АКТУЕЛНО:

„Коначно решење српског питања у Хрватској“

Ускоро ћемо обележавати 29. годишњицу страдања крајишких Срба у агресији хрватске војске на западне делове Републике Српске Крајине (РСК), познату под кодним називом “Олуја“. По 29 пут ће мо понављати да су четвртог августа 1995. оружане снаге РХ, уз одобрење САД и подршку НАТО-а, и у садејству са снагама ХВО и Армије БиХ, са вишеструко бројнијим снагама извршиле агресију на САО Крајину, упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а и да су представници РСК дан раније у Женеви прихватили предлог међународне заједнице о мирном решењу сукоба на основама “Плана З-4”.

Спомињаћемо да је преко 220.000 Крајишника са подручја западне Крајине, поучени “историјским искуством”, кренуло у дотад највећу српску сеобу, на исток браћи по вери и нацији и да је агресор, и кад је престао сваки отпор крајишке војске, убијао људе који нису хтели или могли са својих вековних имања, али и оне у избегличким колонама и до Уне и преко Уне. На парастосима широм света помињаћемо имена више од 1.900 крајишких жртава из те агресије, међу којима је 65 процената цивила и 30 процената жена, углавном старије доби. Присећаћемо се слика опустошених, опљачканих па порушених и запаљених предела северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, који и данас зјапе запуштени и пусти.

Поново ћемо јадиковати да за злочине над Крајишницима у “Олуји” скоро нико није кривично одговарао ни пред домаћим ни пред међународним судовима. Управо ми је и намера да уочи 29. годишњице погрома и прогона Крајишника са њихових “вековних огњишта” потсетим какви су и против кога вођени или се још воде процеси за злочине почињене у овој агресији.

Од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Крајишницима из времена “Олује”, хрватски судови су правоснажно осудили само две особе: етничког Албанца Божу Бачелића (случај “Прукљан и Мандићи”), и етничког Србина Рајка Кричковића (случај “Кијани”).

И суд БиХ судио је и осудио једног припадника 5. МК А БиХ, Шефика Алића, за ратни злочин над четворицом припадника СВК, које је по заробљавању на “Сувој међи” на територију тадашње РСК, уз његову сагласност, убио муџахедин из састава исте јединице.

Кривично ванпретресно веће Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду 3. јуна 2022. потврдило је оптужницу Тужилаштва за ратне злочине због гранатирања избегличких колона крајишких Срба 7. и 8. августа 1995, на Петровачкој и Приједорској цести, подигнуте против четворице високих хрватских официра и пилота због извршења кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва у саизвршилаштву. Међутим, након одржана два припремна рочишта у октобру и новембру и једног за главни претрес у децембру 2022. пред Одељењем за ратне злочине Вишег суда у Београду, процес је застао “док се предходно не утврди да ли су оптуженима позиви за та рочишта уручени или им је покушана достава истих”, иако је Хрватска на сајту владе објавила саопштење да не признаје оптужницу и да неће поступати по замолници из Србије!?

Ако не можемо утицати на органе гоњења у РХ да процесуирају у већем броју припаднике сопствених оружаних снага за злочине над Србима у акцији “Олуја”, могли би (и морали би) наставити “умировљени” поступак против хрватских пилота. Чињенице да предмет мирује већ годину и по дана, а да судије које су (би) по закону требале одлучити о предлогу за суђење у одсуству и даље обављају судијске функције, поткрепљују сумњу да поступајуће судије само извршавују налог онога који их и штити.

Крајишници веома цене и поштују одржавање Дана сећање на жртве “Олује” који се, почев од 2015, сваког 4. августа обележава у организацији влада Републике Србије и Републике Српске уз учешће СПЦ, али би га још више ценили и поштовали када би ту манифестацију пратило и процесуирање разноразних кривичних дела над цивилима у тој акцији и после ње, укључујући и злочин на Петровачкој и Приједорској цести, за што Србија има све потребне правне алате.

За злочине над Србима у “Олуји” судило се и тројици хрватских генерала пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). Претресно веће је једногласно закључило да су двојица (Анте Готовина и Младен Маркач) од тројице оптужених генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или претњом силом, и осудило их на дугогодишње казне затвора, али је Жалбено веће, тесном већином, поништило првостепену пресуду и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе. Иако је било незадовољно другостепеном пресудом, хашко тужилаштво, у законском року од године дана, упркос обећањима да ће то учинити, није уложило ревизију, па се та пресуда више не може мењати.

Влада Србије је 4. јануара 2010, као одговор на тужбу Хрватске, Међународном суду правде (МСП) поднела контратужбу против Хрватске са предлогом да суд утврди да је РХ за време и после операције “Олуја”, у намери да уништи етничке Србе који су живели у регији Крајина (у УНПА-зонама “Север” и “Југ”), убијањем припадника те групе, узроковањем тешких физичких и менталних повреда припадницима те групе и намерно их подвргавајучи таквим животним условима који доводе до њиховог уништења, прекршила обавезе из Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

МСП је кроз образложење своје пресуде из фебруара 2015 операцију “Олуја” квалификовао као акцију етничког чишћења – Хрвати су хтели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их “униште у целости или делимично”. А да би их натерали да напусте своја вековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спречавали им повратак, али ни то све скупа, по оцени суда, није досегло ниво геноцида (недостаје “геноцидна намера”).

Једини правни лек против пресуде МСП је ревизија пресуде, која се може тражити само ако се открије таква чињеница која би могла бити одлучујућа а која приликом изрицања пресуде није била позната суду нити спорној страни која ревизију тражи, под условом да непознавање ове чињенице није последица немарности, те да се захтев за ревизију поднесе у року од шест месеци по открићу нове чињенице и да није истекао рок од десет година од дана доношења пресуде. Пошто је пресуда МСП-а донесена 3. фебруара 2015, апсолутни рок застаре за ревизију истиче 3. фебруара 2025.

Крајишници окупљени око “Веритаса” сматрају да би Србија као странка у поступку требала активирати Правни тим који је већ радио на овом предмету и да што пре почне са припремама за подношење захтева за ревизију, који би се могао заснивати на следећим чињеницама: неколико стотина ексхумираних и идентификованих лешева из времена “Олује”, више десетина пресуда домаћих и међународних судова о накнадама штете као последицама разних злочина над Крајишницима почињених у овој акцији; све гори положај преосталих Срба, чији број се драстично смањује и због похрваћења и покатоличења; велик број дискриминирајућих прописа који спречавају или отежавају повратак Срба; покушаји оживљавања хрватске православне цркве из времена НДХ; ревизија догађаја из Другог светског рата, посебно у вези са злочинима почињеним у усташком логору “Јасеновац” (све поменуто траје у континуитету); поновно враћање култа личности усташких вођа и усташких симбола у свакодневни јавни простор, укључујући Сабор и Владу, недавно ултимативно избацивање легално изабраних представника српске мањине из свих структура власти…

Очекујемо да би све наведене чињенице, протумачене у околностима нових глобалних геополитичких кретања, укључијући и ратове у Украјини и Гази, могли уверити МСП да је планирањем и извођењем акције “Олуја” права намера Хрватске у то време била “коначно решење” српског питања у Хрватској договореног још 4. јуна 1941. у Загребу између представника НДХ и Немачке, што је подразумевало барем и делимично физичко и биолошко уништење Срба, а што се неспорно уклапа у дефиницију геноцида из Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

Подношењем захтева за ревизију пресуде МСП-а и отварањем “закључаног” предмета “Петровачка цеста” пред Одељењем за ратне злочине Вишег суда у Београду, Република Србија би показала како у пракси функционише Декларација Свесрпског сабора од 8. јуна 2024. године.

Саво Штрбац, председник ДИЦ „Веритаса“
Објављено у дневном листу Политика

Преузето са: Банија онлајн

Нема коментара

Напишите коментар