерални састанак у априлу мјесецу у два наврата. Међутим, добили су негативан одговор од Хрватске да све док не предају архиве бивше ЈНА да они неће присуствовати. Иако су својевремено предате многе архиве Хрватској, и кад је у питању Вуковарска болница.
Из Комисије за нестала лица Маја Васовић говорила је о радионици психосоцијалне помоћи породицама несталих коју је организовала Координација српских удружења породица несталих.
– То је пројекат који финанисира Комесаријат и комисија и ја сам вршила мониторинг. Било је дивно организовано на Палићу, велики је одзив породица био на тој радионици, биле су покривене све приче несталих и на Косову и Метохији, и у Хрватској и у Босни. Дечко који је држао ту радионицу је стварно водио програм на начин неочекивани за мене, иако имам 20 година рада и искуства на овој проблематици. Био је то сасвим нов приступ и породицама и овој цјелокупној проблематици и ново неко виђење како даље радити на овој проблематици и шта предузети да би проблематика несталих лица била видљивија и кроз медије, како би била приступачнија сваком грађанину ове државе, да знају када се појавимо на Међународном дану несталих у парку на Ташмајдану да полажемо цвијеће, шта ми то радимо и због кога радимо.
ЂУКИЋ: Срби немају прилику да говоре у свијету о својим страдањима
Предсједница Удружења Суза Драгана Ђукић каже да је најжалосније што Србија као држава нема неку стратегију у борби против свега овога што се нама дешава.
– Ви сад да сретнете неког на улици и да питате да ли зна колико људи је убијено 9. септембра у Медачком џепу, нико нема појма ни шта је Медачки џеп. Код Хрвата се тачно зна на који се дан шта догодило и то имају у школском програму. Они имају стратегију, имају програм, имају своју политику коју воде кроз школство, кроз систем цијели. Ми то ништа немамо. Иза наших удружења и породица треба да стоји држава.
Ђукићева каже да мали број људи зна за импровизовану спомен собу Удружења Суза у Нушићевој бр. 6. Само је неколицина људи дошла да је посјети.
– Ми имамо материјал који три деценије чувамо, с којим не знамо шта ћемо. Данас-сутра кад нас не буде било шта ћемо са тим, шта ћемо са тим фотографијама, шта ћемо са тим материјалима. Једина земља у региону – Хрватска, земља Европске уније, има труле крстове, има регистроване гробнице. Да је то у питању Србија, ми би били поново бомбардовани. Нико их не притиска. Јел могуће да нико нема утицаја на Републику Хрватску?!
Ђукићева је представљала српске породице заједно са Комисијом за нестала лица у Азербејџану на Међународној конференцији о несталим лицима коју је организовала Комисија за нестале Владе Азербејџана.
– Захваљујући Међународном комитету Црвеног крста уприличен је састанак директно са породицама без званичника у просторијама Међународног комитета Црвеног крста у Бакуу. Били су представици бошњачког народа и била сам ја из Србије. Морам да кажем да су ти људи били одушевљени, нису имали проблем што сам ја српске националности. На крају су сви хтјели да се сликамо, сви су ме грлили, размијенили смо телефоне. Иако се нисмо разумјели и тог првог дана на конференцији и тога дана на састанку, мислим да је та заједничка бол у очима без обзира на вјерске баријере нас све повезала. И морам да кажем да је само проблем са српским народом што нема прилику да иде и да говори. Иначе да има прилику, све би другачије било. Заиста имам позитивне утиске и мислим да су границе мало помјерене и камо среће да имамо прилику да чешће говоримо о страдању српског народа.
Божанић: Подржавамо приједлог да се изгради Меморијални центар
Олгица Божанић каже да се на округлом столу чуло незадовољство свих, а и незадовољство представника институција у сарадњи са другим странама држава у региону бивше Југославије, да се чувају архиви у фиокама и да се дају на кашичицу.
– Да се не би доводили у ситуацију сличну као данас, ја бих предложила да се вратимо на оно стање када смо у претходном периоду организовали састанке мултиетничког карактера гдје би дошли сви представници државних институција из региона бивше Југославије, без обзира на све политичке препреке. Трудићу се да и даље будем достојанствена Српкиња која прича истину о страдању Срба на подручју бивше Југославије. Желим да будемо јаки, искрени и да ојачамо наше капацитете са стручњацима, то што сте предложили, господине Линта за Меморијални центар, имате пуну подршку. Ми ћемо бити уз вас, нама су потребни историчари, правници, форензичари, цијела та група која је способна да овај пут води тамо гдје смо започели са жељом да се испоштују наша права на истину, правду, репарацију и меморијализацију.
КОЛЏИЋ: Нисмо задовољни радом Тужилаштва за ратне злочине
Представница породица несталих резервиста бивше ЈНА Слободанка Колџић каже да њихове породице нису задовољне радом српског Тужилаштва за ратне злочине.
– Наша војска је била војска званично међународно признате државе. Над тим војницима, тим резервистима су чињени злочини. Били су по логорима, да не помињем Лору, Керестинац и остале. Извршени су злочини, убијени су, нико није одговарао. Наш је осјећај да ова држава није на прави начин у том дијелу стала иза нас, иза наших прије свега страдалих. Да се призна њихова жртва, да наше Тужилаштво покрене акцију и ако треба пред међународним судовима се потражи правда за њихово страдање.
Тридесет година тражи своје дијете
Смиљи Митровић, предсједници Савеза несталих Републике Српске је син нестао 1995. године као војник Републике Српске и још га није пронашла.
– 30 година тражим своје дијете, сматрам да смо себе запоставили и бринем како даље наставити, јер не можемо да уведемо младе да почну радити овај посао зато што немамо новчаних прихода да их можемо плаћати. Подржавам идеју за Меморијални центар, да направимо једну установу која ће се бавити тражењем несталих и наших права и наше историје. Не волим споменути Сребреницу, мука ми је од ње, али морам рећи да су та удружења тако добила сва права и дошли смо до тога да нас прогласе геноцидним, баш зато што су оформили меморијални центар. И они су добили уз тај меморијални центар и закон, и правнике, и историчаре, и истражиоце итд.
Милосав Стојковић изгубио је родитеље и брата на КиМ које и даље тражи.
– О покојном брату сам много података дао тужилаштву, суду, удружењима. Имам тачно, име и презиме убице, начин на који је страдао и све услове како је дошло до тог догађаја. И резултат, рекао бих нула. Долазим до констатације да је у питању завјера ћутањем, и то говорим као бивши официр. Не доводим у питање патриотизам никада, али плашим се да је то у питању.
Медић: Отац није дочекао да сахрани сина
Рођени брат несталог пилота Слободана Медића, Зоран Медић каже да је авион његовог брата оборен 1992. изнад Босанског Брода од стране хрватских оружаних снага.
– До данас сматрaм да је мало урађено од стране свих институција државе Србије поводом тог случаја. Био сам и у Загребу на истом једном оваквом састанку гдје је предсjедник Комисије за размјене Републике Хрватске, исто износио неке проблеме које му прави комисија Републике Србије. Сматрам да се случајеви који су до сада остали, као што је случај мог брата, гурају под тепих, што није у реду. Прошле су 33 године, нема посмртних остатака пилота, потпуковника Војске Југославије. Како је то могуће?! Не стављам га на прво мјесто у односу на друге, али мој отац је оснивач Удружења за нестала лица, умро је, није дочекао да сахрани сина – рекао је Зоран Медић, са кнедлом у грлу и сузама у очима.
Матејић: Посјећујте амбасада и приказујте видео записе о страдањима
Специјалиста судске медицине др Сузана Матејић каже да је у Бакуу коментарисано од стране Уједињених нација да су два једина емотивна говора која су била запамћена на том скупу била излагања Комисије за нестала лица и Мајки Сребренице.
– Мајке Сребренице су као жртве прихваћене од читавог свијета, наше жртве су прихваћене само међу нама. Ако мајке Сребренице и Комисија за нестала лица у излагању буду прихваћене од УН-а као два најемотивнија говора, ја кажем направили смо корак. Моја порука вама јесте када будете посећивали амбасаде, једна рука када куца, отвори врата, али ако је неколико руку подстакне – отвориће их скроз. Када будете ишли у посете амбасадама да говорите о свему овоме што је остало заташкано све ове године, направите али кратке секвенце видео записа. Видео материјал који ће бити у правом тренутку, али довољно кратак, не дуг да се изгуби пажња, да направи бљесак да се остави траг код оних са којима разговарате.
Граорац: Јавност мора знати ко су Бране Вучетић и Цветко Ристић
Исидора Граорац функционише у оквиру Кординације удружења породица несталих у Републици Српској каже да оно што раде они као невладин сектор не могу наићи на довољан одзив уколико немају подршку власти и осврнула се на дешавања око доношења Резолуције о Сребреници.
– Тих дана без обзира гдје живјели, уразумили смо се и урадили много на подизању свијести и о страдању српског народа. Акценат је нажалост био на страдању у Сребреници и доношењу фамозне резолуције. Камо среће да смо се сви са причом о страдању Срба подигли мало раније и да смо раније говорили о томе, сигурно је да би негдје даље то неко и чуо. Била сам једна од пет која је требала да иде у Савјет безбједности да бисмо изнијели свима истину о томе шта се десило у Сребреници, да тамо нису само бошњачке жртве, да је генерално у читавом Подрињу страдало 3.267 људи. Да подијелимо са њима причу Бране Вучетића, дјечака који је са девет и по година завршио у логору у Сребреници који је изгубио оца, мајку и брата или Цветка Ристића из Скелана који је изгубио оца и мајку, брата и сестру и који је остао буквално сам на свијету. Нажалост, резолуција је донесена, али оно што је проистекло из тога јесте да не смијемо стати.
На простору Босне и Херцеговине страдало је преко 30.000 Срба. Не подижу се оптужнице, а још мање доносе пресуде.
– Имамо пресуду за злочине на планини Озрен у кампу муџахедина, гдје су српским борцима и цивилима ритуално одсјецане главе, од осам година коју је добио Сакиб Махмуљин. Затим му је омогућено да оде у Турску гдје се и данас налази. Ја у свим својим изјавама кажем и то јесте заиста тако, отишао је на љетовање, вероватно се никада више неће вратити. Чак имам информацију да Министарство правде Турске се правда тиме да они не знају да је он уопште у Турској. То је само једна од прича која представља стање правосуђа у Босни и Херцеговини. Суд у Хагу нам није пружио потребну сатисфакцију, а о Сарајеву да и не говорим.
Томановић: Објединити податке у заједничку књигу страдања
Предсједница Удружења породица киднапованих и несталих лица на КиМ Верица Томановић наглашава да и даље стоје неидентификовани лешеви у Приштинској болници и стално имају обећања да ће се кренути са идентификацијом.
– Наше породице су дале можда 99,9% узорака крви за ДНК анализу – резултата и даље нема. Блокада је, сматрам, политичке природе и наша држава мора то да превазиђе на неки начин, да је ово искључиво хуманитарно питање које се мора ријешити. Хтјела сам само још и ово да кажем у вези меморијалног центра који би требало да се уради. Ја бих предложила да један добар историчар проучи сву документацију коју наша удружења поседују и да обједини све податке у једну заједничку књигу страдања српског народа на простору бивше Југославије. Чини ми се, ево да се наша трагедија пролонгира и да су жртве не само наши најмилији, него да су жртве и наше породице које до данас нису ријешиле никаква егзистенцијална права – рекла је Томановићева и изразила жалост што се иза сваког говора данас осјећа незадовољство, али то је само из разлога што предуго чекају на истину и на проналаске посмртних остататка.
У изради Закон о несталим лицима
У другом дијелу округлог стола говорило се о доношењу Закона о несталим лицама, и када се очекује да ће Закон се изгасавати у Скупштини Србије.
В.д. помоћника министра у сектору за борачко-инвалидску заштиту Душко Ћутило каже да ће сљедеће недјеље бити одржан први састанак радне групе. У рад је укључена и Координација удружења, тако да ће и њихови приједлози, и сугестије имати важно мјесто.
– С обзиром да је у претходном периоду урађен већи дио тог нацрта, ми ћемо почети од њега почети. Даћемо све од себе да будемо што бржи и да се фокусирамо да што прије Радна група нацрт заврши и да кренемо у даљу процедуру преко јавних расправа које ћемо да држимо широм Србије. И ту је свакако важно да ваша удружења узму учешће од саме иницијативе у којим већим градовима да одржимо расправу, па и до самог учешћа и организовања јавних расправа широм наше земље. Закон је институционални начин да дефинишемо све оно што наша држава треба да уради када су у питању нестала лица и породице несталих лица, од остваривања права несталих, остваривања права њихових породица.
Закон би требало да дефинише и вођење евиденција, процес увођења у евиденцију, поступак остваривања права породица несталих лица, дефиницаће и статус удружења.
– То ће бити прилика да се путем закона препознате као значајан партнер и носилац великог броја активности које свакако ви већ радите, али ово ће да буде начин да то и закон препозна и дефинише. Поред тога смо разговарали, а то такође ће бити тема за ову радну групу, јесте да тај закон дефинише и национални дан несталих лица, нешто што је свакако исто веома важна и значајна тема да и на тај начин се заједнички организују такви догађаји. То може бити даље у облику оно што сте малоприје говорили изградња меморијалног центра и спомен обиљежја итд.
Ћутило каже да ће у наредном периоду организовати чешће састанке и сусрете са представницима удружења.
Љиљана Крстић је такође била члан Радне групе и рекла је о чему је до сада било ријечи током израде нацрта.
– Управо све породице које су до сада преузеле, идентификовале и сахраниле своје најмилије, имаће иста права као и породице које још увијек траже своје нестале чланове. Неће бити само први насљедни ред, биће и ванбрачни чланови породице нпр. који су живјели најмање једну годину у брачној заједници, који су можда имали и заједничко дијете. Затим биће ту и усвојиоци, старатељи који су живели у заједници, такође родитељи, брачни другови, браћа, сестре, полубраћа, полусестре, али који су у моменту нестанка исто живјели или бринули о том свом несталом члану (мислим у својству усвојитеља).
Крстићева каже да ће када Закон буде усвојен бити потребна помоћ удуржења како би Комисија дошла до контаката свих носиоца права, да би се могла направити финансијска конструкција.
Мирјана Божин која је такође дио Радне групе каже да је министар Селаковић обећао ако се буду завршиле све ово јавне расправе да би на првом прољећном засједању Закон могао бити усвојен.
– Ми немамо пуно до краја године. Вјероватно да ћу ја бити овако да кажем као бунџија за све то што нас чека, али на неки начин морамо озбиљно почети да радимо на прикупљању контаката и усклађивања листа.
ЗАКЉУЧЦИ:
• Оснивање Меморијалног центра
• Изградња монументалног споменика жртвама
• Узимање узорака за ДНК анализу у амбасадама и конзулатима
• Пристисак на Тужилаштво да покреће оптужнице за ратне злочине
• Што прије заврштити Нацрт Закона о несталим лицима
• Посете амбасадама и снимање видео записа
• Организовати регионалне конференције
• Организовање психолошких радионица како би се људи ослободили страга
• Организовање приказивање филма приказивање филма „Свједок“ у Београду
Поред свих који су се јавили за ријеч присутни су били и Милица и Радомир Перић, из Комисије за нестала лица Ивана Бошковић, Ненад Атанасковић, потпиковник Саша Ристић, Биљана Трифуновић, Младен Николић.
Текст и фото: Драгана Бокун
