Мајске Пољане: Чекајући обнову и даље живе у контејнерима и монтажним кућама

Нешто више од годину дана након разорног земљотреса, екипа портала „Срби.хр“ посетила је Мајске Пољане, село које је највише страдало, а последице ове трагедије су и даље видљиве.

Мајске Пољане некада су биле познате као село које је свету подарило многе знамените личности. Из тако малог села у свет су се, између осталих, отиснули један од најпознатијих српских вајара Симеон Роксандић чије скулптуре данас красе Народни музеј у Београду, затим покретач часописа Зенит, глумац, песник и сликар Бранислав Мицић, уметничког имена Бранко Ве Пољански, као и универзитетски професор, математичар и академик САНУ-а Ђуро Курепа који је у математичарским круговима познат и по Левом факторијелу и Курепиној хипотези.

Сазнање да сви ови великани, уз још неколико знаменитих личности, долазе из Мајских Пољана, проширило се медијима недуго након велике трагедије која је погодила Банију. Ово село у близини Глине постало је симбол страдања у земљотресу јер изгубило је петоро становника а све што се догодило заувек је променило слику насеља поред речице Маје.

Док се наша новинарска екипа возила неасфалтираним путем из Равног Рашћа, преко Глине до Мајских Пољана, загледали смо у разрушене куће и фасаде на старим зградама. Куће од цигле или традиционалне банијске дрвене куће, старе или нове, велике или мале – земљотрес није бирао. Неке су остале нетакнуте, неке су делимично уништене, а неке су потпуно срушене. Ипак, у Мајским Пољанама као да нема куће која није страдала. И док смо улазили у село из смера Глине, прошли смо поред истих оних кућа и људи које смо затекли 30. децембра 2020. године, само дан после земљотреса. Тога дана нисмо могли даље од споменика у центру села. Полиција и војска забранила је пролаз колонама возила у којима су се налазили волонтери који су се тога дана упутили како би помогли страдалом становништву. Сада, сасвим другачија ситуација. Село потпуно празно, уз покојег мештана који се затекао у дворишту.

Самохрана мајка живи у монтажној кући са свекрвом и две ћерке

Пролазимо поред споменика и долазимо до куће у којој живе Данијела Бјелајац, њена деца и свекрва.

– А шта да вам кажем? Већ сам све испричала – поставља нам ово питање Данијела, али ипак пристаје на изјаву када смо јој рекли да с нама још није разговарала. Уз Данијелу је новинарској екипи друштво правила и млађа ћерка Лаура која је, иако предшколске доби, већ навикнута на камере.

Породица Бјелајац имала је срећу да се тог дана није затекла у Мајским Пољанама, већ је боравила код Данијелиних родитеља педесетак километара даље.

– И тамо се земљотрес такође осетио, само што је штета била много мања тако да смо ту остали до 15. јануара 2021. године, све док нисмо имали обезбеђен какав-такав смештај. Кад смо се вратили затекли смо срушено село. Од првог дана сам била свесна да ће бити грозно, али нисам очекивала да ће бити баш толико. Остале су две до три целе куће, а све остало је срушено. Прво смо били смештени у контејнеру с креветом на спрат и два помоћна лежаја. Деца су све то веома тешко прихватила. Најтеже је било кад су нам направили нову монтажну кућу јер ћерке нису хтеле да спавају на новим креветима које смо добили путем донација, него су тражиле своје старе кревете који су били уништени – прича Данијела о првим данима након повратка у Мајске Пољане.

Иако су ћерке мале, временом су се привикле на нове животне услове. Тешко им је пало то што више немају двориште јер је зелену површину заузела нова монтажна кућа док се чека обнова старе. Обнова куће иде веома споро јер породица Бјелајац живи од пензије које ћерке добијају након смрти оца који је умро пре четири године.

– Претпрошле године је умро и свекар, тако да и свекрва има његову пензију. Имамо и породично газдинство. Некада смо имали 18 крмача, али кад је муж умро, морали смо да смањимо. Сада свекрва и ја имамо шест крмача и седам прасића. После земљотреса смо наставили нормално са свињогојством. Скоро сви мештани из села су сву своју стоку распродали или дали у суседна села, а ми смо своје привремено сместили у суседну шталу, код свекровог брата – објашњава наша саговорница о начину преживљавања у селу након земљотреса.

Бјелајцима је први у помоћ прискочио Град Вргорац који им је донирао контејнер, а након тога им је Српска православна црквена општина из Огулина саградила монтажну кућицу.

– Одупирала сам се јер ми није имало смисла да ми имамо и контејнер и монтажну кућицу, а неко да не добије ништа, али су ми рекли да прихватим јер је ишла зима, а имам двоје мале деце којима треба кров над главом. У монтажној кући је живот тежак јер се и тоалет и кухиња и дневни боравак налазе у једној просторији. Горе на спрату је собица у којој спавамо млађа ћерка и ја, а доле развлачимо свако вече угаону гарнитуру на којој спавају свекрва и старија ћерка, а гарнитура је већ почела да се распада. Ни приближно није као некад. Старија ћерка је попустила у школи јер нема услова за учење. Ако треба да јој помогнем да нешто научи, остали морају изаћи из куће на сат до два сата, док не савладамо градиво јер нема простора за све. Није то то – са тугом у гласу прича Данијела о условима живота.

У Мајским Пољанама живи углавном старачко становништво, али има и неколико породица с малом децом. Такође има и вишечланих породица досељеника из Босне и Херцеговине који овом селу поправљају просек.

– Школа се налази у Глини и удаљена је три километра од наше куће. За децу из основне школе је обезбеђен превоз аутобусом који се, игром случаја, окреће у нашем дворишту јер смо ми последња кућа са децом школске узрасти. За мене је као самохрану мајку релативно доста тешко да финансирам школовање деце. Старија ћерка је доста већа у односу на своје вршњаке, тако да јој не могу куповати одећу на дечијем одељењу, већ морам за одрасле што ме изађе скупље. Млађа ћерка већином носи секину одећу, али са старијом је много теже. Кад град престане да финансира радни материјал, не знам како ћу финансирати школовање у вишим разредима – закључује Данијела Бјелајац наш разговор.

У дворишту на месту куће остала само велика рупа

Нешто даље од Данијеле живе њени презимењаци. Оно што нам је прво запало за око у дворишту Мире Бјелајац и њене шесторочлане породице била је огромна, упадљива рупа. Та рупа некад је била подрум куће која је потпуно уништена у земљотресу, а Бјелајци су успели да одвезу сав материјал и надају се да ће на месту старе направити нову кућу. До тада ће живети у монтажној кућици. Земљотрес их је затекао у кући.

– Кад се затресло, пошли смо ван, али се нисмо могли померити. На снају је пао прозор, па није могла да изађе док није разбила стакло са прозора. Деца су била у соби, супруг је отишао по њих. Свуда се урушавало, падала је срча деци по глави. Син је радио па га није било кући. Имали смо стоку у штали која је била затрпана па су нам људи долазили помоћи да то све склонимо. Свако је имао својих проблема и борио се за себе, али смо и помагали једни другима, како смо могли. Једна крава је угинула на месту, три су морале на присилно клање, а остале нисмо имали где да држимо па смо их морали продати. Такође, и једна свиња је на месту угинула, а друге су примили познаници па су их хранили. Никад нисмо добили помоћ за страдалу стоку – прича Мира Бјелајац о последицама земљотреса.

 

Бјелајци су непосредно након земљотреса ноћи проводили у гаражи у Глини која је служила као импровизовани смештај. Убрзо након тога добили су два контејнера.

– Преко дана смо долазили кући, крчили и распремали колико смо могли, спашавали што се спасити може. Сами смо саградили монтажну кућу јер не можемо бити у контејнерима због хладноће. Нешто материјала за кућу је донирано, нешто смо додали своје уштеђевине како би саградили нешто да имамо где бити. Живот пре и после земљотреса је неупоредив. Супруг и ја смо имали пензије, син је радио, деца су ишла у школу, снаја је била домаћица. Бавили смо се и продајом млека, имали свиње па смо увек имали и додатни приход. Таман кад смо обновили кућу, уследио је земљотрес и у моменту је све нестало. Сада тапкамо у месту – каже Мира.

После Олује, породица Бјелајац је била у избеглиштву у Крушевцу код Мирине сестре. У Мајске Пољане су се вратили 2007. године.

– Убрзо након повратка вратили смо се старом животу јер нам имање није било уништено. Нешто је било срушено, али кренули смо од три кравице и једне свиње и од тога смо развили цело домаћинство. Тренутно имамо и воћњаке које користимо само за себе, без продаје. Млади планирају још мало да прошире домаћинство, кад станемо на ноге. Свака помоћ добро би нам дошла. Веселимо се обнови, колико ради нас, толико и ради наше деце и унучади. Унучад проблеме сакривају у себи, али ми видимо да им није лако – закључује Мира Бјелајац.

Пензионисани месар и болесна супруга живе од мале пензије

„Одавде до Сиска нема бољег месара од Павла“, тврде комшије пензионисаног месара Павла Куколече који нам с врата нуди домаће кобасице, надалеко познате широм Баније. Павао живи са супругом Смиљом у кући која је такође страдала током земљотреса. Повремено им наврате деца и унучад.

– Разговарао сам телефоном са ћерком покојне сестре и одједном сам чуо ударце. Сишао сам са спрата и угледао супругу како лежи на кревету. Изашли смо ван, а у трену је унутра све било срушено. Неких осам дана смо спавали у аутомобилу док није дошао контејнер, а да вам право кажем, не бих највећем душману пожелео да спава у тој кутији. Не могу ни да вам објасним колико је ту хладно преко зиме, а вруће лети. Ту смо боравили само из разлога да нисмо у ауту. Кућу смо успели да обновимо, дуго је све трајало, сви су обећавали помоћ, а на крају сам обновио сам уз помоћ Српске православне цркве. Посетио нас је и патријарх Порфирије – прича Павао Куколеча о данима након катастрофе.

Кућа у којој живе Куколече покривена је 1990. године, а након тога уследио је погром па су завршили у Смедереву. Вратили су се 1999. године, али живели су у другој кући. Са досељеницима у село из Босне има веома позитивна искуства.

– Дан данас смо добри са људима који су дошли из Босне. Помогли су ми да ставимо прозоре и врата. Бетонирали смо пола куће, једну собу ми је човек реновирао бесплатно, а другу ми је наплатио тек након пет година кад смо прикупили новце. Деца су након повратка била мала, завршили су овде школу. Син тренутно ради у Глини, док је ћерка домаћица. Некада смо имали краве, почели смо од једне и сир смо продавали у пекару да би правили бурек. Власник пекаре нам је много помогао јер је једини у то доба био спреман да купује наш сир пошто смо сарађивали још пре рата. Када смо се опоравили, почели смо да продајемо сир на велико – појашњава нам Павао своје дане по повратку из избеглиштва.

Недуго након тога, Павао и Смиља подигли су своје имање на виши ниво, али уследили су нови проблеми. Након свакодневних јаких главобоља, у једној загребачкој клиници, установљено је да Смиља има четири јаке анеуризме у мозгу. Након неколико операција, Куколече су биле приморане да продају краве и музилице, тако да сад живе од 1.163 куне Павлове и 600 куна Смиљине пензије, као и од понешто проданих кобасица.

– Имам 20 година радног стажа и ту помоћи више нема, 1954. сам годиште и куда ћу и где ја ићи радити – закључује Павао овим речима наш разговор.

Село Мајске Пољане налази се у саставу Града Глина, а према попису из прошле године броји 147 становника што је 49 становника мање, него на попису из 2011. године. Демографски врхунац, ово село је доживело 1931. године када је бројало 1.278 становника.

Душан Велимировић; Срби.хр

Преузето са: Банија онлајн