Књижевница Анђа Шушић издала је свој нови роман Рам за слику
Књижевница проф. Анђа Шушић издала је свој нови роман Рам за слику у издању Културног центра Новог Сада. Овај роман обилује ликовима, ауторка каже да их је таман. Шушићева каже да је љубав неуништива; она је савршенство, изазов, водиља. Што више љубави има у себи, човјек је потпунији. О томе је размишљала када је писала роман Рам за слику. Зато је у њему љубав приказана из различитих углова. И у томе је богатство романа.
Прво нам реците нешто више о самом наслову, коју сте то слику, или слике урамили.
– Мислим да је избор наслова веома важан. То је онај први контакт читаоца са књигом, он му мора бити разумљив и прихватљив; дакле једноставан, а садржајан. Слика је детаљ из живота. Она је истовремено и чување, па често кажемо да смо сликом нешто и овjековjечили. Слика је и сjећање. Урамљена слика је појачано чување од хабања и пропадања: нешто што треба да остане јер је значајно и потребно. Посматрана кроз стакло, слика задржава љепоту и свјежину. Тако тај детаљ постаје трајан. Тако слика постаје доказ постојања, одраз је живота. Најљепши рам су наше мисли.
– То урамљивање можда крије и потајну жељу да се, преко лијепог рама, нешто дода и тиме употпуни љепота слике, да покажемо колико нам она значи. Мени заиста много значи појам љепота здравог живљења у најсадржајнијем смислу те ријечи.
– При одређивању наслова у првом плану сам имала друштвене токове, јер слика се може посматрати и као клица човјечности и велика истина догађања. Слика не подразумијева само фотографију. Слика је много шири појам. Урамљена слика може да постоји само у нама. То је сложена формулација.
Ко се може поистовијетити са ликовима у Вашем роману?
– Овај роман обилује ликовима. Има их доста али, без жеље да будем скромна, рекла бих; таман. Књига је вишеслојна, то је роман укрштене форме прилично неподесне за писање, и она сама по себи подразумијева приказ више ликова. Одмах морам издвојити лик доброг Пастира који јесте матафора самог Божанства јер све види кроз смиреност, љубав, доброту, скромност и племенитост. У потпуном је сагласју са природом у којој се може наћи одговор за све. Гордана и Јован ликови су лијепе, младалачке љубави која пролази кроз разна и разумљива искушења. У свему томе она сазријева и оплемењује се. Јустина и Небојша опет на неки свој, али многима препознатљив начин, послије многих искушења, долазе до мирне луке. Теодори и Луки су потребни широки хоризонти да би се препознали и пронашли. Ту је и лик сељака, доброг домаћина, Животе, информбировца Аћима, Јованове мајке; удовице са троје дјеце, приморане да напусти огњиште и сналази се у непознатом граду. Пас, Лајко, упечатљив лик; метафора пријатељства које је, у данашњим условима, на великим искушењима. Има ту и много епизодних, а незаобилазних ликова. Баш то богатство ликова даје роману, дубоко сам увјерена у то, посебну драж. Ти епизодни ликови; ненаметљиви и скоро невидљиви, а тако неопходни, чине роман питким, јасним и тако присним. То су они људи, попут Гизеле, Лидије, Ане; представници поуздане средине у којој стасавају младе генерације.
Пратимо и три љубвне приче, црква нас учи да је љубав све, колико смо се о њу огрешили и потцијенили је?
Љубав, у најширем смислу те ријечи, је услов опстанка и појединца и друштва. Сваки друштвени поремећај, а поготову превртљив систем вредновња, тешко погађа ову комплексну категорију човјекових осјећања. Ако није универзална, што ће рећи свеобухватна, љубав није потпуна. Погрешно би било љубав посматрати само из једног угла зато што нам се она приказује на више начина. Ако их не препознамо, остајемо мањкави, а то је штетно. Грешка је ако се тако чини. Љубав је вишедимензионална, и једино кад су присутне све компоненте, она је потпуна; испуњава човјека, чини га срећним. Зато је она важна: најважнија димензија људског достојанства. Без тога сегмента човјек није потпун јер Све је љубав: родољубље, вјера, љубав према ближњем, природи, умјетности – ево и књижевности као веома потребном уметничком изразу. Љубав оплемењује, даје елан, буди стваралачку енергију. Љубав је основни садржај живота. О тој теми би се могло посебно елаборирати. По мом мишљењу пријатељство је најсавршенији израз љубави. – Чувај пријатеља под пазухом, добро га сакриј, да га не „поједе“ људска љубомора – тако каже народна мудрост, а народ зна, све народне мудрости засноване су на искуству. Нажалост, о тај камен спотакла су се и сломила многа пријатељства. И то је тема о којој би се могло шире причати.
Као историчар шта сте историјско уткали у стране Рама за слику?
– Историја се често посматра као прошлост. То посматрање није исправно, а није ни добро. Нетачно је! Историја се збива у времену. А, вријеме је недељиво. Уствари: и вријеме и историја се могу посматрати само као покретан, жив, циркулишући феномен. Све оно што је било дешавало се као садашњост, и оно што ће доћи десиће се, у датом трнутку, као садашњост. Дакле садашњост је основна временска одредница. Исто је и са историјом: она је континуирана, непрестано се збива и тече; она је жива наука јер предмет њеног проучавања је друштво, а то је жив организам.
– У књизи, Рам за слику, ја сам одабрала баш тај трнутак, или процес: садашњост која се одвија под сјенком очигледно давно постављене теорије глобализма. Ја је овдје посматрам кроз, данас актуелан, тежак рат у Либији, у коме те, условно речено „мировне“ иницијативе оличене у Лекари без граница нису положиле испит. Нису ни могле јер то им није ни била намјена. Могли бисмо ту унесрећену земљу посматрати и кроз војни аспект оличен у интересу страног капитала који, као своју најдоминантнију црту, исказује безобзирност. По принципу Завади па владај сломљена је једна земља у којој неће скоро завладати мир.
– Нажалост, Либија није једина; многе земље пролазе кроз такав третман. Свеприсутна поларизација се исказује на више начина, а њен основни резултат је потпуно страдање појединих народа и држава. У томе је суштина трагедије.
За Вас кажу да пишете енциклопедијски, па шта све можемо из романа научити?
– Свака књига која нема поруку је промашена књига. Њена концепција није добро постављена. Време у коме живимо је турбулентно, препуно изазова, сукоба, крвавих ратова. Човечанство је одступило од суштине, прети опасност да се помери из свог епицентра.Ја мислим да је и књижевност сада на великом испиту. Исто као што има задатак да предњачи и указује на појаву девијација у друштву, да их извлачи на површину, разобличава и критикује, тако има и обавезу да некако показује и враћа на прави пут људе, народе, континенте, човечанство у целини… да указује да постоје и друга решења.
Који су Вам даљи планови, да ли ћете се позабавити промоцијом, или ћете припремати нешто ново?
– Промоције су биле испланиране за крај јануара, фебруар, март. Нека шира дешавања су то измјестила у неко друго вријеме. Које – то ћемо видјети у договору са издавачем, биће како они кажу. Знам да ће то добро испланирати. Знам, па и не размишљам о томе, тренутак је незгодан. Биће…то је важно.
– Искористила сам вријеме чекања и завршила кљигу Суза за свет. То је уствари враћање оног најављеног дуга историји. Могу рећи да је то дјело документарно-литерарне форме, са позамашном историјском основом, књига од неких 300 страна. То је готово. Тренутно радим нову поетску збирку. За нешто још прикупљам материјал. Нешто је већ у наметку, како и шта ћемо исплести, не знам. Зависи колико буде инспирације, колико осјетим задатак и колико будем у могућности да га испуним. Увијек имам на уму оно: Човјек снује, а Бог одлучује.
За крај нашег разговора Анђа шушић поручује да Рам за слуку не би био потпун да није украшен словом њених рецензената који су стручно, садржајно и свеобухватно осмотрили ово њено дело.
– И овом проликом им се најтоплије захваљујем. То је ријеч подршке, а њена вриједност је немјерљива.
Анђа Г. Шушић рођена је у Гајдобри. Похађала је Прву земунску гимназију, а дипломирала је на Филозофском факултету у Новом Саду, одсек историја. У звању професора радила је као помоћник директора и предавач у средњој школи у Новом Саду. Објавила је до сада осам књига романа, збирки поезије и збирки приповедака.
Написала је више рецензија, приказа и осврта. Њени радови су објављивани у више зборника, домаћих и страних часописа. Члан је Савеза књижевника у отаџбини и расељењу, друшва књижевника Војводине, Југословенске књижевне заједнице, Матице Српске, више књижевних клубова.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
