ЈОШ ЧЕКАМ ДАН ПРАВДЕ ЗА ЖРТВЕ ПЕТРОВАЧКЕ ЦЕСТЕ: Александра Стијеља родом из Заграда код Бенковца, током „Олује“ изгубила оца и деду
БИЛА сам са трудном мамом, бабом и братом Савом у камиону испод цераде која је имала отвор, као прозорчић.
Гледала сам кроз њега. Унутра је било још много жена. Видела сам авион и показала руком на њега, а баба је викнула мами: „Склони то дете са прозора!“ Мама ме загрлила, али ја сам опет гледала тај авион. Следеће слике које памтим су да камион стаје, жене вриште, брату тече крв из увета, а да је мамина цела рука којом ме је грлила била крвава. Неко ме је, потом изнео из камиона и тада сам видела аутомобил који гори. У том тренутку нисам знала да су у њему били мој тата Мирко и деда Бранко, само видим бабу како вришти и хвата руку која виси из тог возила. Онда смо отрчали у неку шуму…
Овако, за „Новости“, говори Александра Стијеља (30), родом из Заграда код Бенковца, која је као троипогодишња девојчица преживела гранатирање избегличке колоне Срба из Лике и Далмације на Петровачкој цести између Босанског Петровца и Кључа, 7. августа 1995. године. Тада су у жутом „мерцедесу“, који је ишао иза камиона у којем је била, погинули њен отац Мирко и деда Бранко Стијеља. Мајка Ведрана је рањена, а била је у деветом месецу трудноће. Након што се три недеље касније породила у Новом Саду, пала је у кому и за два дана умрла. Сава, Александру и тек рођену Тању, уз своје двоје деце, одгајили су ујак и ујна, који су се те године скућили у Барајеву и започели живот из почетка.
Иако је тог августа 1995. била троипогодишња девојчица, тешке, стравичне слике урезале су се дубоко у њено сећање. Наставља да нам прича, а фрагменти бола ређају се један за другим:
– Следећа слика је из болнице, имала сам рану на руци. У шаци су ми била четири-пет гелера и медицинска сестра их је вадила и чистила рану. После се само сећам слике кад су моју тек рођену сестру Тању донели у Барајево. Ту целу годину готово да нисам могла ништа да једем, стално сам повраћала. То је, ваљда, била последица стреса и свега новог око мене, јер смо остали без родитеља и познате околине.
Александра је одрасла у Барајеву, удала се и сад живи у Немачкој и непрекидно се нада и верује да ће за тај ратни злочин над цивилима на Петровачкој цести, ипак једног дана неко одговарати, иако је прошло 27 година. У тој колони цивила, жена и деце, аутомобила, трактора и камиона страдало је десеторо Срба, још троје је касније преминуло од последица повреда у болницама у Београду. Рањених је било 50.
Сведоци памте да је борбени авион „миг-21“ са „шаховницом“ на репу надлетео колону избеглица, па се у заокрету „поравнао“ са њом и испалио четири ракете по путничким и теретним возилима и тракторима, а потом је са територије Босне и Херцеговине одлетео према Хрватској. У том стравичном злочину над цивилима, у срамној акцији хрватске војске „Олуја“ погинули су Даринка Дрча, Мирјана Дубајић, Милка Ковачевић, Крстан Вуковић, Бранко и Мирко Стијеља и деца Јовица Дрча (6), Дарко Вуковић (13) као и брат и сестра Невенка (11) и Жарко Рајић (9).
– Нико за злочин на Петровачкој цести није одговарао, али ја се надам да ипак хоће. Чекам тај дан правде за жртве, иако је прошло готово 27 година – каже Александра.
– Раније нисам размишљала о томе, била сам дете, али што сам старија све ме више боли што видим да се тиме нико није бавио, иако постоје и писмени докази и сведоци да испричају шта су видели. Све је јасно.
Александра сваке године 5. или 7. августа на друштвеним мрежама објави неку успомену, поруку или фотографију и тад јој стигну страшне претње у коментарима.
– Било би заиста поражавајуће да се не сетим тог дана и да не подсетим друге на тај страшан злочин. Ко ће ако не ја? Али тад ми стижу разне претње попут:
„Драго ми је да ти је мајка крепала, треба вас поклaт све к’о зечеве, пивај, правимо журку у част твог покојног оца…“ Шаљу ми и усташке песме. Никада на друштвеним мрежама нисам написала ништа против Хрвата, нити да некога мрзим, то је злочин појединаца. Не знам ко то пише, скривени су налози, блокирам их, али они отварају нове. Један човек ме је чак две године прогањао, свашта писао и претио ми.
БРАТ ВИДЕО ОЦА БЕЗ ГЛАВЕ
АЛЕКСАНДРИН брат Саво иако је био старији и тада имао осам година, слабије се сећа страдања на Петровачкој цести. Александра нам каже да је вероватно био у шоку и то, потом, потиснуо, а да је она, јер је била несвесна шта се дешава запамтила неке слике. Сава је испричао да је тад у камиону чуо само звук авиона и детонацију:
– Кад сам изашао видео сам оца у ауту без главе, а деда је био нагнут напред. Позади са њима у ауту је био комшија Душан Иванежа, али њега нисам видео, јер смо одмах кренули ка шуми да се сакријемо.
САНДАЛИЦА
КАД је одрасла Александра је два пута отишла у родно село Заград код Бенковца (на слици):
– Први пут 2009, била сам са братом и видела камене куће и зелену траву. Слику коју сам упамтила. Село је било пусто, свега неколико људи се вратило. Други пут сам ишла са супругом и на прозору старе дедине куће нашла сам моју сандалицу и понела сам је са собом у Немачку.
Извор: Новости
