Култура заборава

Знао сам понекад на крају неких мојих писанија великим словима написати:
ПОСТОЈАТ ЋЕМО ДОКЛЕ БУДЕМО ПАМТИЛИ!!!

Ми не памтимо, или слабо памтимо. По томе се види да смо ми уствари нестали, да нас нема.
Говори се често данас, а посебно у Србаља о КУЛТУРИ СЈЕЋАЊА.
Мислим да боље одговара дефиниција КУЛТУРА ЗАБОРАВА.

Какви смо ми људи, какав смо ми то народ кад за више од 80 година нисмо успјели пописати своје жртве.?!?
Утврдити њихова имена, мјесто и начин страдања?!
Кад након толико година немамо српског Yад Васхема!?
Гледам само примјер моје породице, мојих КРЕСОЈЕВИЋА…
Почиње рат, под кровом их је осам. Мој ђед Нинко (1913) , баба Драгица ( рођ. Хајдин, (1912), и четверо дјеце: Даница (1931), Михаило (1933), Милош (1935) и Милка (1940). Са њима заједно у домаћинству живјела је ђедова мати Сава (рођ. Хрстић, 1889), те његов ђед Симо, звани Шимун (1861).

Рат преживљава ђед Нинко Кресојевић и мој отац Михаило (вратио се једини од дјеце кући у Војнић из усташког логора за дјецу у Јастребарском).
Преко листа „Арена“, 1970. године, ћаћа ће успјети ући у траг најмлађој сестри Милки која је посвојена у Загребу и пронаћи је након 28. година потраге.
Осталих пет чланова породице не преживјеше рат.
Прабабу Саву и чукунђеда Шимуна бацише у набујалу Саву са жељезничког моста у Сиску.
Ћаћа Михаило је причао да су приликом попуне сточних вагона (Г-вагона) којима су транспортирани са Војнић-колодвора у логор у Старој Градишки (након Обруча на Петровој гори) дјеца и баба били у првим вагонима до локомотиве, а Сава и Шимун као старји на крају композиције у задњим вагонима.

Кад су дошли на средину жељезничког моста ту су старије побацали у ријеку Саву, набујалу од јаких прољетних киша.
Кажем старијих… гледам Савине податке.
Рођена од оца …. тад стара 53 године. Па то су године кад је једна жена још увијек радна и снажна уколико је здравље донекле служи?!!
У логору Стара Градишка били су мјесец дана и ту су дјеца 10.06.1942 раздвојена од мајки .
То раздвајање дјеце од мајки по мени је један од најтежих усташких злочина у низу других врста злочина против цивилног становништва, а посено дјеце.

Након тога баба Драгица је упућена најприје у Салзбург, гдје је била нека врста сабирног центра за логорашице.
Касније је упућена на рад у Дресден, па у Леипзиг гдје је у прољеће 1945. године скончала под савезничким бомбама, радећи као логорашица у фабрици за израду чарапа за нјемачку војску.
Дјеца су завршила на крају у Дјечјем логору Јастребарско (преко логора Јасеновац гдје су задржани три седмице и логора у Сиску – једну седмицу).
У логору за дјецу у Јастребарском заувјек ће остати:

КРЕСОЈЕВИЋ ДАНИЦА (стара 11. година)
КРЕСОЈЕВИЋ МИЛОШ ( стар 7. година)

Ћаћа МИХАЛО ће преживјети као и најмлађа сестра МИЛКА (посвојено име Драгојла).

Прелиставајући књиге и нека друга документа у којима су записи о страдању нигдје нисам наишао да су сви страдали побројани.
Увијек неко фали или се једоставно и не спомиње.
Код неких су имена криво уписана, као и године рођења и смрти, те мјесто и начн страдања …

. . .
Прича ми тако прије пар година, рођена Кордунашица, пјесникиња Дара Секулић о својој породици са мајчине стране.
Дара је рођена у Кордунском Љесковцу 1931. године у многочланој породици. Иста таква породица били су и Егићи, откуда поријекло вуче њена мајка.
Кућа им је била ближе школе.
Фамилија је имала десет дјеце. Рат је само њих троје преживјело.
Кордун је тешко страдао, са великим бројем цивилних жртава, а посебно је страдао велик број дјеце.
Тај дио Кордуна на потезу од Слуња па уз Корану: Машвина, Кордунски Љесковац, Кршља, Садиловац, Бугар… је прича за себе.

На једном од фамилијарних окупљања троје преживјелих се са сигурношћу нису могли сјетити имена своје страдале браће и сестара?!?!?

Ту је крај.
Нема даље…
Не очекујте ништа од никаквих установа и државних институција које за 80 година нису успјеле сачинити попис жртава и мјесто сјећања на њих.

Запишите их сами… !!!и
Запамтите их унутар породице.
И нек вам дјеца запамте. И унуци нек запамте и праунуци !!!

Једино их тако нећемо заборавити.

ПОСТОЈАТ ЋЕМО ДОК БУДЕМО ПАМТИЛИ !!!

БУДИМО ПОТОМЦИ
ДА БИ БИЛИ ПРЕЦИ.

Жељко Кресојевић

Нема коментара

Напишите коментар