Југословенска голгота српских добровољаца

Домовина се никада није одужила ратницима из Великог рата, који су је створили. Савез ратних добровољаца 1912-1918 Краљевине Југославије забрањен без суда 1947. године.

ПРИЧА о ратним добровољцима ослободилачких ратова Србије с почетка прошлог века херојска је, али и трагична. Удружење ратних добровољаца 1912-1918, које данас окупља потомке и поштоваоце ових јунака, настављач је традиције Савеза ратних добровољаца 1912-1918 Краљевине Југославије, који је забрањен после Другог светског рата. Без суда, решење о забрани потписао је у фебруару 1947. министар унутрашњих послова ФНРЈ Александар Ранковић.

– Савез ратних добровољаца комунистичке власти оквалификовале су као „профашистички“ и „ненародни“ и конфисковале му целокупну имовину. Тада је нетрагом нестала архива о 43.136 ратних добровољаца, као и ратне заставе добровољачких јединица, што је била посебна увреда – каже мр Михаило Јовановић, потпредседник Удружења ратних добровољаца 1912-1918.

Он наглашава да су комунисти Савез добровољаца Краљевине Југославије жигосале као „профашистички“ и забраниле га иако су немачки окупатори 1941. забранили рад организацији старих ратника, означивши је као антинемачку и и антинацистичку.

Стари добровољци из Великог рата, жигосани као издајници, повлачили су се у себе и ћутали да не би породици навукли још већу беду на врат. Карађорђеве звезде и бели орлови су бачени у прашину и покрио их је заборав.

– У неким селима у Војводини, која су изградили и колонизовали добровољци, постоје споменици и други трагови о тим јунацима, али њихови потомци мало знају о њима. То је учинак погубне политике ниподаштавања добровољаца, која ни данас није нестала – каже др Видоје Голубовић, председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918.

– Зато удружење покреће поступак рехабилитације старог Савеза добровољаца Краљевине Југославије, који је противправно забрањен, одлуком идеолошке полиције, а не суда. Ми помажемо свим потомцима који траже реституцију земље коју су добровољци добили за заслуге у рату, а Брозове власти су им је отеле. Иако је Уставни суд још 1992. одлучио да је незаконито комунистичко поништавање аграрне реформе којима су српски добровољци остали без земље, та неправда до данас није исправљена – каже Јовановић.

Он подсећа да су губици српске војске у одбрани Србије 1914-1915 били огромни, нарочито код добровољачких јединица којима је изгинуло 80 одсто људства. Зато српска влада на Крфу шаље делегације у Америку и Канаду да анимирају добровољце.

– Одзив Срба је био велики, људи су остављали миран живот и благостање и долазили да се боре, често сами плаћајући бродску карту до Солуна. Влада је 1916. донела одлуку да се после рата добровољцима из Америке додели земља, 8 хектара за борце ангажоване директно у окршајима, а неборцима у санитетским и логистичким јединицама по 5 хектара. Та одлука се 1917. проширује и на добровољце који су дошли из Русије, за борце 5 хектара, а за неборце 3 хектара, с правом наслеђивања – каже Јовановић.

У то време у руским заробљеничким логорима било је много Срба који су се сами предали или су били заробљени као аустроугарски војници. Генерал Михаило Живковић Гвоздени, командант Одбране Београда, упућен је да их позове у српску војску и убрзо је у Одеси настала Прва Српска добровољачка дивизија. Њене прве битке биле су на руском фронту, у Добруџи. Добровољачке дивизије које су из Русије дошле на Солунски фронт, према документима Ђенералштаба Војске Краљевине Србије, имале су око 40.000 војника. Ове јединице су из политичких разлога назване југословенске, иако је у њима било 97,7 одсто Срба.

Кад се рат завршио нова држава, краљевина СХС, брзо је заборавила добровољце и обећања о инвалиднинама, бризи о породицама погинулих и обогаљених, али и о додели земље. Србија, која је најтеже страдала у рату, била је преплављена обогаљеним ратницима претвореним у просјаке и очајнике.

– После рата добровољци су организовали удружења, старајући се колико су могли о породицама погинулих сабораца, инвалидима и њиховим породицама. Држава није ни брзо ни ефикасно решавала њихов статус – каже Јовановић.

Један од разлога непоштовања обећања био је што су у врх војске и државе дошли бивши аустроугарски кадрови који су из дна душе мрзели добровољце. Бирократским замкама ратници и њихове породице спречавани су да остваре права, а разочарани добровољци су упозоравали да плодове њихове борбе убирају људи који су на основу изјаве два сведока добијали статус ратника, иако бојиште нису ни видели.

Само је део ратника насељен из војно-стратешких разлога на државној земљи на југу или имањима откупљеним од аутроугарских велепоседника у Војводини.

Огромне тешкоће пратиле су добровољце дуже од деценије, нарочито у интерегнуму власти, кад је све било као у Аутроугарској. Југословенска скупштина је тек 1928. изгласала нови Закон о добровољцима који је дефинисао да додељивање земље није социјална категорија већ да на њу имају право сви добровољци и њихови наследници.

Овим законом је, међутим, поништен и статус свим дотада регистрованим добровољцима и њиховим наследницима. Они су поново морали да конкуришу за уверења у Министарству војске и морнарице, а много инвалида, удовица и сирочића на тај начин је остало ускраћено за своја права.

– До децембра 1938. добровољачко право признато је за 32.576 бораца и 4.400 небораца, али до тог времена припадајућу земљу добило је 19.200 добровољаца у северним крајевима и око 2.000 у јужним крајевима, укупно мање до 22.000. – открива саопштење Савеза добровољаца из 1938. године.

У њему се подсећа да је краљ Александар неколико месеци пред смрт наредио да се део земље добијен исушивањем Панчевачког рита одвоји за добровољце, а да је Министарски савет одредио да то буде 28.000 јутара. С испуњавањем тог обећања се неспрестано одуговлачило, а у међувремену се добровољачка земља делила у аренду другима.

Законском уредбом из 1939. о коначном решењу добровољачког питања земља у Панчевачком риту додељена је добровољцима као супоседницима, јер још није била испарцелисана. Онима који више нису имали стрпљења да чекају земљу понуђене су државне обвезнице, наплативе у следећих 70 година.

Ово питање није решено ни до избијања рата 1941. кад почиње прогон добровољаца са свих окупираних територија, Косова и Метохије, Македоније, Бачке и Барање, а нарочито у НДХ. Већ 18. априла 1941. Независна Држава Хрватска објављује „Законску одредбу о некретнинама по којој се добровољцима одузима земља“.

Преузето са: novosti.rs
Извор: Борис СУБАШИЋ