Љубан Једнак
Опрости им чика Љубане, опрости…знају они шта раде. А и ја знам, ране са којима си дошао у Србију су велике. Видим или сањам сваки дан и сваке ноћи како из магле израњају кољачи и говорници. Први засукали ножеве, а други одрјешили језик. Насрћу на тебе, а ја лежим у крви покланих – беспомоћан. Тјелеса се множе, док мртве главе пред олтаром леже, а друге, низ оних неколико степеница о камен ударају…
Опрости чика Љубане, нама, твојим сународницима, паћеницима, несретницима што нисмо умјели да те боље заштитимо. Није за тебе било мјеста на гробљу у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, није било куће у једној од београдских улица на којој би твоји најближи први пришрафили таблу са твојим именом? Шта ћеш, за све треба грађевинска дозвола.
Опрости ми чика Љубане што касно почех писати, што је прича о теби у књизи „Вргинмост – претакање судбине“ прекратка колико је твој живот био претежак, твоје сјећање крваво. Опрости ми што не забиљежи твоје ријечи док сам градио Спомен обиљежје, тик уз темеље Спомен дома (сада Хрватске куће) у Глини. Можда те нисам пажљиво слушао, можда су ми обавезе, али и одговорност биле усмјерене на двери којих више нема, можда ми је и наш Миле Летица одвукао пажњу јер је страховао – како ће све да у финишу изгледа.
Читам чика Љубане, биће за који дан „Парастос и комеморација“ у Бусијама, посвећена 80-ој годишњици обиљежавања покоља Срба (углавном са котара Вргинмост) у цркви Рођење пресвете Богородице у Глини, читам… чудна је моћ информационих технологија? Сва она пространства Баније и Кордуна стала у једно насеље, као и сав живот у једну гробницу. Читам и други пут. Не видим на плакату, а сад чика Љубане плакати најављују и срећу и несрећу, не као у твоје вријеме, имена твојих најближих. Знам, они тугују на свој начин. Нема твоје ћерке, зета, унучади, нема никог од данашњих Вргомошћана и Глињања, оних који тамо живе и чувају име српско и несрећу свјетску. Да ли су позвани или нису, не знам, али они су ту, на свом брду, међу својим цвијећем и сјећањем.
Дошла друга времена. Сад смо сви ми потомци твоји, сад све знамо и за свима сузе лијемо. Не да би смирили своју душу већ да би се припремили за неке нове окршаје.
Опрости свима чика Љубане, само не опраштај злочинцима, не опраштај кројачима историје, лажним нарикачама, подобним политичарима… испред нас и мене је неколико тешких дана, а иза нас је много Колона. Примиче се годишњица „Олује“, а ја забасао. И ово што овдје написах чиним због Колоне несреће која расели наше живе, а расу наше мртве.
Опрости ми чика Љубане, морао сам ово написати! То ми је једино оружје с којим се од Неправде браним!
Пише: Никола Кобац
Преузето са: banija.rs
