У Београду представљена нова књига Јована М. Каблара „Исповијест прoгнаног Крајишника“
У сали Градске општине Нови Београд 14. марта одржана је промоција књиге Јована М.Каблара под називом „Исповијест прoгнаног Крајишника“ која представља ауторов споменик завичају, родном Голубићу, селу поред Книна.
О књизи су говорили новинар некадашње РТВ „Книн“ Перо Поповић, председник Асоцијације избегличких удружења Срба и секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир, новинарка и уредница часописа „Суза“ Јована Марић, професор и књижевник Миле Рајчевић и аутор.
Водитељка програма, унука аутора књиге Маја Ђурић, прочитала је на почетку одломак из књиге који говори о завичају: „У завичају који си напустио, када му се вратиш сећање се враћа у прошла времена. Сваки пут када дођеш поново као некад постанеш безбрижан. Осећаш се као некад и имаш осећај као да се ништа није променило. Рођен сам тамо у Голубићу, код Книна, а живим сада овде у Србији на удаљености близу миљу километара. Дом је тамо где је породица, а срећа тамо где је хармонија. Верујем у људе, у пријатељство. Верујем у неке бајке и у праву љубав. А завичај је стално у мојим мислима, с њим идем на спавање и ујутро с њим у мислима устајем. Физички јесам истеран из њега, али је он остао са мном у мојим мислима, срцу и души без обзира на то где пролазио и где се налазио. И најсрећнији сам тада када сам у завичају. Срећан је онај који упркос трагедијама које су нас пратиле сачува хумор и радост у души, вољу за данас и наду за сутра.“
Новинар Перо Поповић подсетио је на време од пре 30 година када су дошли у Београд.
„У разговору са пријатељем дошли смо до закључка да свако од нас ко уме треба да напише нешто јер ће се у супротном све заборавити. Јово је такав човек, који је писао своју причу, истинољубиву, о својим комшијама, породици, људима које познаје. Захватио је врло широк спектар тема, а кроз читање ове књиге враћао сам се у завичај кроз све лепоте његове. Међутим и кад је писао о нашој несрећи и трагедији па и онима што су нам причинили зло, присутна је доза једа и горчине, али без иједне трунчице мржње према било коме. Описана су свадбе, прела и још много различитих тема. Посебно је занимљива једна прича о неоствареној љубави која је врло емотивна“, открио је Поповић оценивши да је Јово Каблар овом књигом подигао још један споменик њиховом завичају.
Професор и књижевник Миле Рајчевић изразио је свој закључак да је Каблар ову књигу написао са циљем да се сачува писани траг о селу Голубићу код Книна и његовим људима, њиховој традицији и обичајима, култури и историји, да садашњим и будућим генерацијама, али и историји остави истине о једном времену које је прошло и оном које још увек траје.
„Приликом писања животне исповести аутор се држао Андрићеве максиме да је сваки човек доживотно дужан чинити добра дела у своме родном месту, своме завичају. Књига је подељена на више поглавља у којима нас аутор води кроз време насељавања родног Голубића у Далмацији, прати историјску вертикалу овог краја и шире од времена српских сеоба, насељавања, основне школе у Голубићу која је описменила бројне генерације Голубићана… Ово је пета књига аутора којом је књижевно-научним стилом представио Голубић и аутохтоно становништво и његово живљење кроз историју, временским насељавањима и сеобама, непрестаним ратовањима за туђе интересе до „Олује“, злочиначке акције хрватске војске 1995.године и највећег етничког чишћења после 2. светског рата“, казао је Рајчевић објаснивши да је у књизи представљена психологија живљења човека са овог подручја, од кућних задруга, усмене традиције која се преносила с колена на колено, народних обичаја, карактеристике домицилног становништва и њиховог занимања, језик којим говоре.
„Књига је обогаћена причама из завичаја, причама обичних људи, које су се причале уз огњиште, на прелима и у биртијама, што ће бити врло интересантно читаоцима који се још увек сећају актера појединих догађаја. Аутор је овом књигом оставио вредан споменик, истине своме роду и потомству, своме завичају, Голубићу и историји – да поколења памте и не забораве“, истакао је Рајчевић уз напомену да је Каблар овом књигом оставио историји и своме народу драгоцене податке о српском народу који је живео на просторима Книнске крајине, „да се не почупа корење свога стабла“.
Новинарка и уредница часописа „Суза“ Јована Марић била је почаствована што је позвана да говори о књизи која говори о родном селу њеног оца.
„Не знам да је ико у Голубићу био сведок и учесник свих најважнијих догађаја из наше новије историје, као Јово. Скоро да је писање о томе поставио као своју мисију враћања дуга завичају. У књизи су описана сећања на безбрижно предратно детињство у традиционалној породичној заједници где су сви живели као једно. Писао је о ратовима које је преживео, упорности и глади за образовањем и напредовањем, стварању породице и свега онога што бисте тешко поверовали да може стати у један живот, а стало је. Богу хвала делом је стало и у ову књигу. Оно на шта бих посебно скренула пажњу је да ово није класична аутобиографија нити класични мемоари. Ова књига има едукативни значај где се кроз приче о местима и људима који су обележили његов живот, даје једна врло јасна демографска и историјски тачна слика“, подвукла је Марић посебно задовољна што је у књизи Голубић приказан врло живописно, са значајним подацима о траговима живота који датирају још из седмог века, о лепоти његове природе и географским подацима.
„Након егзодуса Срба из Крајине, Јову Каблара пут је одвео на још једно страдално место, на Косово и Метохију, где са породицом проводи 4 године, све до бомбардовања и новог егзодуса. Да би коначно пронашао мир у Београду“, додаја је Јована Марић, млада новинарка коју са аутором књиге повезује и данас то што живе у комшилуку и што је захваљујући излетима у његовој организацији обишла многе косовско-метохијске манастире и села.
Председник Асоцијације избегличких удружења Срба Милојко Будимир оценио је да ова књига је веома важна за наше време, као и будућа поколења и као таква треба да пређе границе Србије.
„Сећам се времена кад је Јово био председник општине у Книну. То је било време пред рат, када су почеле пометње у хрватском Сабору, чији је био део и Јово. Једини који су гласали против тога да ћирилица буде уклоњена и да Срби не буду више конститутиван народ, био је Микарић Борислав и Јован Каблар. Тако да он је сведок историје једнога века“, подсетио је Будимир додајући да је Каблар основао Удружење пензионера Хрватске у Београду на чијем челу је био од 2000. године до недавно када је на то место дошао Јово Чанак.
„Не смемо заборавити наше крајеве одакле смо протерани и о томе требамо писати. Јови честитам и захваљујем на оваквом бисеру, као што су то и претходне његове књиге“, закључио је Будимир уз напомену да Крајишки одбор за културу припрема научне скупове о Лици, Далмацији, Банији, Кордуну… а да ће сигурно део материјала о Далмацији свакако бити ово дело Јове Каблара.
У својој 93. години Јован М. Каблар издао је своју шесту књигу којом је нa известан начин покушао да се историја његових предака не заборави.
„Заборавити историју предака, каже стара кинеска пословица, значи бити поток без извора, стабло без корена. Другим речима, историја једног народа огледа се у хоризонту прошлости. Јер, ко не зна одакле долази, не зна ни куда иде. Почетак 2. светског рата дочекао сам у 7 години живота. То је време када сам могао да памтим поједине детаље ратних дешавања. Капитулацијом Краљевине Југославија много ружних детаља из тог времена остало ми је у памћењу, а првенствено стварање НДХ и злочине које су усташе и војска те државе починили својим комшијама српске народности. Писао сам о злочинима, логорима Јадовно, Јасеновац, Доња градина, логорима за децу и другим. У овој књизи коју сам почео писати пре 15 година, израдио сам породично стабло у скраћеној верзији. Тада сам рекао да ће то бити моја последња књига“, истакао је аутор који се писањем почео бавити деведесетих година прошлог века, за време грађанског рата у Хрватској, када је био на дужности Председника привредне Коморе РСК.
Кратко обраћање на промоцији имали су и новинар Радован Боровић који је назвао Каблара Голубићким Јеванђелистом, а Небојша Бацковић са КиМ рекао је да је Каблар човек који помера граница и да с обзиром на невероватну енергију коју поседује, верује да му ова књига неће бити последња.
Промоцији су присуствовали народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, као и предсједници и представници завичајних удружења.
Биографија Јован М.Каблар:
Рођен 4.новембра 1933. У Голубићу, општина Книн, Република Хрватска. До 15-е године боравио у родном селу где је завршио основну школу. Занат механичара учио у Циглани „Стрмица“, школу Ученика у привреди похађао у Сплиту. Након завршеног заната и одслужене војне обавезе дошколовао се и завршио високу квалификацију са звањем елетромашинског инжењера. Већи део радног века провео у елетропривреди. Био је на дужности председника стручног одбора Електропривреде Хрватске за енергетско- погонске послове. Био је председник Скупштине општине Книн, посланик у хрватском Сабору, потпредседник и заменик председника Владе Републике Српске Крајине и председник Привредне коморе РСК. Након егзодуса од 1995. до 1999. Боравио је у јужној српској покрајини- Космету, у Приштини и радио у Привредној комори Косова и Метохије, а од 1999. год. у Привредној комори Југославије и Србије, до октобра 2000. год. Пензионер је и живи у Београду. Ожењен Душанком и има сина и кћерку, унучад и праунучад. Написао 3 књиге из области струке „Привредни водич кроз РСК” , Зборник са научног скупа ПК РСК и РС одржаног у Топуском, као каутор написан је Зборник излагања „Производње здраве хране у РСК и РС” и као аутор „Правци привредног развоја РСК” . Након пензионисања објавио је неколико монографија из завичаја, „Голубић оаза у Книнској Крајини“, „Сјећања од Голубића до Београда“, „Голубић насељавање, миграција и одрживи повратак“, „ Косово и Метохија хроника времена прошлог и садашњег“, коатор је књиге „Голубић код Книна“. Уређивао је билтен Удружења пензионера из Хрватске Београд.
новинарка „Српског кола“
Весна Пешић
