Извођач традиционалне музике и педагог Светлана Спајић овогодишњи је добитник награде „Хероји наслеђа“

Добитника су објавили амбасадор ЕУ у Србији Емануеле Жиофре, конзерватор и предсjедница Европа Ностре Србије Славица Вујовић и генерална секретарка Европа Ностра Србија Весна Маријановић.

Награда је Светлани додијељена, јуче, 12. децембра у Европској кући у Београду.

Ова значајна награда додјељује се појединцима за изузетна достигнућа и дугорочну посвећеност у истраживању, документовању, конзервацији, дигитализацији, интерпретацији, очувању, управљању, промоцији, едукацији, заговарању и развоју политика и јединствених пракси заштите и коришћења насљеђа.

Светлана Спајић рођена је у Лозници гдје је завршила основну и средњу школу. Енглески језик и књижевност дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Више од три деценије Светлана се бави извођењем традиционалне српске музике. Изводећи старе напјеве и пјесме чува од заборава вокалне народне форме. Ради то посвећено, бескопромисно и темељно, и наравно са много љубави према традицији свих простора на којима су Срби живјели или живе.

Колико су у Вашем послу награде значајне и колико Вам управо ова награда значи?

– Признања и награде значе, али кад напокон дођу, све је већ проживљено, и већ се даље одмакло са послом и плановима – тих дана била сам обузета учењем веома тешке старе сватовске пјесме из села својих бабе и дједе по мајци, из Доње Бадање. Кад радим неку нову пјесму, све друго као да је успутно. Учећи, опет сам размишљала о Јадру и о томе каква све чуда крије мој јадарски крај и Подриње. И ови напјеви необични су и сложени, баш као и руда јадарит око које сад ломимо копља са Европом. Но, враћено на награде, ово признање поново ме подсјетило на оно прво које сам добила 2010. године, стога и најдраже и најзначајније – то је Сребрни прстен умјетничког братства манастира Крке, највеће признање крајишких Срба. Добила сам га за свој рад на очувању српске крајишке културе.

Већ дуго се успјешно бавите традиционалном музиком, реците нам нешто о Вашим почецима?

– Почеци су везани за тек неколико прилика када сам чула на ТВ-у старо сеоско пјевање, то су биле сјеменке које су почеле да се развијају чим су се створили услови, доласком на студије у Београд гдје сам онда имала прилику да се упознам и сарађујем са традиционалним пјевачима и свирачима, као и људима који су ме упутили гдје и како да трагам. Ту прије свих издвајам почившег Милинка Стефановића, једног од највећих српских фотографа и културних прегалаца који је објавио прва независна издања традиционалне српске музике у оквиру своје издавачке куће Биљег: то су сада антологијски албуми, Светлане Стевић, затим Крајишника Дарка Мацуре који је нажалост прије неколико година преминуо, и првог састава Мобе чији сам била члан.

Сарађивали сте са многим успјешним музичарима и умјетницима, ко је на Вас оставио највећи утисак?

– Утисака је много, али овом приликом издвојићу сјећање на једну од највећих бугарских пјевачица свих времена, Јанку Рупкину, са којом сам заједно наступала у Солуну као представник Србије у Интербалканском традиционалним оркестру, Јанка је, дакле, представљала Бугарску. Ја сам скоро три и по деценије млађа од ње и фасцинирала ме је својим професионализмом, појавом, држањем, и несебичном помоћи и подршком коју ми је пружила, будући да сам била ту најмлађа и без искуства у раду са тако великим звијездама. Иначе, њен солистички концерт који сам тада гледала један је од незаборавних: то је био толики народни понос, сила и самосвијест, да готово пожелите да сте се родили у том народу – такав утисак никада нико послије ње није на мене оставио. И ја сам на њу оставила утисак, и понудила ми је да дођем у Софију да учим чувено пјевање из Странџе код ње – то је регија у Бугарској одакле Јанка потиче. Одбила сам, али то ме учврстило у идеји која се родила тих година да пјевање треба да учим код најбољих пјевача, али наших, и да треба да их нађем. Занимљиво, Јанка је као и Обрад Милић и почивша Олга Красојевић, моји главни учитељи, рођена 1938. године (штавише њено родно село се зове Богданово, а то ме подсјећа на Богдана, Обрадовог оца, чувеног гуслара из Жегара од којег је Обрад учио). 1938. године рођен је читав низ врхунских харизматичних народних пјевача, ево и Јандрија Баљак који је такође учествовао на албуму Жегар Живи рођен је исте године, изгледа да је то била чудесна година за врхунске умјетнике.

Већ традиционално наступате на Сијелу тромеђе, како је дошло до те сарадње, и шта за Вас Сијело значи, јер се стиче утисак да сте постали управо заштитни знак овог Сијела?

– Вила крајишког глумишта, Маја Колунџија, одвела ме је у редакцију Вечерњих новости код Раде Матијаша, мислим 2006. године, и био је то почетак једног дивног пријатељевања и сарадње са покојним Радом, а епицентар свих културних дешавања које је он носио било је Сијело Тромеђе. Од обновитељског Сијела 2008. године на Стрмици сам неизоставно сваке године, често бих допутовала директно из иностранства, али Сијело се није пропуштало. Наравно, Раде би онда то тако и најавио: „Ево, право из Манчестера стигла нам је Свјетлана…” Раде се упокојио у октобру 2016. године. Мало ко је попут њега имао дар да повезује људе, осјети било народа, и, упркос свим потешкоћама и опструкцијама, изнесе народни културни догађај на завидне висине. Тај дух трудимо се да одржимо након његовог одласка, а додјељује се и плакета која носи Радово име. Ја већ годинама јесам дио тима уз Игора Матијаша, Анђелка Кнежевића и све остале Стрмичане, неколицина која држи на окупу један народни сабор који је по свом значају и чувењу одавно превазишао границе своје величине. У Хрватској га многи називају четничким сабором, а ево, адмирал Лошо вели да је Сијело Тромеђе југомасонска урота против Хрватске. У Сињу је била обустављена изложба фотографија коју су двије цуре, фотографи, посјетитељке Сијела забиљежиле прије пар година… и тако даље… али ко год је чуо пјесму на Стрмици и потом пробао Драгин гулаш Сијелу се јопе вратио.

Ваш репертоар покрива све регије гдје живе или су живјели Срби. Да ли имате неку најдражу регију, односно пјесме те регије које најрадије изводите?

– То се мијења, како коју регију савладавам, она је тренутно најомиљенија. Заносно је старо пјевање са Кордуна, Баније, из околине Мркоњића, или са Змијања у Босанкој Крајини, пјевање са Озрена, пјевање са Златара и Златибора… ето тек неколико омиљених регија. Тренутно ми је прелијепо откриће дерешког гласа, старо веома особено пјевање из села Дерезе код Пакраца, а открила сам га захваљујући Јови Цвишићу, фантастичном пјевачу који га чува веома постојано, и пјева фантастично и у својој деведесетој години. Кад год одем у Пакрац, а идем често, и у Пакрац и у Јасеновац, настојим да се састанем са локалним пјевачима.

Који наступ или концерт је на Вас оставио највећи утисак?

– Јандрино јато у Дому синдиката 1992. године. Одвео ме покојни Дарко Мацура, и ништа није могло да ме спреми за то искуство! Тада сам први пут у животу чула изворно крајишко пјевање на суво, грмјели су, а ојкао је Жељко Гњидић „Јел слободно царе господаре…” Мени се коса дигла на глави од страве и од саме атмосфере и цијелог искуства обремењеног још и ратним дешавањима. Уз то ме страховито и погодило и поразило па и изнервирало и то што о тој култури и о том дијелу свог народа нисам готово ништа знала, нити су нас у школи учили, нит смо икад на тој телевизији ишта видјели. Од тада је код мене непрестана фасцинација и труд да се те пјесме што боље савладају и науче. Поменућу да се недавно упокојио Здравко Крстановић, знаменити српски књижевник, патриота, писац, учењак и антологичар, а његове збирке и антологије биле су незаобилазна литература у мом откривању народног блага Срба из данашње Хрватске.

Многобројна су аматерска пјевачка друштва која његују културу и традицију, међутим мало је оних који заиста воде рачуна да то буде тачно, заиста изворно и правилно. Да ли рад таквих друштава више користи или штети?

– Мислим да штети, јер се ради површно, и дозволили су себи слободу да пјевају како им се прохте. Замислите кад би неко прекројио једну ноту или такт од на примјер великих европских класичних композитора. Потребно је повезивање тих ансамбала са најбољим народним локалним пјевачима, почнете од своје породице, тетке, баке, свако понешто зна, или пјесму, или се сјећа обичаја, сензибилирате се полако на живот и културу из прошлости. Овако, сви пјевају неких двадесетак етно хитова, и то не води ничему.

Недавно сте завршили трећу радионицу традиционалног пјевања Срба из сјеверне Далмације. Реците нам нешто Више о тој радионици и концерту полазника који је одржан у Станишићу.

– Рећи ћу овдје оно што сам написала и што је прочитано за сам концерт, 1. децембра у Станишићу, као круну тог трогодишњег рада. Био је то, иначе, изванредан и веома посјећен догађај, неизмерно сам захвална полазницима на посвећеном и одговорном раду, и Драгану Парађини, руководиоцу друштва, на неизмерном напору да све организује на највишем нивоу. На концерту нам се придружио и сам Обрад Милић, гуслар, пјевач и диплар из Жегара, један од мојих главних учитеља. Обрад је, иначе, са нама и отворио ту прву радионицу у септембру 2022.

Рад са пјевачима Извора, и свим младим људима који су у Станишићу долазили на ове наше радионице у протекле три године, јесте био остварење једног више година сањаног сна: како би било да ове пјесме, ове грокталице за које ме стално питају по бијелом свијету могу да подијелим са нашом омладином, са младим Крајишницима, потомцима ових рјечитих стаситих људи. Како би било да заљуљамо дивну матерњу ријеч матерњом мелодијом, онако као Неђељка Ушљебрка из Жегара, или Обрад, или Лујо? Како би било да они Берићеви снимци пјевача из Варивода поново одјекну, ал онако како су то те старине радиле… колико год можемо том узору да се приближимо! Али ко ће одвојити вријеме…? Ко? Кад данас све иде на брзину, инстант, а и сви се паметни родили. То дочула тица голубица, она носи Станишићу гласе, дочу птица што се мени снило, па савија око мене крило, од момака и од дјевојака, од Риђице па до Буковице!

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

Насловна фотографија: Европска кућа