Изашла из штампе књига адвоката Славице Граховац „Тако је говорио Губерина“
Пре неколико дана изашла је из штампе књига адвоката Славице Граховац, дугогодишњег сарадника покојног адв. Вељка Губерине, „Тако је говорио Губерина“. Књига је рађена у форми интервјуа, а сама ауторка каже:
– Ова књига је настала из обећања Вељку Губерини да неће бити заборављен, а на основу обимног материјала који је оставио за собом. Дао ми је слободу да га прикажем онако како сам замислила. Овај пут без његове рецензије. Ја сам кроз ове разговоре одабрала питања и одговоре који су објашњавали енигму звану Вељко Губерина, али ма колико се трудила Вељко је за који корак измицао као да је желео да ми укаже да увек и свуда понешто мора да остане недоречено како би голицало машту генерација.
– Одабрала сам питања којима се нацији, Србима, објашњава политика ове земље, она у којима Вељко скида велове са енигми, страхова, служби и самога себе…
Рецензент књиге је адв. Милан Сучевић, чија се судбина испреплетала са судбином Вељка Губерине и биле су сличне у много аспеката. Оно што се десило Губерини 1941. године, њему са 14 година, десило се адвокату Сучевићу са 30 година. Пуком срећом избегао је Вељко усташки нож у Карловцу и спасао се само захваљујући оскудном знању италијанског језика који је, из жеље за знањем сам учио, и коме су италијански војници, који су становали у кући његове мајке, дали пропуснице да са мајком и сестром изађе из Карловца. То дете је касније постало највећи српски адвокат, кривичар, трибун, искрени патриота и родољуб.
Са друге стране, адвокат Сучевић је сам исто доживео 1991. године у Загребу, где је радио у суду као један од најмлађих судија кривичара у Хрватској. Видео је да се по суду мотају у униформама људи које је, недуго пре тога, послао на вишегодишњу робију због тешких кривичних дела. Сучевић је дао оставку и са широм породицом кренуо пут Србије која их је прихватила исто као и Губерину, и где је нашао другу отаџбину и наставио да ради као адвокат.
– Имали смо среће да сви останемо живи и да кренемо изнова. Исто као Губерина ја сам за собом оставио цео један живот, драге људе, место рођења… Најтеже је прихватити чињеницу да си изгубио завичај… – каже адвокат Сучевић.
– Колегиницу Славицу Граховац упознао сам на једном интересантном суђењу где су група Албанаца и двојица Срба оптужени за производњу и стављање у промет опојних дрога. Она је заступала једног од Срба, а ја једног од Албанаца. У ходнику суда ми адвокати смо у групи разговарали о предмету само је она седела и мирно читала новине. У току поступка схватио сам да је она већ тада знала да тужилаштво располаже неквалитетним доказима и да барата претпоставкама, као и да ће било каква пресуда за њеног клијента да буде повољна. Имала је најбољег учитеља – славног Вељка Губерину, краља суднице, који је добро знао када да говори, а када да се повуче и кроз „тиховање“ извојује победу у предмету.
– Такво моје мишљење је потврђено кад је почео доказни поступак и када адвокати кроз питања покушавају да извуку највише за своје клијенте. Схватио сам да свако њено питање има смисао и чак кад помислим „какво је то питање…“ брзо сам схватио повезаност питања и ситуације. Сем тога колегиница је у адвокатуру дошла из друге професије, а права завршавала радећи у канцеларији најпознатијег српског адвоката Вељка Губерине у којој је остала све до његове смрти. Није се наметала и није се експонирала, а све то је прецизно и циљано испољавала само у току суђења.
Какав учитељ такав и ученик. Само што је учитељ волео да се експонира и да буде у центру пажње, а његова ученица и најближа сарадница, за то није марила.
– У паузи једног суђења, кроз разговор са колегиницом Граховац, дошли смо до тога да је, по доласку у Србију, седиште моје канцеларије дуги низ година било у улици Мајке Јевросиме бр.50, у крају где је колегиница одрасла. Осим тога њена мајка је Личанка из Тишковца код Госпића из велике и снажне породице Јарића, а ја сам рођен и одрастао у Госпићу где сам завршио гимназију. Куће Јарића су на 500–600 м од кућа Сучевића. Тако је почело познанство са Славицом, а како у животу ништа није случајно, можда смо се морали срести
Адвокат Сучевић је навео да је игром случаја имао велику част да упозна Вељка Губерину, код заједничке фризерке Маре и након неколико сусрета и разговора схватио је колико је Губерина изузетан човек и адвокат.
– Неколико месеци пред смрт поклонио ми је његову књигу „Сведок историје“. Та књига, са његовом посветом, заузима почасно место у мојој библиотеци.
Двоје људи, Вељкових земљака, адвоката изнели су ову књигу и омогућили читаоцима да међу првима имају увид у Вељкове тајне које је чувао за после своје смрти.
Сви заинтересовани могу да се обрате на мејл sgrahovac@gmail.com за информације у вези са куповином књиге. Књига се може купити и у боље снабдевеним књижарама.
БИОГРАФИЈА ВЕЉКА ГУБЕРИНЕ
Вељко Губерина рођен је 9.9.1925. године у Вргинмосту (Кордун). До 1941. године живео је у Карловцу (Хрватска), где је завршио српску Основну школу „Свети Сава“ и пет разреда гимназије. Јула месеца 1941. године са породицом био је принуђен да побегне у Србију – Јагодину, где је за време окупације живео са мајком и сестром.
1944. године завршио је у Јагодини гимназију да би у пролеће 1945. године прешао у Београд, где је 28.8.1945. године ухапшен и осуђен на челу једне групе националиста на три године затвора. Казну је издржавао у КПД Ниш одакле је пуштен маја 1947. године. Пошто се није могао уписати на Правни факултет у Београду, исти је завршио као ванредни студент 1951. године у Љубљани.
После одслужења војног рока 1953. године започео је рад као адвокатски приправник код адвоката Милана Тадића и у Окружном суду у Београду.
Адвокатску канцеларију отворио је у Београду 1956. године.
Како је за време стажирања у Окружном суду био запажен као вредан, радан и амбициозан, почео је да добија одбране по службеној дужности из области омладинске делинквенције. Од тада почињуе успон леганде Вељка Губерине.
Сваки адвокат у току своје каријере чека „велики случај“ који ће га избацити у орбиту. Тај случај за Вељка био је 1959. године, када је примио је предмет који је ушао у судске анале под називом „Случај у возу бр. 116“. Наиме, 19-годишњи Ром био је оптужен да је у возу извршио тешку крађу, покушај убиства службеног лица – милиционера и убиство путника на подмукао начин. Три осуђујуће пресуде биле су укидане од стране Врховног суда Србије да би на четвртом суђењу после пет година тешке и упорне борбе, о чему је штампа много писала, оптужени био ослобођен марта 1964. године.
Ређали су се познати случајеви о којима се и данас прича.
Ту је био тзв. „Фаркаждински случај“ када је као бранилац који је после друге осуђујуће пресуде Окружног суда у Зрењанину захтевао, а Врховни суд Србије отворио претрес и саслушао сведоке на којима је одбрана инсистирала и на крају оптужене ослободила јер није било доказа да су учинили кривично дело које им је било стављено на терет. Ово је први случај да је Врховни суд отворио главни претрес у неком предмету.
У оба случаја, публицитет је био велики. Постаје познат и популаран адвокат у земљи. Ређају се случајеви који су били предмет интересовања јавности:
Точиловац (Београд, случај који је имао највећи публицитет у земљи после суђења Дражи Михаиловићу и надбискупу Степинцу), Гутић (Београд, егзекуција), Деспотов (Зрењанински Џек трбосек), Убиство у судници (Бијело Поље), Гавра (Нови Сад), Један дан до живота (Зајечар), Трагедија једног Кордунаша (Јагодина), Убиство у Ђенови (Титоград), Злочин и Казна Милуна (Нови Пазар), Убиство због „Фиће“ (Београд), Тома Кострец (Загреб), Јадни Ћаили (Скопље), Класичан случај убиства из страсти (Сплит), Трагедија Мелихе (Зеница), Добојски Рашомон (Добој), Чеда Резић (Љубљана), Зар је узимање адвоката доказ кривице (Приштина, јединствен случај у нашем правосуђу), Победа претворена у пораз (Гљилане), Наручено убиство из Цириха (Карловац), Први случај међународног тероризма – убиство турског амбасадора у Београду (Београд), Случај Шалинац (Смедерево) – пет година тешке борбе – ослобођен јер је утврђено да исказ у истрази „није прибављен на законит начин“, случај „131 убод ножем“ (Београд), Паук (Београд) итд.
Иступао као бранилац у Хагу 1996. године у случају Кременовић који је по захтеву Тужилаштва изручен Хагу из притвора у Новом Саду, али је већ у јуну 1996. године враћен у земљу да му се суди у Новом Саду, где је поступак обустављен и случај Радић Логор Омарска.
Познат као борац против смртне казне, био је један од оснивача Удружења за борбу против смртне казне 1981. године, а ком удружењу није био одобрен рад.
У току своје каријере бранио је 618 људи оптужених за убиство. Изречено је 42 смртне казне од којих је десет брањеника стрељано. Имао је 47 ослобађајућих пресуда захваљујући иступању на суду, а поготово својим завршним речима.
Својим иступањем на суду допринео је да се у Закон о кривичном поступку 1.1.1968. године унесе чл. 66. „Окривљени има право на браниоца у току целог кривичног поступка“.
После процеса у случају Точиловца у ЗКП унета су два нова члана: чл. 84. и чл. 85. којим се побољшао положај оптуженог.
Као члан Форума за људска права, као представник адвоката Србије и Југославије Губерина је допринео укидању вербалног деликта.
Поред тако интензивног иступања пред судовима радио је и у органима Коморе почевши као председник Друге самоуправне заједнице адвоката у Београду да би два пута био председник Адвокатске коморе Србије (1984–1986. и 1988–1990. године), а 1985. године био је председник Савеза адвокатских комора Југославије. На том положају подигао је глас у име адвоката Србије и Југославије против кршења законитости и правне сигурности, која је запљуснула како Хрватску тако и Косово и Метохију. Наша је јавност је била упозната са свим тим писмима упућеним како руководиоцима Србије, тако и Југославије.
За рад на афирмацији адвокатуре и њеном угледу примио је 1981. године Плакету АК Србије, а 1987. године Повељу АК Србије. Такође је добио Повељу Савеза АК Југославије 1990. године за посебан допринос развоју адвокатуре на читавом подручју Југославије (поводом 60 година постојања Савеза адвокатских комора Југославије). Такође је примио Повељу захвалности 1992. године.
Када је 1990. године дошло до демократизације друштва и вишестраначја, не напушта адвокатуру, али се посвећује политици и постаје председник обновљење Народне радикалне странке. Фебруара 1991. године престаје да се бави политиком и наставља рад као адвокат али и коа јавна личност у служби српских националних интереса трибунским иступањима по земљи и иностранству.
На његов предлог 1993. године АК Србије формира одбор са задатком да се сваке године изврши евокација по једног великана адвокатуре. Одржане су следеће евокације: Филе, Суботића, Тасића, Ковачевића, Ђоновића, Јоксимовића, Стругара, Дуканца, Војводића, као и Др Јанка Баричевића (Чачак).
Од таквог једног Вељка Губерине који је уцртао свој успон још као дечак у карловачкој основној школи када се рецитујући пео на столицу и из свег гласа рецитовао песмице и који је када су га питали зашто толико виче и пење се на столицу одговорио: ДА МЕ СВИ ВИДЕ, ЧУЈУ И ЗАПАМТЕ могло се очекивати да иза себе остави траг не само у адвокатури већ и у књижевности, да све што је радио остане за будуће генерације. И ТАКО ДО КРАЈА ЖИВОТА.
Добар део својих случајева овековечио је кроз своје књиге, литературу и иза себе оставито веома дубок траг. Имала сам част да сарађујем на писању књига „То сам рекао“ која је доживела два издања 1991 и 1993 и „Реаговања““ 1997 као коаутор и сарадник у свих 10 томова Сведок историје“, као и у две књиге из серијала „Бранио сам“.
Био је иницијатор и коаутор, 1995. године, да се приступи изради Историје југословенске адвокатуре (у три тома). Тиме је остварио своје начело: „Стваралачки рад који иза себе нешто оставља испуњава сврху нашег живљења“.
Бавио се и публицистиком те је током 1977, 1980, 1983, 1995 и 1999. године написао пет књига под насловом „Бранио сам…“ у којима је изнео случајеве који су побудили интересовање јавности а као поука будућим генерацијама у правосуђу.
Објавио је десет књига под насловом „Сведок историје“ у којима је описао време, догађаје и људена основу Дневника који води још од 1940. године.
Његов књижевни опус који бих пре назвала ХРОНИКОМ ВРЕМЕНА У КОМЕ ЈЕ ЖИВЕО и сигурно ће многим како историчарима тако и писцима послужити као штиво за изучавање и позивање на време у коме је Вељко живео. Што се самог начина писања тиче он је тачан, прецизан, течан и искрен као што је и сам Вељко био.
Носилац је Ордена Св. Саве I степена добијеног 1997. године од стране Св. Синода СПЦ.
Од 1993. године, када је на Правном факултету у Београду обновљено такмичење у лепом говорништву био је члан жирија. Давао је награду победнику у категорији „импровизација“. Од 1996. године постао је члан жирија и на Правном факултету у Нишу, а неколико година и у Правно биротехничкој школи у Београду. Свуда је додељивао своју награду за импровизацију.
Поводом 80 година живота и 50 година рада у адвокатури, Адвокатска комора Београда приредила је округли сто у његову част.
Решењем Окружног суда у Београду од 27.4.2009. године усвојен је захтев за његову рехабилитацију, те су оглашене ништавим пресуде којима је 1946. године био осуђен.
Управни одбор Адвокатске коморе Србије је дана 8.9.2012. године Вељку Губерини доделио Златну плакету за његов допринос унапређењу адвокатуре и њеној афирмацији у јавности.
