Киковић: Школство и просвјета у Црној Гори су били српски у доба Петровића

Прва државна основна школа у Црној Гори је основана 1834. године, што не значи да до тада није било обучавања и описмењавања дјеце. Кроз чи- тав средњи вијек било је писмених људи. Писменост и традиција књиге одр- жала се у црквама и манастирима. У манастирским школама стицана су знања из читања и писања. Обука је трајала дуго и извођена је без утврђених плано- ва и програма. Као основна, боље рећи једина, наставна средства служиле су црквене књиге: требници, часловци и псалтири. Обучавање се сводило на то да дјеца, уз свакодневне послове, науче црквене књиге читати и понешто пи- сати. Учење је претежно било механичко и без разумијевања. То је одговара- ло потребама друштва, у којем је мали број људи владао писменошћу. Пис- меност је стицана и тако што су свештеници самоиницијативно, или на захт-јев родитеља, обучавали по неко дијете, најчешће своју дјецу, рођаке или дје-цу главара, заинтересовану за свештенички позив.

Можда је најбоље у вези са стањем просвјете у вријеме оснивања прве основне школе у Црној Гори пренијети оно што је Вук Караџић писао почет-ком 1837. године, а што је резултат његових запажања из посјете Црној Гори, јула 1834. године. Он каже: „Ни за саму просту наставу у читању и писању нема досад никакве школе у цијелој земљи, и они који хоће да постану попови, морају ићи да се уче у манастир, или сваки поп обучава за то свога сина. Не-ма ни никаквијех књига ни згодног метода за наставу, и ко има среће и при-лике да што учи, мора се годинама мучити да само читати и нешто писати научи, и пресрећан је ако у томе успије, да се узалуд толико вријеме није му-чио. Требник је једина књига коју сваки поп има, и мора имати. Ако уз то има још и Часловац и Псалтир, онда има цијелу библиотеку, која му је потребна”.

У многим црквама и манастирима, нарочито у епархијским центрима, постојале су збирке рукописних књига и биле развијене преписивачке школе, што је веома значајно за очување писмености, језика и културе, а преко ње и вјерских и националних идеја православља и Српства, али то није дио школ- ског система у данашњем смислу.

Основни облик васпитања, па и образовања, састојао се у породичном васпитању, које је остваривано на основама усмене традиције, народног ства- ралаштва и епских пјесама пјеваних уз гусле. Вјерске норме и норме обичај- ног права чиниле су важан дио патријархалног васпитања. Основ васпитања био је његовање националне свијести, народне традиције и патриотизма, уз инсистирање на ослободилачкој борби, храбрости и другим елементима мора- ла. У таквом васпитању историјски садржаји, ослоњени на традицију, били су веома присутни.

Они су интерпретирани кроз причу и епско пјевање о бојеви-ма и јунацима. У Црној Гори било је важно бити запамћен у пјесми по чојству и јунаштву, а ући у пјесму по нечем недоличном било је осуда. У таквој вас-питној пракси нарочито се држало до узорног примјера као средства васпита-ња. Историјска свијест у таквим условима била је дио колективне свијести и производ укупних друштвених односа. Кроз упознавање усмене народне ис-торије појединац је стицао свијест о својим дужностима, прије свега према братству и племену, а у ширем смислу према народу и домовини. Недостатак школске писмености није био препрека за усвајање система вриједности.

Школски неписмени људи су били чувени и заслужни народни глава-ри, јунаци и војсковође. Они су умјели да стварају народну историју и тради-цију и да исту чувају и преносе на млађе нараштаје. Стога се само условно може говорити о њиховој неписмености. Јер, људи који су стварали и његова-ли тако богате садржаје патријахалне културе, иако су били неграмотни, није-су били лишени писмености као стваралачког чина.

Школски систем у Црној Гори развијао се у три етапе. У времену од 1834. године до 1869. године радило је десетак основних школа, није било др- жавних институција у овој области, па ни законске регулативе, јединствених планова и програма. Сваки нови учитељ могао је мијењати план и програм. Није било довољно уџбеника, нарочито не писаних и штампаних у Црној Го- ри. У периоду од 1870. до 1876. године донешени су први школски прописи, приступило се систематском отварању школа, устаљени су наставни планови и програми, основани школски органи, осјетно је повећан број школа, органи-зовано школовање и стручно усавршавање учитеља, отворене су прве средње школе. За ове етапе карактеристично је да су школе биле неравномјерно тери- торијално распоређене и да су више пута због ратних дејстава прекидале рад. На примјер, школе због рата нијесу радиле у периоду од 1852 – 1854. године, па у ратовима 1862. године, те у периоду 1876 – 1878. године. Занимљиво је да је до тада радило неколико школа за избјеглице из Херцеговине и Васоје- вића, које је помагала Русија. Материјална оскудица школâ и учитељâ иначе карактерише читав изучавани период. Од 1878. године Црна Гора је међуна- родно призната држава. За дужи период уживала је мир и имала могућност да уз изградњу и усавршавање система властиизгради и низ органа институција у области школства, устâли наставне планове и програме и друге школске прописе, да значајно прошири школску мрежу, оснује школе за женску дјецу, нове средње школе, приступи систематском школовању и усавршавању учи- теља, организује писање и издавање уџбеника, значајно побољша материјал- ну основу наставе и срвоти низ других предуслова важних за развој просвје- те.

И у овом периоду било је објективних сметњи за рад школâ. Тако се спор око разграничења 1878 – 1880. године, анексиона криза 1908 – 1909., па и вријеме буна у сусједству 1909 – 1911. године негативно одражавају на њи-хов рад. У балканским ратовима поново је услиједио прекид, али је по успје- шно завршеним ратовима, школска мрежа обновљена и знатно проширена. У овом периоду Црна Гора је посвећивала пажњу и школама у пограничним об-ластима под турском влашћу.

До 1870. године надзор над радом школа, који се састојао у одобра- вању отварања школâ и обезбјеђивању средстава за рад, био је у надлежности Црногорско–приморске митрополије. Значајан напредак у просвјетним актив- ностима настао је доласком Милана Костића на мјесто главног школског над-зорника. Тада је основано Главно школско надзорништво. Надзорништво је имало у својој надлежности организацију и контролу рада школâ, што је ост-варивано преко капетанâ, мјесних школских надзорника и годишњих ревизи-ја. Ово је Надзорништво функционисало до 1905-те, кад је основан Просвјет-ни савјет, а ”Законом о уређењу надзора над основнијем школама” основана су три нова Надзорништва : Западно, Источно и Сјеверно.

Од 1874. године послови просвјете припадају у Сенату начелнику кња-жеве канцеларије. Реорганизацијом органа власти, 1879. године, укинут је Се-нат и основан Државни савјет. У оквиру Министарства постојало је Одјеље- ње за просвјету. Крајем 1882. године основано је Министарство за просвјету и црквене послове, које је функционисало до аустроугарске окупације. Марта 1904. године мјесни школски надзорници замијењени су школским одборима, који су руководили радом школа на терену. Чланови школских одбора су по-часно вршили ту дужност, али су за пропусте и злоупотребе у раду могли би-ти новчано кажњени.

Први школски прописи датирају из 1870. године. Наиме, септембра те године Сенат је потврдио Правила о дужностима капетанâ, мјесних школских надзорника и учитељâ, Школски законик, Упуство за главног школског над-зорника и Законик за учитеље. Следећи законски пропис је Закон о општој школској дужности из 1878. године. Закон о основној школи мијењан је два пута: септембра 1884-те и фебруара 1907-ме. Допуне су вршене априла 1914. године. Уредбом о школама у ослобођеним крајевима 1913. године регулиса-на је примјена раније усвојених закона и планова за основне школе и гимна-зије у ослобођеним областима.

Ради уређења школских питања донијет је већи број расписâ, упутста- ва, наредби, правилâ и уредби. Рад Дјевојачког института био је регулисан унутрашњим прописом, Уставом, који је потписивала начелница Института. Устави су више пута мијењани, објављивани су у „Гласу Црногорца“ и штам- паним извјештајима. Рад гимназије регулисан је малим бројем прописа и у тој области је било мало промјена. На снази су били „Закон о наставницима (про-фесорима, суплентима, предавачима, помоћницима) Богословско-учитељске школе, Гимназија, реалака и других средњих школа“, „Школски закон за гим-назије у Књажевини Црној Гори“ (18.9.1883.) и „Школски закон за ученике гимназије у Књажевини Црној Гори“ (септембар 1885). Више питања регули-сано је наредбама и уредбама.

До 1870. године нема помена о обавезности похађања школе. Прави- лима из те године предвиђено је да су имућнији родитељи дужни да шаљу у школу дјецу од 7. до 12. године. „ Сиромашнијим родитељима се ставља на вољу, да шаљу своју дјецу у школу ако хоће“. За неизвршавање обавезе поха-ђања школе биле су предвиђене новчане казне у корист школе, за куповину „књига и других ствари за сиромашне ученике“. По „Закону о општој школ-ској дужности“ из 1878. године општа наставе је слободна и бесплатна, али и обавезна : „У Књажеству Црној Гори општа је настава обавезна, а сваки њезин држављанин, ако није душевно болестан или сакат, дужан се је подвр-ћи основној настави“. За нешколовање дјеце и неуредно похађање наставе биле су предвиђене новчане казне у корист школске благајне. Овим законом биле су допуштене приватне школе, које су се морали придржавати школских прописа и бити одобрене. Била је дозвољена и приватна обука, али су дјеца која су приватно обучавана била обавезна полагати јавни испит на крају го-дине према важећем наставном плау и програму. Женска дјеца су могла ићи у мјешовиту школу до десете године. Она су се у појединим школама уписива-ла и раније. На Цетињу је од 1872. године радила приватна , а од 1874 – 1875. године државна женска основна школа. У женским школама важили су исти прописи као у мушким, с тим што је у плановима женских школа постојао ручни рад као посебан предмет.

И према „Закону за основне школе“ из 1884. године општа настава је слободна, бесплатна и обавезна у узрасту од седме до тринаесте године. При- ватна настава је била допуштена као и раније, а све признате вјероисповјести у школи биле су равноправне. Овај закон је био на снази до 1907-ме. По „Ус-таву за Књажевину Црну Гору“ све јавне и приватне школе биле су под над-зором министра просвјете и црквених послова, а основно школовање било је обавезно и бесплатно у јавним основним школама. Закон о народнијем шко-лама у Књажевини Црној Гори“ из 1907. године на исти начин третира оба-везност школе. И даље је било омогућено постојање приватних школа, које издржавају општине или појединци, али су оне по уређењу морале у свему бити као државне. Послије балканских ратова, ”Уредбом о школама у ослобо- ђеним крајевима”, прописано је да основна државна настава обавезна за све грађане ослобођених области. Измјенама закона о народним школама 1914. године предвиђено је да је основна школа обавезна до петнаесте године за мушку и женску дјецу, укључујући и муслиманску женску дјецу. Када је у питању школовање муслиманске и албанске дјеце треба напоменути да су она имала иста права као и православна, уз уживање мухамеданских вјерских празника и нерадних дана.

Бројни подаци говоре да је у читавом истраживаном периоду било и приватних школа, да су у њима примјењивани важећи прописи и да су биле обухваћене школским ревизијама, али су радиле у лошијим материјалним ус-ловима и имале већином учитеље са мање школске спреме. Неке од тих шко-ла су добијале добре оцјене приликом ревизијâ.

Прве основне школе биле су трогодишње или четворогодишње, а пла- нови и програми су често мијењани. Стеван Петрановић покушао је да у вре- мену 1856 – 1860. године цетињску школу подигне на ниво петогодишње. Он је остварио план за четири године. По том плану били су заступљени следећи предмети :

Први разред: катихизис, библијска историја, прва знања, часловац и црквено пјеније;

Други разред: пространи катихизис, српска граматика, црногорска ис-торија, црквена историја, математика и црквено пјеније;

Трећи разред: свеопшта историја, српска историја, антропологија, срп- ска граматика, реторика и велико црквено пјеније;
Четврти разред: славенска граматика, свеопшта историја, црквена ис- торија, физика, велика географија, психологија, догматика и велико црквено пјеније.

Шта је планирано за пети разред, није познато.

Овај план је и од савременикâ оцијењен преамбициозним. Разлог овак- вог конципирања школе може бити и у томе што је то била једина потпуна школа у Црној Гори, ради чега ју је Петрановић покушао програмирати тако да може школовати кадрове за потребе администрације, цркве и будућих школа. Никола Минић је својевремено изрекао неповољан суд о настојањима да се путем обимних програма и предмета попут логике и психологије основ- на школа претвори у „завод који ће поред елементарних знања давати још у неколико општу и стручну спрему“. Несавладавши преамбициозне програме ученици су ”из те школе излазили са великим претензијама, горди и охоли на своју спрему, коју су високо цијенили, мада у ствари осим најобичније писме- ности, нијесу износили никаквог другог реалног знања”.

Према Минићу, у цетињској основној школи од 1863. до 1869. године били су заступљени предмети: читање српско и словенско, наука хришћанска, свештена историја, српска граматика, географија, рачун, мала физика, писме-ни састави и црквено пјевање.

Детаљније нам је познат и Костићев наставни план за основну школу из 1870. године. По њему, у првом разреду били су заступљени предмети: на-ука вјере, српски језик, црквено-словенски језик, рачун и црквено пјевање; у другом: наука вјере, српски језик, црквено-словенски језик, рачун и црквено пјевање; у трећем: наука вјере, српски језик, словенски језик, историја, зем- љопис, газдинство, рачун и црквено пјевање; у четвртом: наука вјере, српски језик, словенски језик, историја, земљопис, газдинство, рачун и црквено пје- вање. У ово вријеме било је школа са два, три и четири разреда. По одредбама „Школског законика“ из 1870. године основне школе су имале три разреда, а главна основна школа (цетињска) четири. Учитељи су радили са комбинова- ним одјељењима у разредно часовном сиситему.

Није нам познато по ком су наставном плану школе почеле рад школске 1878/1879. Минић пише да су школе до 1884. године радиле према закону од 20. јула 1878. године. На осно- ву тог закона донијет је наставни план и програм, који се штампан и достав- љен свим учитељима. Према том плану у основним школама су били заступ- љени предмети: наука хришћанска, српски језик, рачун, практична геометри- ја, реалије, земљопис, повјесница, природопис, јестаственица, краснопис, цр- тање ипјевање.

Према ”Наставном плану за основне школе” из 1884. године основне школе су дворазредне, које имају једног учитеља и које су обавезне, и четво-роразредне,које имају два учитеља. Оне нијесу биле обавезне, али свако дије-те које заврши са добрим успјехом два разреда могло је да настави учење до краја трећег или четвртог. У првом разреду били су заступљени: наука хриш-ћанска, српски језик, рачун, земљопис, писање и црквено пјевање; у другом: наука хришћанска, српски језик, рачун, земљопис и историја, познавање при-роде, краснопис, црквено пјевање и гимнастика; у трећем: наука хришћанска, српски језик, рачун и геометријски облици, земљопис и историја, познавање природе, краснопис и цртање, црквено пјевање и у четвртом разреду: наука хришћанска, српски језик, рачун и геометријски облици, геометрија, земљо-пис и историја, познавање природе, краснопис и цртање, гимнастика и црк-вено пјевање.

„Наставни план за основне школе“ из 1888. године прописује трораз- редне и четвороразредне школе, при чему четврти разред није обавезан. У пр-вом разреду били су заступљени предмети: наука хришћанска, српски језик, рачун, земљопис, познавање и његовање човјечјег тијела, цртање и гимна-стика; у другом: наука хришћанска, српски језик, рачун, земљопис и истори-ја, познавање природе, познавање и његовање човјечијег тијела, краснопис и цртање, пјевање и гимнастика; у трећем: наука хришћанска, српски језик, ра-чун и геометријски облици, земљопис и историја, познавање природе, позна-вање и његовање човјечијег тијела, краснопис и цртање, пјевање и гимнасти-ка; у четвртом: наука хришћанска, српски језик, рачун и геометријски облици, земљопис и историја, познавање природе, познавање и његовање човјечијег тијела, краснопис и цртање, пјевање и гимнастика. У женским школама би-ли су заступљени још женски ручни рад и поука о кућарству. Уз овај план од-ређен је недјељни фонд часова по предметима.

Септембра 1895. године ступио је на снагу нови наставни план и про- грам. Школе су биле троразредне и четвороразредне, с тим што је за трораз- редне школе направљена комбинација да раде три разреда, а да за четири го- дине буде обухваћен цио програм (прве: 1.,2. и 3-ћи, друге: 2.,3.и 4-ти, треће: 1.,3. и 4-ти, и четврте 1.,2. и 4-ти разред). По овом плану били су заступљени следећи предмети: хришћанска наука, српски језик, словенски језик, рачун, геометрија, земљопис, српска историја, познавање и његовање човјечјег ти-јела, познавање природе, краснопис, цртање, пјевање црквено и свјетовно, гимнастика и војничко вјежбање, те ручни рад и кућарство(у женским ос-новним школама). Уз овај наставни план и програм дат је недељни фонд и распоред часова.

Септембра 1901. године ступио је на снагу нови наставни план. Школ- ске 1908-ме прописан је нови наставни план. По њему основна школа је била четворогодишња. Ако школа има четири учитеља, свак држи по један разред, ако има три учитеља – други и трећи разред су заједно, ако има два учитеља онда су први и други код једног, а трећи и четврти код другог учитеља. Ако школа има само једног учитеља, онда први и други разред чине први течај, а трећи и четврти други течај. Били су заступљени следећи предмети: наука хришћанска, српска историја са земљописом, српски језик са словенскијем читањем, цртање и лијепо писање, гимнастика и дјечје игре, рачуница са геометријским облицима, познавање природе са пољопривредним поукамау мушкијем и поукама за домаћице у женскијем школама и ручни рад. Ручни рад је предвиђен у мушким и женским школама, али са различитим настав-ним садржајима. Овај наставни план остао је на снази до капитулације, пошто у издању од 1914. године нема измјенâ, а Уредбом о школама у ослобођеним крајевима из 1913. године и њеном допуном 1914. године примијењен је и на школе у ослобођеним крајевима.

Нема коментара

Напишите коментар