Лишане Тињске – Село затрпано смећем више од две деценије

Српско село Лишане Тињске затрпано је шутом и отпадом, а његови становници и данас се муче са проблемом који нису они изазвали.

Лишане Тињске су насељено место у саставу града Бенковца и припадају Задарској жупанији. На попису становништва из 1991. године, насељено место Лишане Тињске имало је 375 становника, од чега су Срби чинили више од деведесет процената. Процентуално та ситуација и данас је непромењена, али је у Лишанима Тињским свега око шездесет становника већином старије старосне доби. Оно што им је, поред све мањег броја људи који су се вратили да живе у селу, један од највећих проблема са којим се боре годинама након рата, јесте шут, грађевински отпад и смеће који су, након обнове оближњих хрватских села завршили управо на њиховим имањима.

Иако је та слика новонасталих депонија, створених без ичијег знања, дозволе или само пристанка, првобитно била у равни са порушеним и девастираним кућама, временом су их земља, растиње па и сам проток времена донекле учинили мање приметним. Покушали су, кажу мештани Лишана, на све могуће начине да измоле од локалних власти да им се сав тај отпад одвезе из села. Звали, одлазили, писали молбе и петиције, али ништа није уродило плодом, већ напротив, многе од њих та „слобода“ да туђе не желе у свом дворишту, скупо је коштала.

Шут се појавио када су обнављана околна хрватска села

Они који су могли, сами су издвајали по неколико стотина евра да им неко камионом одвезе шут, сами крчили, копали, чистили, муку мучили са комадима бетона, деловима зидова, туђих плочица из купатила, али ту снагу ни финансијску моћ нису имали сви, ни за све.

– Са проблемом чишћења села од тона шута, отпада и смећа који нису одавде, носимо се од почетка повратка мештана, дакле скоро двадесет година. Након рата, док је овдашње становништво било у избеглиштву, а у време када су се обнављала околна хрватска села, сав тај отпад у виду грађевинског материјала завршио је овде по нашим плацевима, испред и око наших кућа. Један део смо сами чистили, један смо успели отклонити током обнове наших кућа, али највећи део је остао и то на доста локација у селу. Те депоније не само да изгледају ружно већ су и извор заразе, место где се скривају и легу различите животиње, штеточине, змије и ми свакодневно живимо са тим – појашњава нам Маријана Узелац из Лишана Тињских и додаје да је послано безброј дописа Граду Бенковцу, различитим институцијама, удружењима па чак и пучком правобранитељу, али до данас ништа није решено.

– Када се Град Бенковац изјаснио поводом нашег случаја, та решења су таква да их не можемо прихватити као адекватна. Људи су добили наређења да у задатом року од шест месеци сами очисте спорни отпад. У једном од одговора који смо добили стоји и да је Град Бенковац наложио држави да се тај отпад одвезе са парцела које су у власништву општине или државе. Ни то се, наравно, још увек није реализовало. Нека мања одлагалишта људи су успели да очисте, али за она већа требало би им неколико година да се све то одвезе и среди – тврди Узелац.

Морају да чисте туђе смеће

Један од апсурда када се ради о тим поменутим решењима јесте да су људи дужни да, поред својих порушених кућа, очисте отпад који није са истих, или је на парцелама које им првобитно нису признате као власништво. Читав је то низ нелогичности, а Маријана нам је покушала једну од њих да објасни, показујући и све релевантне доказе, у виду папира, на увид.

– Једном од комшија је срушена породична кућа на парцели која је његова имовина. На исту ту парцелу је довезен и остављен спорни шут са стране. Решење за обнову куће није успео остварити јер се наводи како парцела није његова, али је зато добио решење да очисти спорни отпад. Дакле, у овом другом случају му се признаје власништво, а у овом првом не. То су само неки од апсурда који су могући, како се чини, углавном у селима у којима су се Срби вратили да живе на своме. Ко је и због чега наредио да се баш овде довезе, ми не можемо тврдити већ претпоставити. Но, чини се да би лакше утврдили чије су плочице на отпаду и из којих кућа, него било шта друго доказати – каже Маријана.

Са чишћењем отпада око своје куће и сама се суочила по повратку из Београда. Кући се, каже, није могло ни прићи. Део је успео да очисти отац у осмој деценији живота, део је уклоњен када су обнављали кућу, али је остало посла и за њу па је дане и дане провела чистећи окућницу. Но, нису сви повратници ни њених година ни снаге, а о материјалним средствима да плаћају багере и камионе сувишно је и говорити.

Онај о коме је претходно говорила, спомињући апсурдно решење, чекајући да се терен раскрчи, упокојио се пре извесног времена па обавезу пристиглу на његово име дужни су регулисати његови наследници који живе у Србији.

За време државне обнове, одговори зашто се шут не одвози из села били су крајње нелогични, бар ако се узме у обзир да је неопходна механизација најчешће била укључена у процес обнове.

– Прво су стизали одговори да се тај отпад нема где лагеровати, затим да нема средстава да се он одвезе, затим да се не може одвозити на државну земљу. Ми смо чак нудили решење да се тај грађевински материјал уситни и да се њиме попуне пољски путеви који су у јако лошем стању. Овде је изразито плодна земља, људи се баве пољопривредом, имамо на хиљаде засада трешања, бресака, винограда, а пољски путеви су готово непроходни за неопходну механизацију. Један део су обновили овдашњи људи, који улажу у свој крај, али не могу ни они све сами. Дакле, предлагали смо све опције да заједно решимо проблем али као да некоме није у интересу да се то среди. Заузврат смо добили „нож у леђа“ и дужницима према граду направили људе који имају проблем. Једино што још очекујемо јесте да се бар тај државни део очисти, а шта ће од свега тога бити видећемо – искрено ће Маријана.

Смеће одбија и туристе, а и водовод заобишао село

Проблем са отпадом имају и пољопривредници, али и они који су одлучили у село улагати развојем туризма. Оно што је, након рата, изгледало као Хирошима, неки су се трудили претворити у оазу примамљиву и страним туристима. Никола Лацмановић обновио је породичну кућу, уложио средства за уређење и долазак туриста, али када га питају зашто је кућа са све три стране затрпана отпадом, тешко му је да им објасни читав апсурд овдашњих ситуација.

– Тешко је Немцима, Енглезима, Италијанима или Норвежанима објаснити зашто вам је кућа окружена грађевинским отпадом више од две деценије након рата. Њима је то нелогично, а нама који их желимо довести овде то одбија госте. Ми смо у залеђу, али близу свега, мора, националних паркова, аеродрома, ауто-пута, крај је погодан и за пољопривреду и за туризам, и уместо да нас локална заједница па и држава стимулишу да улажемо у свој крај, да га развијамо и да доводимо људе, ми не можемо да се изборимо ни за најосновније инфраструктурне ствари. Путеве још и да не кудимо, али имамо водоводну мрежу коју чине азбестне цеви које су чак и законом забрањене. Комунално друштво је добило средства од ЕУ фондова да изврши реконструкцију мреже, али су они санирали само магистрални вод, а овај наш крак су прескочили и запоставили. Тако да ми данас имамо неисправну воду, а у летњем периоду је толико слаб притисак да готово да је и нема. Док се у суседним селима залевају баште, трава на игралиштима, ми већину дана проведемо без воде. Обраћали смо се и по том питању, али ништа од свега тога. Споменик, школа, све су то рушевине које стоје и дан данас на ругло не само локалне самоуправе него, слободно могу рећи, и ове државе. Лети овде дође пар стотина људи на одмор, а ми уместо да напредујемо, не можемо се изборити ни са овим проблемима које деценијама покушавамо решити – незадовољно ће Никола.

Један од ретких који није избегао за време рата је Крсте Лацмановић, и то захваљујући послу у фирми у којој је био запослен. Међу првима је почео обнављати породичну кућу, недељама чистио отпад заједно са супругом па и сведочио мноштву апсурдних ситуација које су се дешавале.

– Могу слободно рећи да сам сам инвестирао у део цеви за воду у једном делу села. Сам сам копао, тражио вентиле, плаћао из свог џепа, и на крају ме била срамота по ко зна који пут одлазити у Бенковац и молити да се реши проблем са водом. Било је и одговора да нема људи, нема радне снаге, да су заузети другим пословима. И све смо то изгурали и нисмо одустајали од намере да добијемо воду. Јако тешко и споро све то овде иде, зато ме и не чуди што је требало скоро две деценије да нам неко чак и одговори на дописе. Мени је мало лакше јер сам у пензији, али како да буду упорни људи који немају нека примања, а сваки покушај да нешто урадите изискује огромне трошкове – пита се Крсте.

И све су ово само нека од искустава људи, Срба повратника у Лишане Тињске. Проблеми са милион питања, апсурдни одговори без покрића, и ни једно решење на видику, бар по ситуацији какву су нам представили сада.

Преузето са: Срби.hr