Село Бободол у сјеверној Далмацији – Кад живот постане животарење

Село Бободол смештено је испод планине Промине, у северној Далмацији. Удаљено је од Оклаја нешто више од пет километара, а у овом селу с погледом на Динару, данас готово нико и не живи. Зими их је тек седморо, каже нам бака Вукосава Јанковић, која своје старачке дане проводи у тишини сопственог дома.

У малом насељу Бободол, смештеном под планином Промином, а у саставу истоимене општине, Вукосава Јанковић током читаве године најчешће је једини становник у селу. Онај некадашњи Бободол са овим данас немогуће је, каже, поредити. Свега што је било некада, данас више нема, а слике некадашњег живота сачуване су у виду успомена ове осамдесетједногодишње храбре жене.

– Све је овде некада било лепо. Било је пуно село народа, пуно се радило, држали људи благо, обрађивали земљу. Ђачки аутобус био је пун деце која су ишла у школу у Оклај, а данас у селу нема ни једно дете. Нису сви људи исти ни у фамилији, па не могу рећи ни да су сви у селу били добри, али се бар живело добро, помагали су једни другима, није се гледало пуно да ли си Србин или Хрват, међусобно се женило и удавало, кумовало. Сваке недеље би се окупљали доле у селу, играли балоте, дружили. Данас немате кога на путу срести, немате коме назвати добар дан, изузев лети кад дођу обићи своја имања – прича нам Вукосава, иначе једина становница коју у ове прве летње дане затичемо у селу.

У тишини пустог села дани јој пролазе тако што обрађује башту, уређује своје складно двориште, размишља о прошлости и чека вече да јој се деца јаве.  Нема јој, каже, сада више ни шта бити добро осим тога да су јој деца жива и здрава.

– То ми је све што могу назвати добрим, што су ми деца жива и здрава и што не живе овде, а за мене је време прошло. Ово данас не може се назвати неким животом, више животарењем. Зими нас неколико презими у својим кућама, али се свако затвори у своја четири зида. Не могу рећи да су нам услови лоши, три пута недељно долази нам покретна трговина, све што наручимо они нам донесу, али је све то ништа када је човек сам, кад народа нема – помирено ће Вукосава.

 

Издржали годину дана без струје


Вукосавина избегличка одисеја слична је оној коју дели већина њених сународника, али након година сељакања од места до места, са супругом Шпиром одлучила је да се врате у свој Бободол. Није било лако без струје годину дана обнављати порушени дом, но приврженост родном крају била је већа од сваке недаће.

– Вратили смо се у новембру 2004. године када нам је обновљена кућа. Годину дана смо живели без струје, али смо и то издржали. Пре тога, нема где нисмо стигли. Годину дана смо живели у Инђији, потом у Каменици код Новог Сада, па у Новом Саду, Јанковцима, да би после дошли у Ковачић код пријатеља. Ту смо, чекајући обнову, остали нешто више од шест година. Нешто нам је обновила држава, а све остало обнављали смо сами. Ипак, то је била наша заједничка жеља и одлука, да се вратимо својој кући, да остаримо тамо одакле смо морали отићи. Није било дана да се о томе није размишљало и причало, није било цркве, било православне или католичке поред које сам прошла, а да се нисам Богу помолила да ме врати овде. Бог ми је услишио молитву и сад кад смо све средили, кад смо могли уживати, опет смо се морали раздвојити – каже Вукосава, док јој се уздах гласно истрже из груди.

 

Човеку најтеже пада самоћа


Пре нешто више од годину дана, баш онда када су требали у миру провести старост, живот ју је, како каже, раздвојио са Шпиром. Но и након тога, она из Бободола није хтела. Све што јој треба, овде има. Деца су далеко, али је свесна да за њих ту и нема будућности. Ипак признаје да човеку најтеже пада самоћа. То је нешто, истиче Вукосава, с чиме је најтеже изаћи на крај.

– Шпиро ми се упокојио пре нешто више од годину дана, и од тада сам овде сама. Нема дана да ме деца нису молила да дођем к њима, али ја док могу не намеравам из Бободола. Само да ми је он још поживио, да имам с ким проговорити, коме се пожалити или с ким се насмејати, ништа мени овде не би фалило. Човеку самоћа најтеже пада, нарочито у старости. Па замислите ви који сте млади, да вас неко затвори на пар дана да будете сами. Како би вам било? Тешко је то. Пуно времена човек проведе размишљајући о свему, враћајући се у прошлост, па и време онда споро протиче – искрено ће Вукосава.

На дан када смо је обишли у њеном Бободолу, свештеник из Книна такође је свратио код Вукосаве. Заједно су обишли сеоско гробље, она да однесе цвеће свом Шпири, а он да понешто чује о селу и његовим некадашњим становницима. Неко време провели су седећи у хладу Вукосавиног дворишта, а затим се, након разговора који је овој топлој жени на тренутак опет вратио осмех на лице, свако упутио на своју страну.

Иако јако млад, доласком на своју прву свештеничку службу у Книн, свештеник Борисав Ковачевић чуо је да Вукосава живи сама у селу, па је прву прилику искористио да је посети и упозна.

– Када сам први пут дошао до Вукосаве, чувши да живи сама у селу, одмах ме је срдачно дочекала и са радошћу угостила. Тај зимски период људи тешко подносе, немају с ким проговорити, и то је био мој први утисак по доласку, да овим људима највише недостаје топла људска реч, само да их неко обиђе, саслуша. Село ко село је лепо, природа је дивна, али је све то у другом плану кад народа нема. Генерално је та самоћа у већини села људима највећи проблем, јер ни на шта друго се не жале, ни на болест, ни на тежак живот, ни на мукотрпан посао, ни на услове у којима многи живе. Околности су такве да су људи разасути свуда по белом свету, свако се бори за сопствену егзистенцију. Родитељи су већином одлучили да се врате у своја села док су деца остала негде да се боре за свој живот. Никоме није лако, ни онима који су се вратили у ове крајеве, па ни многима који су остали далеко одавде. Дужност деце је да брину о својим родитељима, да им помогну колико могу, да их обилазе кад год су у могућности, да обилазе и своја имања и своју дедовину, јер све нас чека то да ћемо једном остарити. Своје корене, где год да смо, не смемо заборављати. Ево, у случају бака Вукосаве, није изостала та брига деце, они и зову и долазе, и желе да дође да живи са њима, али људи који су у стању да иоле могу бринути о себи, не желе тако лако из свог дома, места у којем су провели све најлепше године живота. То је једна изражена црта овог народа, та приврженост крају из којег потичу, та борба да опстану, да не буду на терету другима, и свако од њих је уједно и добар пример из којег можемо много да научимо – износи своје утиске отац Борислав.

Управо те речи посведочила нам је и сама Вукосава. Ни она не жели да буде на терету својој деци јер, како каже, и они морају живети своје животе. За њу је, каже, време прошло. Не нада се Вукосава ни да ће, бар у скорије време, и њен Бободол бити ни близу налик оном некадашњем. Ипак, свој мали рај, она не би мењала ни за једно друго место под сунцем.

У својој оази, сама у Бободолу, и у наредном периоду неговаће башту, цвеће и сећања на она прошла времена, преносећи их радо сваком ко, макар у летње дане, дође да обиђе ово пусто село.

Преузето са: srbi.hr
Извор: Васка Радуловић

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар