Колонисти у Војводини: Далмацијо, да ти није Бачке

Шта је Војводини донела такозвана Осма офанзива и како живе колонисти (4): У крајевима из којих су стигли преци данашњих Риђичана, Срба данас готово да нема. Неки сањају стари завичај скоро сваке ноћи.

НИСМО ми у Бачку дошли зато што нам се негде ишло и што смо желели да напуштамо наш стари крај. Дошли смо јер је тамо где смо живели све било разорено у рату и услова за нормалан и просперитетан живот није било.

Овако, 68 година пошто је у Риђицу, бачко село наслоњено на границу са Мађарском, довео 2.495 својих земљака из Далмације, говори Михајло Олујић. Рођен је у Билишанима код Оброваца, 90 му је лета, али му је мисао бистра, а сећање на 1. децембар 1946, када су будући Риђичани стигли у равницу, беспрекорно.

– Сабирно место за нас из Буковице био је Задар, одакле смо бродом пребачени до Бакра – наставља, као да је јуче било, саговорник „Новости“. – Одатле смо возом кренули ка Бачкој и, после седам-осам дана, коначно стигли у нови завичај.

Лука Бакар ће, да подсетимо, две године доцније постати одредиште неким другим људима, међу којима је био и приличан број колониста, али у супротном смеру: у њу ће, можда у истим вагонима, стизати информбироовци, да би одатле, бродовима, били пребачени на злогласни Голи оток.

Што се, пак, Далматинаца који су заувек остали у Риђици тиче, они су, градећи своје и животе своје деце, прошли све колонистичке муке: страшну поратну глад и присилни откуп, крвопилан рад у сељачким радним задругама, мучно прилагођавање новом, не увек пријатељском окружењу…

– Упркос свему, имали смо и снаге и памети да препородимо село, изградимо путеве који га повезују са другим местима, подигнемо нову школу, ишколујемо нашу децу… – набраја Олујић само део онога што су Далматинци урадили у новом завичају.

У крајевима из којих су стигли преци данашњих Риђичана Срба готово да нема. Отуда би у оном некада радо певаном стиху „Далмацијо, да ти нема Книна, не би знала да имаш Србина“, тај град могао да уступи место Бачкој. Такође на њеном северу, свега пет-шест километара од Риђице, налази се и Станишић, у којем је 1945. и 1946. насељено 5.150 колониста из Далмације. Заједно, та два места заправо чине својеврсну далматинску енклаву, свакако највећу у Србији.

– Стари завичај сањам сваке ноћи, иако сам у њему живео једва 14, а овде преосталих 68 година – прича нам, у Станишићу, Душан Двокић (82), родом из Плавног, код Книна. – Овде сам први пут у животу видео блато, у нашем камењару није га било.

Као и Олујић, и он се живо сећа камиона којим су стизали до Задра, брода који их је одвезао у Бакар, сточних вагона у којима су, данима, путовали до равнице… Али и заблуде око коначног одредишта ка којем су кренули.

– Нама су говорили да ћемо бити насељени у Апатин, који је и тада био велики и развијен град. Тек кад смо стигли, схватили смо да није тако. Касније су нам рекли да је све, још раније, договорено у Сплиту и да ће у Апатин Личани. А они би, као што знате, бога преварили – смеје се крепка старина.

Пруга којом је воз са колонистима стигао у Станишић у корову је већ деценијама. Возови њоме нити долазе нити одлазе и речит је симбол економског пропадања овог краја. Оронула станична зграда, ипак, није била сасвим без функције, бар не током десетак година, колико је у њој, из невоље, са породицом живео Милорад Чавлин (62), из Мушковаца код Обровца. Као и хиљаде његових земљака, стигао је у „Олуји“, том завршном чину чишћења Хрватске од Срба, чија је етапа, додуше бољшевички софистицирана, по многима била и колонизација после Другог светског рата. Поздравља се левом руком, али не по оној „од срца“, већ зато што десне нема. Без ње је остао 1995, у борби са јуришницима злогласних генерала Анте Готовине и Младена Маркача.

– Прва помоћ ми је, тек 48 сати после рањавања, пружена у Бачком Петровцу. Из Бањалуке сам, у коми која је трајала два месеца, хеликоптером превезен на ВМА – описује, опоро, Чавлин своју голготу. – Долазио сам и пре, код рођака, али нисам ни сањао да ћу и сам овде морати да потражим ново место под сунцем. Срећом, или нажалост, сасвим свеједно, нисам једини.

 

ЧУВАРИ УСПОМЕНА


У СТАНИШИЋУ традицију старог краја чува Културно друштво „Извор“, које је Милорад Чавлин основао са Александром Цвитковац, Николом Јовичићем, Мирком Куриджом и другим младим мештанима који су, мада рођени у равници, одани завичају својих предака. С друге стране, у Риђици је Удружења жена, у којем су, уз остале, Зорица Мајсторовић, Бранка Пујин, Марија Тишма и Каролина Миланко, уредиле завичајну кућу са намештајем и мноштвом других предмета донетих из Далмације.

Преузето са: novosti.rs
Извор: Ђ. Вукмировић

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар