Крајишници у посети Косову и Метохији
На дан када је НАТО одлучио да бомбардује СР Југославију 24. марта 1999. године, избегли и прогнани Срби из Хрватске у организацији Удружења пензионера и Удружења Срба из Хрватске посетили су Косово и Метохију. Ово је био више симболичан гест да се тога дана после 19 година појавимо на Косову и Метохији и пружимо бар моралну подршку нашем угроженом народу.
Крајишници су први осетили сву дубину трагедије у режији НАТО-а и других светских моћника који су подржали Хрватску у њеној намери да их протера са њихових вековних огњишта. Прогон више од 250.000 Срба после злочиначких акција „Бљесак“ и „Олуја“ није проглашен за хуманитарну катастрофу што се касније десило са Албанцима на КиМ. Двојна мерила постала су наша тужна реалност од самог почетка избијања грађанског рата и она нас нажалост прате до данас.
Прво одредиште на том поклоничком путовању била је Косовска Митровица и спомен-плоча која је поставлјена на месту где је нешто више од два месеца извршен атентат на Оливера Ивановића. Осим на томе месту, Крајишници су положили цвеће и запалили свеће и код споменика страдалим у НАТО бомбардовању, који се налази непосредно поред моста који повезује северну и јужну Косовску Митровицу.
После дуже вожње стигли смо до Пећке патријаршије – која представлја један од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријарха. Од свога постанка у XИИИ веку Патријаршија је окуплјала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој оставлјали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина. Овде су временом настала четири црквена објекта (Св. Апостола, Св. Димитрија, Богородица Одигитрија и Св. Никола). У време аустро-турског рата крајем XВИИ века Пећка патријаршија је прошла кроз тешка искушења. Од 1924. године сви српски патријарси се устоличују у Пећкој патријаршији. У турско време Пећка патријаршија окуплјала је све православне Србе без обзира под чијом су се власти налазили.
У Високим Дечанима дочекао нас је монах Лука који потиче из Книнске крајине а замонашио се 2006. године. Манастир је задужбина Стефана ИИИ Дечанског и цара Душана. У манастиру који је посвећен Вазнесењу Господњем – Спасовдану налази се и Стефанова гробница. Мошти су последњи пут пресвучене 1964. године у одећу коју је сашио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле. Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представлја највећи српски средњовековни споменик, због чега се нашао на списку Унескове Светске баштине.
Преноћиште за Крајишнике уприличено је у Конаку манастира Светих Архангела у Призрену. У обновлјеном конаку отац Михаило и монаси дали су све од себе да кратки боравак остане у трајној успомени. После јутарње молитве и литургије уследио је обилазак порушеног манастирског комплекса где се налазила и Душанова гробница.
У нередима који су избили током марта 2004. године долази до уништавања цркава и важних историјских споменика српске православне баштине од стране Албанаца. У тим нередима страдали су манастирски комплекс Свети Архангели, саборна црква у Призрену као и црква Богородице Љевишке. До 1999. године живело је у Призрену 12.000 Срба, док их сада живи једва тридесетак. Радостан моменат на овом путовању била је посета обновлјеној Богословији која почела са радом још давне 1871. године, а за време НАТО агресије престала, да би изнова наставила 2011. и сада има око 50 ученика.
Посебно је било тужно код Богородице Љевишке задужбине кралја Милутина са почетка XИВ века. Црква је вековима била саборни, односно катедрални храм призренских епископа и митрополита Српске православне цркве. За време мартовског погрома фреске су у знатној мери оштећене било палјењем аутомобилских гума било ударањем чекићем по фрескама. Неке од њих су очишћене као Богородица Елеуса, али ће бити потребно много времена и средстава да се заврше започети послови. Овај пример најболје говори што би се десило када би УНЕСКО препустио српску споменичку баштину да о њој брину и да је чувају Албанци. Од 2006. године црква Богородице Љевишке налази се на списку Унескове Светске баштине као и манастир Грачаница. За време Турака функцију катедралног храма преузела је најпре стара а затим нова црква Светог Ђорђа која је довршена 1887. године, да би у највећој мери била порушена у мартовском погрому а затим изнова обновлјена.
Након Призрена пролазимо кроз албанска места јер су Срби готово етнички очишћени. Једина оаза која враћа наду на том делу је место и манастир Грачаница. Овај манастир саградио је кралј Милутин 1321. године и посветио Успењу Пресвете Богородице. Међу црквама које је подигао Милутин налази се и наш далматински манастир Крупа који је заједно са манастирима Крком и Драговићем Немањићка задужбина из XИВ века. Сам овај податак говори о јединственом српском духовном и националном простору у то време на Балкану. Пажњу посебно привлаче фреске Милутина и Симониде којој су Албанци ископали очи, што је послужило за инспирацију песнику Милану Ракићу да напише песму „Симонида“.
Након рата на КиМ 1999. у манастир Грачаницу пренето је средиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са цилјем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији.
Напуштајући КиМ наше мисли остају са нашом браћом јер ми најболје знамо што значи остати без завичаја. Зато се искрено надамо да више неће бити ни „Блјеска“ ни „Олује“ и да се српски народ остати на својим вековним огњиштима. Потврду за то налазимо у Лепосавићу где се уздиже нови храм посвећен Светом Василију Острошком а испред је монументални споменик партијарха Павла. Заједничка фотографија са патријархом чуваће наше успомене до нове посете нашој јужној покрајини.
(Да отворите слику преко целог екрана кликните на њу)