Крајишници освајају медаље на међународним такмичењима у боћању

Крајишници, у овом случају Далматинци  су из завичаја донијели и љубав према боћању, па сада често можемо да видимо турнире у боћању. Ипак, мало људи зна да у Србији постоји и Боћарски савез Србије, као и прва и друга лига. Прва лига има 8 клубова, друга лига 12 клубова.

Најбољи боћари се такмиче у репрезентацији, једне године се одржава свјетско, а наредне европско првенство. Овај спорт је распрострањен у многим земљама, Италији, Француској, Хватској,Словенији и постаје све популарнији. Боћа се и у Кини, Аргентини, Мароку…

Сезона у Србији креће у априлу и траје нажалост само до септембра. Условљени су добрим временским условима, јер немају терен у затвореном.

Велики успјех боћари Србије су постигли, 2007. када је један од наших саговорника Милан Јанковић (БК Нови Београд) освојио медаљу, и тада креће њихов успон на свјетском и европском нивоу.

И поред лоших услова у којима тренирају и лошег статуса који овај спорт има, ипак медаље се нижу. Један од наших најбољих боћара Книњанин Милош Милаковић је почео са 16 година.

– Мамин ујак ме је довео на боћарски терен, за вријеме бомбардовања, на Канаревом брду. 2000. године сам одмах отишао на припреме са репрезентацијом. Тада смо изашли на омладинско Свјетско првенство – рекао је Милаковић додавши да је још као мали се играо са древнима боћама.

И Јанковић је потврдио да Далматинци боћање носе у генима. И он је врло брзо по регистрацији 2005. заиграо у репрезетацији и на Свјетском првенству 2007. је освојио бронзану медаљу.

– Освојили би још, а сада их имамо преко 30 на међународним такмичењима, када би услови и однос према овом спорту били бољи. Да би постигао одређене резултате, потребан је рад и дисциплина. Код нас је то теже постићи јер ево рецимо данас је киша и утакмица се мора одложити, немамо наткривене терене. Ми би лако промовисали овај спорт по школама, међу млађом популацијом. Али шта да кажемо родитељима када доведу дијете на тренинг, пада киша и тренинга нема. Или дођу неколико пута таман се заинтересују за спорт, а ми им кажемо да се видимо у априлу јер нама се сезона завршава када и топлије вријеме, крајем септембра – рекао је Јанковић.

Милош Милаковић наводи како сада каква је тренутна ситуација, од боћања не одустају баш они који га воле.

– Ми имамо идеју да се направи балон у којем би тренирали и поред помоћне просторије, свлачионице, клупске просторије, па и ресторан од којег би се клуб финансирао. Град би требао да обезбиједи земљиште и инфраструктуру, вјерујем да би се послије тога много људи укључили да допринесу изградњи овог комплекса. Зато би најбоље било да Савез буде иницијатор изградње овог комплекса, па би могли организовати и код нас првенство, Лигу шампиона, турнире.

Предности овог спорта су многе, бесплатан је, не плаћа се чланарина, опрема се добија. Путују по цијелом свијету, млади који освоје медаље добијају државне стипендије. Спорт је у експанзији. Он изискује не само физичку спрему, јер постоје разне дисциплине, него и изузетну психолошку спремност, смиреност, концентрацију, изузетну способност за адекватно реаговање под притиском.

– Често нас само то једно бацање дијели од медаље, и у тим одлучујућим моментима све очи су упрте у нас, тада до изражаја долази наша ментална снага, то је борба са самим собом – рекао је Јанковић.

Од 2007. до данас имају преко 30 свјетских и европских медаља. Милош Милаковић је у континуитету четири пута са Срђаном Буторцем освајао медаље. Постоји и женска решрезентација у боћању, те талентоване дјевојке су на медитеранским играма освојиле медаљу.

– Слабо смо препознатљиви. Сви се чуде Београд је толики град, а немају један балон или халу да нам дају, ма неки магацин. Да нам уступе, да тренирамо током цијеле године – наводи Јанковић.

Оно што обојица наводе као проблем је што су у Савезу нестручни људи који су незаинтересовани за напредак.

– Имам положену лиценцу да будем тренер, али ми не пада на памет да се упуштам у тај посао, док су на челу Савеза ови људи. Када би се нешто промијенило спреман сам да дам све од себе, како бих овај спорт популаризовао међу младима – наводи Јанковић.

И Милаковић је спреман да се још више ангажује, када би људи из врха државе, из Министарства за спорт, препознали значај овог спорта и ових младих талентованих људи.

2011. када су ишли на првенство у Италију, од Савеза у добили 100 евра, за њих петорицу, а тамо су боравили 9 дана.

– Вратили смо им тада тај новац, и рекли да нас не срамоте са тим износом, и да ћемо се сами снаћи. Земље које су у врху овог спорта Француска, Италија, Хрватска, Словенија на такмичење доводе кондиционог тренера, психолога, физиотарапеута, масера. А ми не добијемо нове мајице када тражимо. Толико је младих који ће се у неком будућем периоду такмичити, одбију нас када предложимо да неко од њих крене са нама на пут, да осјети ту атмосферу великих такмичења – наводи Милаковић.

Клубови у Италији су почели да купују играче, од 20.000 до 40.000 евра добијају годишње и ти играчи живе од тога.

– Обраћали смо се за помоћ и ГО Нови Београд, али нам нису изашли у сусрет, тражили смо комби да би отишли на такмичење.

Када са својим БК Нови Београд играју Лигу шампиона, увијек су у гостима, јер они немају услова да дочекају противничке клубове као домаћа екипа.

– Ми из Београда идемо у мјеста са мање од 1.000 становника и двије продавнице да играмо утакмице.

У Хрватској, Херцеговони имају много наткривених терена.

– Како су ми рекли из Савеза у Хрватској они спортове не дијеле на мале и велике, за њих је битна свака медаља, када се хрватска застава подиже, за њих је то национални понос. Наше медаље никог не интересују у Србији – рекао је Јанковић разочарано.

Из свега наведеног може се закључити да би изградњом овог комплекса сви имали користи. Родитељи не би силан новац издвајали за рекреацију своје дјеце, подмладак тренирају не наплаћујући чланарину. Медаље би се у још већем броју низале, Србија би могла да буде домаћин неког великог еврпског или свјетског првенства, и наша застава би се вијорила поред заставе Италије, Француске, Кине, Аргентине, Словеније, Хрватске… много чешће него до сада.

Драгана Бокун

Фото: Боћарски савез Србије и БК Нови Београд

 

 

 

Нема коментара

Напишите коментар