АКТУЕЛНО:

Коло српских сестара – Најактивнија српска организација западне Славоније

У Медарима и Трнави већ 12 година делује хуманитарна организација Коло српских сестара.

Друштвени, културни и верски живот Срба у западној Славонији приметно је живнуо последњих година уз бројна дешавања и манифестације на којима се заједница окупља, било да се ради о обележавању неких значајних датума, било да се ради о обнављању цркава или очувању идентитета. Сва та окупљања организују или мањинска већа или парохије унутар Епархије пакрачко-славонске, а она су незамислива без организације Коло српских сестара из Медара и Трнаве. Где год да се нешто дешава на простору од манастира Јасеновац на западу до манастира Ораховица на истоку, жене из овог удружења ту су да помогну.

Све је почело пре 12 година када се из суседне Босне и Херцеговине у родни крај вратила Ранка Милојковић која је у Босанској Градишки била активна у хуманитарном удружењу Коло српских сестара. По истом моделу она тада почиње да окупља жене из Медара и Трнаве који су два практично спојена села, али се налазе на подручју две различите општине. Медари припадају Драгалићу, а Трнава Горњим Богићевцима.

Српска заједница у западној Славонији изашла је из рата потпуно девастирана и опустошена, а осим цркве остала је на том простору и без институција и организација које ће бринути о интересима преосталог становништва. У таквој ситуацији Ранка Милојковић је покренула ову организацију која ће до данас постати једна од најактивнијих на том подручју.

– Ми смо пре свега хуманитарно удружење, иако још нисмо званично регистровани, али ћемо ускоро обавити и ту формалност. Добијамо гардеробу или дечије играчке са свих страна и то делимо социјално угроженим припадницима заједнице. Још увек има народа који нема шта да обуче и то свима добро дође – почиње причу Ранка Милојковић.

Помажу на слављима, сахранама и црквеним окупљањима

Сестре се финансирају из скромних донација које остављају саме чланице или од помоћи добрих људи. Просторије су им смештене у парохијском дому у Медарима, насупрот срушене и још увек необновљене православне цркве Преображења Господњег у овом селу.

– Овде се окупљамо и радимо када су прославе или када су сахране. Многи људи немају никога овде, неће имати кога ни да их сахрани и онда ми тај посао преузимамо на себе. Буде нас отприлике десетак, један део иде са свештеником на гробље, а остатак овде у парохијском дому припреми ручак да све прође како треба. Све то радимо на добровољној бази, потпуно бесплатно. Ангажовани смо и када је неки већи црквени догађај као што су храмовне славе. Имамо јако добру сарадњу са сестринством Манастира Јасеновац, а на неке од славља знамо да донесемо и по тридесет килограма колача за народ који се тамо окупља – говори Ранка која је и заменица начелника Општине Драгалић испред српске заједнице.

Најмлађа сестра има 47 година

До сада набројано није све што чланице ове организације раде. Оне су ту и кад треба некога од старијих мештана одвести код доктора или скокнути до града по лекове. За време пролећног затварања због пандемије коронавируса биле су и додатно ангажоване на помоћи старом, болесном и најугроженијем становништву.

Чланица Кола српских сестара мора бити крштена и примати свештеника у кућу, али помоћ неретко пружају и жене које нису православне вероисповести. Током претходних година број сестара био је већи од тридесет, а данас се преполовио јер старије чланице умиру, а готово да нема млађих које би их замениле. Гордана Љубишић из Трнаве укључена је уз Ранку у Коло српских сестара од првог дана, а са 47 година данас је најмлађа међу сестрама.

– Некад радим па не стигнем, али кад год могу дођем да помогнем. Сакупимо се, дружимо се, шалимо се, некад нас Ранка и изгрди, међутим то је све нормално. Она нам овде свима подиже морал, а све што ми радимо своди се на помагање старима и немоћнима. Одржавамо и овај наш простор, садимо цвеће и косимо, а успут смо научиле и бројне друге ствари као што је на пример црквено појање. Данас певамо уз нашег свештеника Огњена, а пре тога се доста нас стидело да запева. Кад се сакупимо и помогнемо неком, мени срце буде пуно – каже Гордана.

Последњи Мохиканци српске заједнице

Анка Влаисављевић (69) живи у селу Смртић које се налази нешто мало даље од Трнаве, али је у Колу српских сестара такође од покретања ове организације.

– Прикључила сам се искључиво из љубави према својој вери, своме народу и обичајима. Пресрећна сам што могу бар сад под старе дане да то на неки начин испољавам. Док сам била млада то није било ни битно. Одрасли смо у времену где се нико није посвећивао вери. Знали смо ко смо, али нисмо то толико упражњвали. Сада сам пресрећна јер дане проводим у својој вери и у својим обичајима – истиче она.

Уз велику помоћ и несебичан допринос свих активних сестара на подручју западне Славоније данас преживљавају обичаји и традиција православног и српског народа.

– Овде српског живља више скоро да нема и ја мислим када ми изумремо да ће „то бити то“. Младих нам нема, повратка нема, а није ни био могућ на време. Ми смо последњи Моихканци на овом терену и то је сигурно. Народ се углавном скућио на другим странама и ја не видим да би ту могло нешто да се промени и да ће се наша села одржати. Наш народ по градовима углавном се асимилује и продаје своју веру и стварно не знам шта на основу свега тога ми можемо да очекујемо – говори Анка, а у причу се укључује и сестра Гордана.

– Окупимо се и за Божић овде и трудимо се да доведемо што више наше дечице. Тада им покажемо како се свети бадњак или бацају ораси и бомбончићи. Уз песму и дружење дочекамо Божић. Желимо да им пренесемо све оно што знамо, али проблем је што нам млади углавном одоше одавде чим стасају, а остаје старије становништво и ако се нешто не промени тешко да ће бити боље – тврди Гордана Љубишић, али закључује да они у Колу српских сестара ипак неће одустати и да ће помагати свима докле год Срба има на овим просторима.

Вест преузета са: srbi.hr

Нема коментара

Напишите коментар