Избеглица из Госпића, о путу смрти кроз “Олују”: Због сина бих издржала пакао

Милена Драгичевић, избеглица из Госпића, о принудној адреси на Косову и Метохији. Још је било на млеку моје дете када су нас протерали и добро је да се не сећа ужаса.

БОРИМ се са сећањем. Тешка је то борба. Желела бих да је нема. Да ми се не враћа. Али, ето је свако мало. Прати ме и притиска. Понекад, кажем себи: да ми није било детета, и кишна кап би ме могла убити – прича нам Милена Драгичевић, избеглица из Госпића, која је већ 24 година на принудној адреси, на Космету.

Јутро на Брезовици. Роса још одолева сунцу, а одасвуд брује машине. Поранили радници наградилишта модерног викенд насеља. Оно се шири и буја као папрат.

Ово су куће Албанаца. Најлепши део подножја лепе планине. Одабрали су га нови власници за одмор. Летњи и зимски, на који километар повише магистралног пута Урошевац – Призрен.

Само једно здање, по свему, одудара од монденског амбијента. Старо је и запуштено. Испред се мотају пси луталице. На терасама, кутије, избледела ћебад, кесе са храном… и мирис трулежи који се увлачи у ноздрве, неиздрживо. Таква је судбина некадашње “виле” српског “Електро-Космета”. Таква је судбина њених станара.

Овде, са двадесетак расељених косметских Срба, већ четврт века, живи и Милена, једини прогнаник из Хрватске, у августу 1995. године, и чије смо речи издвојили за увод у причу о надљудској борби једне жене. Мајке, чију сузу никада није видео њен син, једино дете, који је, упркос голготи коју су заједно прошли, стасао у – човека.

– Међу нама, који живимо на овој адреси, нема разлике осим што су једни расељени, а само ја сам избеглица – каже нам Милена. – Сви добијамо дневно следовање хлеба, а на два до три месеца конзерве, пиринач, уље, тестенину. Ма, није то важно…

Подигла је главу, покушала да сакрије сузе које су линуле. Кроз косу је провукла прсте, па их стегла на коленима, не испуштајући кесу у којој ће, убрзо, понети векне. Стижу из Штрпца, из пекаре Албанца.

– Да, да, борим се са сећањем. Тешка је то борба – поновила је неколико пута. – Не бих издржала да ми није било детета. Он ми је био снага. Он ми је био лек. Он ми је био нада… Мој син, мој Милорад.. Када су нас из Хрватске потерали, био је још на млеку. Три године и који дан је имао. И добро је да се не сећа. Ни Кључа, када су нас бомбардовали. Ни петровачке цесте. Ни деце која су на том путу умирала… Ни стараца који су падали са трактора и, тако, остављали су их јер је колона морала даље. У Петровцу кренем са флашицом да нађем млеко за Милорада. Хиљаде људи… И, изгубим се. Тумарам, а дете ми остало. Некако се вратим, инстинкт ме, ваљда, водио њему. Мом сину. Само сам њега имала. Само он је мене имао. И тако је до дана данашњег.

СУЗЕ Милена Драгичевић

Милена Драгичевић памти сваки детаљ. Сваки дан. Сваки корак, а посебно лица оних који су њу, самохрану мајку са трогодишњим дечаком – из Београда у који је стигла после једанаест и по дана у колони ужаса, упутили на Косово.

– Црвени крст Чукарице! Они су били – сећа се. Стрпали су нас у некакав комби. Довезли на ову адресу 22. августа 1995. Од тада је ова такозвана вила “Електро-Косова” наш једини дом. Само да знате, нико ме није питао шта ћу ја, сама, са мојим дететом. Немам никог овде. А питали су: имаш ли кога у Србији? Ћутала сам. Достојанство пред таквим нељудима. Не разумеју они то.

Удари ветар, одозго, са Брезовице. Миришу борови. Стиже комби са хлебом. У реду људи изгубљених погледа. Један носи мачке у наручју. И, готово да није било неког од ових несрећника да најпре није дао кучићима парче векне. Ваљда је такво време дошло да се животиње боље разумеју с људима.

– Једном сам решила да Милорада одведем до Београда – прича Милена, када су се људи са векнама хлеба у кесама повукли у собе. – Имао је, можда, пет година. Кад смо стигли у Београд, вуче ме за руку и говори: Мајко, `оћу својој кући, води ме. Питам га: Којој кући, сине? Тамо, на Косово! Срце ме заболело. Он зна да је ово овде његова кућа. Само за њу зна. Ону коју смо имали, није упамтио. Сакрила сам се и добро сам се исплакала. Пред њим никад сузу, једну једину пустила нисам. Било је дана када ме цело тело болело. Када сам мислила да ћу се распасти од болова. Али се пред њим никад нисам пожалила. Због сина бих овај пакао опет издржала.

Време је пролазило. Мајка је брала боровнице, купине и лековито биље док је дечак растао. Стасавао. Није се будио ноћу, јер је мајка крила сузе. После завршене средње школе у Штрпцу, уписао је Електротехнички факултет у Митровици. Завршио га као студент генерације. Желео је да ту добије и посао, али није. Недавно је отишао у Београд. Јавио је Милени:

– Мајко, љубави, ово је град моје будућности, већ радим на одређено. Чим добијем стални посао, долазим по тебе.

Одговорила му је:

– Сине, љубави, са срећом ти!

Подигла је главу Милена, поново покушала да сакрије сузе. Поправила праменове косе и поделила остатак векне са животињама.

МУКА Милена у реду за хлеб

 

РАДНИК, ПРЕДРАДНИК, УДАРНИК


ЗАПОСЛИЛА сам се у Госпићу одмах после средње школе – прича Милена. – Први посао добила сам у фабрици конфекције “Слога”, била сам добар радник, па су ми предложили место предрадника. Шило се тада, у нашем Госпићу, за пола Европе. Није мене много интересовало да напредујем на послу. Радила сам, обично, као свако. Али, ипак сам радила и постала ударник. Та значка, ако ме разумете, моја је животна битка. Изборила сам се за оно што ми је и био циљ. То је мој син, мој Милорад.

 

ДВА ПУТА, ДВА ПРОГОНА


МИЛЕНА Драгичевић, самохрана мајка, два пута је протерана, два пута поделила судбину Срба из Госпића. У лето, 1991. када је, после напада хрватских екстремиста, уточиште нашла у родном Радичу, у Медачком џепу. Одатле је, четири године касније, са сином у наручју кренула пут Србије и завршила на Косову.

Преузето са: Вечерње новости

Нема коментара

Напишите коментар