Косовска долина у Далмацији

Начелник Бискупије Милан Ђурђевић познаје сваког човјека у опћини, зна тко живи у којој кући, а тко љети овдје тек привремено борави: овдје четверо, доље један, ондје су двојица, тамо ниже исто тако. Сретан је, каже, са животом у својим Рамљанима. Али његов је изазов разним мјерама задржати оне несигурне повратнике, да овдје заувијек и остану.

Љутањима Косовском долином откривају се раштркана пуста села и заселци у којима су од задњег рата деведесетих као једина сеоска оставштина остале куће што их вегетација похлепно гута; њихова суморна прозорска окна и нагрижена дрвенарија с покојим још уочљивим кућним бројем стоје тек као изложбени инвентар једне давне смрти. Путовима до тамошњег заселка Ћосићи у опћини Бискупија пролазиле су стољећима свакојаке војске, али су људи, тих десет или нешто више домаћинстава колико их је ондје живјело, има томе већ 26 година, уочи окончања задњег рата, из страха или којечега другог, спакирали торбе и пружили кораке у неповрат. Ћосићи су без путоказа, нема прикључка за струју, па тако ни јавне расвјете, и нитко не долази више ни повремено. У густишима, драчи и макији око кућа вребају само лисице, вук или дивља свиња; већ је ондје значајно загосподарила животињска лоза. Старије и нове генерације мјештана тог заселка сналазе се данас по Београду, Њемачкој, Аустралији или каквим канадским провинцијама.

Помало заселак подсјећа на такођер далматинске Груборе, који су послије рата спаљени, а шестеро мјештана српске националности убијено, села којег донедавно није било, осим у меморији, ни на каквом земљовиду, и гдје је Влада недавно најавила санацију, обнову и изградњу срушених кућа као и друге инфраструктуре потребне за живот. Но тко ће санирати живот у Ћосићима? И не само њима: у читавој опћини је више од 20 празних села и заселака; нема више Балића, Бојића, Ковачевића, Мијковића…

Голема се чини Бискупија, широком је чини положај испод Промине: опћина са 110 километара неразврстаних цеста на мало више од хиљаду становника, чак једанаест гробља и осам села; два кафића и једним дућаном прехрамбених производа. У дијелу тамошњих заселака и села, попут Добрића или много већег Врбника, засад још нема питке воде из водовода, али су неки инфраструктурни пројекти у припреми. Покретне трговине су нормална појава. Нема амбуланте, ни поште, ни школе. Али има таксиста, све више, како чујемо и регистрираних. А до Книна или Шибеника, тих урбаних центара, тек је краћа вожња.

Како сачувати људе који су се вратили да заувијек ондје и остану? Не иде им тако лоше, чујемо: нема превише даљњих исељавања према Њемачкој или Ирској. Опћина с годишњим прорачуном од око 11 милијуна куна и Шибенско-книнска жупанија заједно су у једнаком омјеру недавно издвојиле укупно 400 хиљада куна за потицаје обитељско-пољопривредним господарствима. Начелник Милан Ђурђевић намјерава, како каже, различитим пројектима људима помоћи и да прошире своје куће, да прибаве грађевински материјал, како би се млађи барем потакнули да обнављају куће у туристичке сврхе. Он познаје сваког човјека у опћини, с лакоћом знаде тко живи у којој кући, а тко љети у њој тек привремено борави: овдје четверо, доље један, ондје су двојица, тамо ниже исто тако. Сретан је, каже, са животом у својим Рамљанима. Али његов је изазов разним мјерама задржати, при чему би држава требала пуно јаче помоћи, оне несигурне повратнике. Стево Јелић из Уздоља није један од таквих, премда му из уморних очију извире нека горка трпња, готово пораз, али и достојанство које је изградила истренирана дисциплина.

Налазимо га у дворишту Мирка Трифуновића у заселку Трифуновићи, одакле се погледом лако обухваћа Косовска долина, али и даље све до планина. С њим је у друштву и радник Комуналца Стево Купрешанин из Врбника. Питамо Јелића што га тишти, на што се тужи.

– Што се тиче државних институција, лоше је. Посебно око комуналија: имали смо некада један рачун за воду, струју, телефон. Сада су три рачуна од комуналија па све чекам да ми стигну заостаци на мојих 1.200 куна пензије. А зашто је томе тако? Зато што не добију сви рачун након очитовања струјног мјерила. Дешава се да инкасатори не уђу у сваку кућу, већ раде паушалну процјену трошкова. И ето ти проблема – говори Јелић.

Остали потврђују такве наводе. Споменути Купрешанин, корпулентни млади човјек, возач је камиона опћинске Чистоће, багера, чега год треба. Повратник је од 2007. године, а након „Олује“ школовао се у избјеглиштву у Земуну. Данас живи прилично нормално, обитељски, каже; бави се земљорадњом, држи ситно благо. Косовска долина љетни живне, живне младо и старо; пристигну на дједовину и они који су слиједом околности за живот изабрали неки други завичај. Играју се балоте, људи се погосте и испричају, друже и надају. Питамо Купрешанина какво је стање с постављањем двојезичних плоча, јер је отприје познато да је опћина имала проблема с непознатим вандалима који су на минули католички Ускрс ишарали или чак сломили двојезичне табле постављене на локалним цестама. Догодило се то нетом након што је саборски заступник Хрватских суверениста Хрвоје Зекановић објавио фотографије неких двојезичних плоча с називима заселака у тој далматинској опћини, представивши као ексцес уставно право српске националне мањине на властити језик и писмо.

– Ми смо постављали те двојезичне плоче, њих шест-седам, на локалне цесте, онда су неке биле срушене, неке пошаране. Особно сам постављао те плоче, а тко их уништава… Па како односи између Срба и Хрвата могу бити добри ако вам дођу и чупају табле. Да држава има интереса да ухвати починитеље, то може учинити сигурно у року од 24 сата. Исто тако, жупанија би требала поставити двојезичне табле на државне цесте, али ни након 12 година нису почели с тим – говори Стево Купрешанин.

Особно сам постављао двојезичне плоче, а тко их уништава… Да држава има интереса да ухвати починитеље, то може учинити сигурно у року од 24 сата – каже Стево Купрешанин

Дакле, више од десетљећа држава не поштује властити закон и не поставља двојезичне плоче у подручјима гдје Срби чине више од 33 посто укупног становништва, док у опћини Бискупија чине замало апсолутну већину.

Помало, растварају се различите теме: примјерице, слушамо како је конгломерат Кнауф, произвођач гипсаних плоча и металних подконструкција, који врло успјешно послује у Косовској долини, запасао за своје потребе стотине хиљада хектара земљишта у власништву домицилног становништва, али да многи од њих не могу доћи до новца који је им као одштета исплаћен на за то отвореном специјалном рачуну. Све зато што нису ријешени имовинско-правни односи у вези тог земљишта.

Потом, док зачас ослушкујемо тишину у дворишту, проматрамо обновљену кућу нашег домаћина. Чини се као да је рат из ње давно ишчезнуо. Па ипак, Мирко Трифуновић има искусно око, чита нам мисли и информира нас како му је држава дала новац из обнове достатан тек за нове прозоре, док је остатак куће обновио властитим новцем. Мирко је запослен на јавним радовима при опћини: шиша живицу и коси траву, уређује приступ гробљима, што се друго може радити? Мисле ли се његови некадашњи комшије враћати у Трифуновиће?

– Што су ближе пензији, то више обећавају да ће се вратити – говори нам.

Многи се никада неће вратити. Знају то и један и други Стево, а свјестан је тога и Мирко. У Врбнику је, подсјећа Стево Купрешанин, у „Олуји“, 5. коловоза 1995., убијено 12 мјештана.

– Људи су и овдје убијани – надовезује се Јелић – из ове куће, из оне куће, из оне преко пута – прстом указује и наставља.

– А гдје су они из Грубора који су прије него што је држава најавила ревитализацију села ондје требали живјети задњих 30 година: јесу ли они морали направити кућу у Чачку, Аустралији или Босни да би могли наставити живјети? И што да се враћају након свега? – завршава Јелић.

Начелник Ђурђевић сумира овако чињенице:

А гдје су они из Грубора који су прије него што је држава најавила ревитализацију села ондје требали живјети задњих 30 година: јесу ли они морали направити кућу у Чачку, Аустралији или Босни да би могли наставити живјети? И што да се враћају након свега? – пита Стево Јелић

– Отићи ће држава у Вариводе, Гошиће, Груборе и рећи ће: та убојства су се догодила након „Олује“, то су неодговорне групе дошле пљачкати, али врло тешко се признају жртве које су настале 5., 6., 7. аугуста, док је редовна војска ту била и док је тај дио с полицијом држала под контролом. Неће да се призна да је за недјела крива и редовна војска, па се увијек у медијима говори да су злочини направљени након „Олује“. Да, јесу, али треба рећи и да су учињени и за вријеме саме акције. Безгрешност акције мора аргументима бити оборена. Јер четрдесет и двоје људи у опћини је убијено за вријеме „Олује“, 5. и 6. аугуста.

Спуштамо се у центар села Риђане кроз које пролази рјечица Косовчица, врло бистрог изгледа. Додуше, како дознајемо, вапи за обновом рибљег фонда, који су под окриљем ноћи опустошили непознати појединци, изловивши чак и ракове, постављајући у кавезе као мамац животињску јетрицу.

Углавном расељени домицилни људи већ су завршили своје годишње одморе и отпутовали на своје сталне и привремене послове. Но ондје је централа Удруге жена косовске долине, чија нам предсједница Радмила Берић, по струци учитељица разредне наставе, показује Парк пријатељства у којем читамо помало идеалистичке, али баш зато упечатљиве поруке на ћирилици и латиници. Пуно људи ондје пролази и долази тијеком љета и нормално је да виде оба писма.

– Поруке попут: живи, воли, радуј се, мисли, стварај, све ће бити у реду, не можеш то ићи слупати и не може ти то сметати – каже Берић.

Удруга помаже прије свега старијим и немоћним становницима опћине. Од око 1.100 становника опћине близу 700 њих старије је од 65 година. Удруга је тако оспособила геронтодомаћице, али и двојицу геронтодомаћина за помоћ у кући, а немоћнима се достављају и топли оброци из удружне кухиње. Кроз пројекте удруге, која се финанцира путем еуропских пројеката и фондова, школоване су његоватељице, визажистице, пчелари, поврћари… Запослили су чак 41 жену, док прије осам година, када је удруга започињала с радом, нити једна од њих није била запослена.

– Имамо око стотину дјеце у нашој опћини, од тога 87 дјеце српске националности од првог разреда основне до завршног разреда средње школе. Подучавамо такођер дјецу српском језику и ћириличном писму. Све оно што се пропушта направити путем разредне наставе. Наши млади такођер осмишљавају новине назива „Бац’ де око“, које се дијеле у 600 примјерака – истиче Радмила Берић.

А на другом крају, у селу Орлић, ткају жене из удруге Наше огњиште. Води их Ојдана Вјештица, по струци агрономкиња, па дознајемо да израђују производе за културно-умјетничка друштва, народне ношње и штошта; пуно је посла и мало људи.

Пуно је посла у Рамљанима код обитељи Горана Стојановића и у његовом ОПГ-у, који се у минулој врућој сезони прославио својим помидорама, паприкама и лубеницама. Могло се код њега зарадити и 35 куна по сату за бербу тих култура на шест-седам тисућа хектара земљишта. Пјеснички набраја како има цесту, пругу, поље и ријеку као идеалне увјете за пољопривреду, и к томе су од Книна до Сплита једни штанд с производима уз цесту. Воле људи домаће сорте, па се аутомобили гужвају на пропланку испред куће Стојановићевих.

Да је барем тако на жељезничкој станици Косово. Ондје, у том трошном екстеријеру, двојица скретничара; један је таман завршио са смјеном, други шутљив, удубљен у свој шински свијет. На колодворској страници ни сељака ни грађана, ни завежљаја ни кравате. Жељезничка чекаоница из Наполеоновог времена умјесто људи удомљује кућне љубимце: три мачке и једно готово пристојно штене, чини се избачено из неког аутомобила, али нипошто изгладњело, док у споменутој чекаоници увијек чека посуда са свјежом водом.

Уто ето и влака што се вуче умјесто да бубња шинама, па ће ускоро и он нестати иза те ипак тужне станице кућних љубимаца.

Извор: Новости