Јован Јоргић – свједок усташког злочина у Кометнику код Воћина

Јоргић: И данас чујем врисак удовица и сиротица из Кометника!


Поводом годишњице злочина над српским становништвом у Кометнику који се догодио 14. јануара 1942. године разговарали смо са једним од очевидаца тог догађаја Јованом Јоргићем. Мада је у вријеме усташког злочина имао само пет година, данас витални старац Јован Јоргић који живи у Бешкој, присјетио се страшних дана свог дјетињства.

Пламен устанка који је у јулу 1941. године захватио читаву Хрватску наишао је на повољно тло и у Славонији. На подручју тадашњег котара Подравска Слатина прва устаничка група формирана је у Лисичанама. Од устаничких група 24. децембра формиран је Први славонски народноослободилачки батаљон.

 

Млинарев помоћник усташки шпијун


Вод чији је командир био Никола Миљановић Караула требало је да уђе у састав друге чете батаљона, као трећи вод. Друга чета се налазила на Папуку, па је група заједно са Караулом напустила Лисичине и кренула ка Папуку.

– Приликом пријелаза преко Воћинке, у близини тадашњег Саухамеловог млина, млинарев помоћник примјетио је колону и обавијестио усташе у Воћину – испричао нам је Јоргић.

Караулина група преноћила је у кући и штагљу Милоша и Стеве Стојановића у Зубићима, три километра од Воћина.  Уморни и промрзли, нису ни слутили опасност. Група се састојала од 35 бораца, међу њима је био и херој Мирко Фикет.

 

Усташа кундаком развалио врата мог дома


Нажалост, 12. јануара у 11,30 часова, из Воћина је кренуло 30 усташа. Борба је трајала 2 сата, убијено је 5 усташа, а двојица су рањена. Устаници су успјели да се повуку према Папуку. Међутим, усташе су добиле појачање из Белишћа и Осијека и 13. јануара опколиле су Кометник и Добриће.

– Ујутро, 14. јануара у 5 часова, усташе улазе у село. Ја сам тада имао пет година. Сјећам се да је усташа дошао на врата са пушком и ножем. Кундаком је разбио врата и рекао нам да изађемо. Били смо сиротиња, нисам имао ни ципеле, мама ме је ставила на леђа и изашли смо на улицу гдје је био велики број људи које су усташе већ истјерали из кућа. Одвели су нас у школу – рекао нам је Јован Јоргић.

 

Нијемце слагали да смо партизани


– Сјећам се да је тај њемачки официр питао Косановића ко смо ми, а он је слагао и рекао да смо партизани. Официр је наредио да се сви који су старији од 15 година одведу испред школе, а жене и дјеца да остану у школи.  Тада из моје куће одводе дједа, оца, стрица и брата од стрица.

Из кућа које су пружале отпор одмах је побијено 25 лица. Усташе су цијелим путем тукли несрећне сељане, тјерали их да легну у снијег. Када су дошли испред општинске зграде, поново су их тукли кундацима. Један дио људи затворили су у подрум, а остале у некакав магацин.  Нагуране у подруму нису могли тући, па су их око 10 сати увече извели напоље и опет тукли. Први који су ушли у подрум морали су да легну, да би их стало што више. Наредни који су улазили газили су по њима.

 

У подруму затворено 150 недужних цивила


Мали подрум био је широк 3,5 а дугачак 8,5 метара. Висина подрума, који је био испуњен са 150 невиних душа,била је свега 1,7 метар. До јутра се погушило њих 50-ак. Остали су извођени у групама по десеторица и стрељани.

Десеторица су преживјела, остављени су у животу како би копали гроб за своје дојучерашње комшије. Сјећају се да су сљедећег дана усташе мобилисале 34 саонице за пријевоз тијела убијених сељака у заједничку гробницу.

 

Жртве закопане негашеним кречом


– Један од преживјелих био је и мој рођак Неђо Јоргић, који ми је рекао да је поштеђен јер је са Косановићем радио у Јовановици, заједно су одвозили дрва. Усташа Косановић узимао је од њега храну. Њих четорицу препознао је и наредио им да превозе тијела 320 побијених у Липе, крај Воћинке. Копали су раку неколико дана, а када су их ставили у гробницу морали су по њима да бацају негашени креч да на прољеће не би смрдило – рекао је Јован Јоргић оно што му је испричао рођак, и додао како им је Косановић рекао да поруче осталима да ће и они тако проћи ако се побуне против усташа.

Сурова је то била одмазда. Одведени су очеви, синови, браћа. У подрум без излаза. Невини, а осуђени као најкривљи. И ко би могао докучити шта је то у свијести човjечјој да те нагна на такав злочин, без кајања, са великом дозом задовољства.

Мајке, сестре, кћери, осталe су без мушких глава. Могао се чути само њихов врисак.

– Жене и дјецу пустили су кућама, али су усташе из кућа покрале све, стоку, храну, одјећу, прекриваче. Мама је пронашла неке старе капуте од дједа и оца, тако да смо се тим капутима покривали.Куће су биле обезглављене и  опустошене, а дјецу је требало прехранити.

 

Дједа препознали по опанцима


– Када је рат завршио, жене, удовице, ишле су у Слатину да траже помоћ. Прије тога, рекли су им да прво мора да се ископа та заједничка гробница. То је призор који никада у животу нећу заборавити. Сви смо тада били тамо. Питао са маму гдје је тата, на шта ми је она рекла да нема тате, али има дједа. Препознала га је по опанкама које су имале кожу омотану око ноге. Најгори утисак на мене оставили су јецаји тих жена. Мислим да су се чули пет километара далеко, и сада их чујем – присјетио се са зебњом Јован Јоргић.

Послије рата о злочинима се шапутало, тихо патило. Иако се сваки 14. јануар обиљежава у Кометнику и Воћину, питање је да ли су се наука и историја у довољној мјери бавили овим злочином.

Јован Јорић је 1991. године поново доживио велику неправду, када су га Хрвати истјерали из стана у Вировитици. Јован је мир са супругом Милком нашао у скромној породичној кући у Бешкој.

 

АНТРФИЛЕ


КОМЕМОРАЦИЈА У ВОЋИНУ И КОМЕТНИКУ

У Воћину и Кометнику одржана је комеморација 14. јануара 2019. године на којој су поред мјештана и потомака страдалих присуствовали представници СНВ, а присутнима су се обратили Игор Павковић замјеник жупана Вировитичко-подравске жупаније, Иван Хорват тајник Вировитичко-подравске жупаније, Владо Јурић предсједник Удружења антифашистичких бораца и антифашиста Вировитичко-подравске жупаније, потпредсједник СНВ-а Свето Микеревић. Парастос су одржали протојереј ставрофор  Јован Шаулић и  протојереј Драган Гаћеша. И ове године је комеморацији присуствовао један од преживјелих Саво Бојчић.

Новинар Српског кола
Драгана Бокун
ФОТО: Миле Шапић и Маринианис Слатина

Нема коментара

Напишите коментар