Како је изгледало образовање непосредно после Мирне реинтеграције
Поводом обележавања дана Заједничког већа општина одржана је панел-дискусија на тему Школство у периоду од Мирне реинтеграције до данас.
Релевантни учесници из подручја образовања изнели су своја искуства у вези школовања непосредно пре, за време и након Мирне реинтеграције. Овај важан део историје српске заједнице са подручја источне Хрватске увелико је утицао и на школство.
На панел дискусији, чији је модератор била новинарка Сенка Недељковић, учествовали су некадашњи директор, а касније водитељ наставе на српском језику у вуковарској Гимназији Радослав Дурајлија, наставница српског језика и педагогиња у ОШ „Змај Јова Јовановић“ (сада „Синиша Главашевић“) Радојка Шербић, тадашња професорка српског језика, а сада председница Одбора за образовање ЗВО-а Милица Стојановић и некадашња професорка хрватског и српског језика, а сада директорка ОШ Трпиња Весна Вујић.
Прво се присутнима у име организатора обратио председник Заједничког већа општина Дејан Дракулић захваливши учесницима, али је изразио жаљење што није било више публике, као и због тога што није било представника хрватског народа како би чули став српске заједнице о образовању.
– Цела ова година је посвећена остваривању права припадника српске заједнице, као и правима која су добили у поступку Мирне реинтеграције. Ово је тема која је већ некако заборављена и неосветљена из разлога што друга страна није имала прилику да изнесе своја искуства. Говори се о томе да ли је неопходно образовање на српском језику и ћириличном писму, да ли ми као припадници српске заједнице, поготово у Вуковару треба да имамо та права, међутим увек се заборавља период Мирне реинтеграције и стечена права која су припадници српске заједнице остварили у том поступку – наводи Дракулић.
Панелисти су причали о томе како је текао поступак реинтеграције, који су били проблеми и изазови, како је функционисало школство, шта је остварено од стечених права и с којим проблемима се данас суочавају наставници, професори и учитељи који раде у настави на српском језику и ћириличном писму.
Након мукотрпних преговора испуњени захтеви српског народа
Радојка Шербић је заједно уз Ђуру Подунавца учествовала у преговорима са хрватским представницима у вези образовања после Мирне реинтеграције. На тим састанцима је српска страна захтевала школе на српском језику. Тадашњи директор Гимназије Вуковар Радослав Дурајлија започео је дискусију причом о условима школовања пре рата деведесетих година казавши како је тада радио стручнији кадар, али и да је била боља инфраструктура као и виши стандард родитеља. Такође је причао и о школовању за време рата, испричавши неколико анегдота из тог периода.
– Преговори су почели 1997. године. Требало је да поставимо темељ даљег образовања везаног за садржај организације рада за моделе који су тад постојали по Међународном праву. Ми смо се у Одбору за просвету определили за наставу на српском језику и ћириличном писму, уз могућност да преласком на програм Републике Хрватске, у националној групи предмета имамо одређени проценат националног садржаја везаног за матичну земљу. За модел смо узели школовање италијанске националне мањине у Истри који је функционисало годинама. Договорили смо после десетак састанака да се наши захтеви прихвате, да се међусобно испоштујемо и да наставимо сарађивати. Није баш све ишло глатко, међутим имали смо иза себе, децу, родитеље, политичку заједницу и морали смо да истрајемо на томе. На крају и данас баштинимо те модалитете који се увек усавршавају, надограђују и напредују – говори Дурајлија о образовању након процеса Мирне реинтеграције, напоменувши да су представницима српске заједнице много помогли представници међународне заједнице генерал Жак-Пол Клајн, али највише доктор Махбубани Кишор.
Ђаци су повратком хрватског становништва у Подунавље прво ишли у посебне смене, а након тога у заједничке, али у различите разреде. Та пракса се одржала и до данас. Весна Вујић је навела како су наставници у то време радили са децом и родитељима, припремали их на сусрет са повратницима као и на учење хрватске историје и језика. Такође је рекла како су се наставници тада суочавали са великим исељавањем деце и родитеља, као и да су се суочавали са ружним сценама и провокацијама у школским ходницима и зборницама.
О проблемима са којима су се суочавали водитељи смена на српском језику, као и наставници говорила је тадашња професорка српског језика Милица Стојановић.
– Договорено је да на простору источне Славоније, Барање и западног Срема ученици уче четири часа недељно хрватски језик и исто толико српски. Такође је договорено да на часовима српског језика професори обрађују садржаје из језика и граматике и да из књижевности раде само српске писце, а да се на часовима хрватског језика и књижевности раде хрватски и светски писци. Ми смо то у почетку тешко прихватили јер не можете једну књижевност тумачити ван контекста светске књижевности, али смо то прихватили и сву своју активност усмерили ка српској књижевности. У почетку су то били увезени уџбеници из Србије које је одобрило Министарство просвете Републике Хрватске, а 2009. године смо почели да радимо ауторске уџбенике од првог до осмог разреда за модел А. Након тога смо 2014. године проширили и на Модел Ц, а 2019. године су одобрени уџбеници и за средње школе – прича Милица Стојановић напоменувши да ни данас није донесен курикулум за националну групу предмета, иако је још у време реинтеграције донесена одлука да предмети попут историје, географије, музичке и ликовне културе могу имати до 30 одсто садржаја везаних за матичну државу.
Програм и панел дискусија који су одржани у Српском дому у Вуковару финансиран је средствима Канцеларије за лјудска права и права националних мањина Републике Хрватске.
Душан Велимировић
Преузето са: Срби.хр
