МАКСИМ ЋОРОВИЋ: Сваког дана прелазио сам 150 километара до Љубиња да бих играо за Жрвањ!
Једна од најљепших прича овогодишњег издања 20. Хуманитарног турнира у малом фудбалу у Љубињу стиже из табора екипе Жрвња. Вјечити аутсајдери успјели су да упишу своју прву историјску побједу, а један од симбола њихове борбености постао је шеснаестогодишњи Максим Ћоровић, играч из омладинске селекције београдског „011“.
Јубиларни 20. Хуманитарни турнир у малом фудбалу у Љубињу улази у саму завршницу. Иако Жрвањ ни ове године није стигао до плеј-офа, има разлога за задовољство. У својој трећој сезони на турниру екипа је остварила прву побједу у историји, савладавши Атланту и коначно се ослободивши епитета „фењераша“.
Међу играчима који су обиљежили овогодишње издање турнира био је и шеснаестогодишњи Максим Ћоровић, члан омладинске селекције београдског ФК „011“. Док је љетовао код баке Зоре у Дубровнику, сваки пут када је Жрвањ излазио на терен прелазио је око 150 километара како би био уз екипу и обукао њен дрес.
- Сваког дана путовао си само због једне утакмице. Да ли ти је бар једном пало на памет да одустанеш?
— Не! Искрено, највише сам размишљао о томе да ли ћу стићи на време. Гледао сам колико је возила испред нас на граничном прелазу и стално рачунао минуте, јер нисам желео да закасним на окупљање екипе. Та дисциплина ми је остала из периода када сам пуних једанаест година носио дрес ФК „Ада“. Тамо сам научио да се екипа поштује тако што се увек долази на време и да се ниједан тренинг или утакмица не схватају олако. Занимљиво је да је оснивач тог клуба Велибор Ђурић, који је такође поријеклом из љубињског краја, што је овдашњој јавности можда мање познат податак. Наравно, све би ми било много теже без подршке породице. Родитељи су били на трибинама на свакој утакмици.
- Многе је изненадило што си изабрао баш Жрвањ. Како је дошло до те сарадње?
— Моје порекло је из Крушевице, села у којем је рођен мој покојни ђед Божо. Пошто Крушевица ове године није имала своју екипу, одлучио сам да помогнем Жрвњу, који има репутацију једног од аутсајдера турнира. Никога нисам лично познавао, али сам већ после првих неколико дана схватио да сам донео праву одлуку. Момци су ме прихватили као свог. Посебно желим да захвалим браћи Вујовић, Ђорђу и Милошу, као и свим осталим саиграчима. Овај турнир ми је донео још нешто лепо – први пут сам упознао своје рођаке Милана и Миљана Макеру. До тада смо се знали само из прича, а захваљујући Жрвњу постали смо и саиграчи. То је успомена коју ћу сигурно дуго памтити.
Екипа Жрвња због своје борбености никога није оставила равнодушним – Ђорђе Вујовић, Бојан Ћук, Милош Вујовић, Андрија Карадеглија, Милан Макера (горњи ред), Максим Ћоровић, Стефан Митриновић, Дарио Новокмет, Миљан Макера и Никола Сикимић (доњи ред)
- Колико ти значи што си на турниру играо за крај из којег потиче твоја породица?
— Много ми значи. Ђед Божо никада није желео да ме оптерећује породичном историјом. Знам да је као дете остао без родитеља и да му живот у Херцеговини није био нимало лак. Али, без обзира на све, Крушевица се у нашој кући увек помињала с љубављу и поштовањем. Одрастао сам уз те приче и зато сам осећао посебну одговорност што сам имао прилику да заиграм на турниру који окупља људе из тог краја.
- Први и једини бодови стигли су против Атланте. Како је тај меч изгледао из твог угла?
— Знали смо да нам је то велика прилика. Искрено, нисмо одиграли најбољу утакмицу. Осећао се притисак, били смо нервозни, јер смо сви желели прве бодове. Ипак, успели смо да победимо и та победа ће остати уписана као прва у историји Жрвња на овом турниру. Веровали смо да можемо до шестог места, али нас је пораз од Старе даме удаљио од тог циља.
- По чему је за тебе овај турнир посебан, а шта би, ипак, могло бити боље?
— Најлепше је што турнир има хуманитарни карактер и што окупља људе који воде порекло из љубињског краја. Лепо је видети да у истој екипи играју ветерани и момци који тек почињу фудбалски пут. То је реткост. С друге стране, мислим да турнир траје прилично дуго и да је то проблем за играче који долазе са стране. Такође, волео бих да судије буду мало строже када су у питању груби прекршаји, јер би то код играча донело већу одговорност и опрез у игри.
- Какав је квалитет турнира?
— Искрено, пријатно сам изненађен квалитетом. Пре турнира сам знао за мог презимењака Александра Ћоровића, који је био и футсал репрезентативац Србије. Међутим, има ту још одличних играча. На мене су снажан утисак оставили и Небојша Ћоровић, Недељко Ликић, Ђорђе Сикимић, Данило Шијаковић, Мирко Ликић, као и Страхиња Ћук. Резултатски, предњаче оне екипе које имају искуство и јасну хијерархију у тиму. Опет, на другој страни, има и неколико врло младих играча који су показали потенцијал и чије време тек долази. Валеренга није случајно актуелни шампион, али су Дубочица, Лондон и Крајпоље екипе које могу стићи до пехара. Ипак, ако бих морао да издвојим фаворита, онда је то Бранко Јањић. До сада су показали највише, делују најкомпактније и имају највећи квалитет. За мене ће бити велико изненађење ако не освоје турнир. Али, како се у фудбалу каже, „лопта је округла“. Атмосфера ме је посебно одушевила. Када видите неколико стотина људи на трибинама, читаве породице око терена, схватите да је овај турнир много више од фудбала.
Договор кућу гради: Тајм аут на клупи Жрвња
- Шта би поручио неком дјечаку који се двоуми да ли да игра за свој завичај?
— Пре овог турнира Љубиње ми је било готово непознато. Али, боравећи овде, схватио сам колико је посебан осећај бити међу својима. Имам утисак да смо сви род — како некога упознам, сазнам да ми је рођак или је из неке од кумовских породица. Зато бих сваком младом играчу поручио да, ако добије прилику, обавезно заигра за свој завичај. Жрвањ ове године није направио неки спектакуларан резултат, али је показао карактер, а ја сам добио искуство које ћу памтити целог живота. Победе и порази ће се заборавити, али људи које сам овде упознао и осећај припадности остаће са мном заувек.
- Да ли ћемо те гледати у Љубињу и наредног љета?
— Захваљујући разумевању тренера Александра Станковца због турнира сам ове године пропустио прву седмицу припрема мог матичног клуба ФК „011“, што сигурно није идеално за мој фудбалски развој. Зато не могу са сигурношћу да кажем шта ће бити наредног лета.
Ако будем у прилици, воље неће недостајати. Искрено бих волео да Крушевица формира своју екипу. А ако се то ипак не догоди, Жрвањ ће увек имати посебно место у мом срцу. Екипа можда нема највећи квалитет, али има велики тимски дух и управо ћу по томе највише памтити ово лето.
Драгана Бокун
