Маутхаузен обиљежје два свјетска рата

У организацији Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, сачињена је делегација коју је предводио државни секретар Зоран Антић и државна службеница Драгана Подгорелац, која је од 2. до 8. маја 2024. посјетила српска гробља из Првог свјетског рата Рајфендорф (поред Маутхаузена), Ашах и Нежидер, као и КЛ Маутхаузен и његове споредне логоре Гузен, Мелк, Ебензе и Хартхајм.

Делегацију Републике Србије чинили су представници Министарства Одбране и Војске Србије, питомци Војне академије из Београда, представници и студенти Криминалистичко-полицијског универзитета, представници СУБНОР-а и СУБОС-а, Удружење потомака ратника 1912–1920,  Удружење ветерана 63. падобранске бригаде, Удружење логора Јасеновац и Удружење заточеника КЛ Маутхаузен Србије.

Делегацији су се придружили генерални конзул Републике Србије Вера Вукићевић и конзул Дејан Удовичић из Салзбурга, Црквена општина Линц, српска дијаспора с Удружењем Никола Тесла из Линца с почасним конзулом Александром Ченићем.

Сарајевским атентатом на Франца Фердинанда од стране Гаврила Принципа, сручила се права лавина измишљотина о Србима и Србији као главним кривцима, како би извршили већ унапријед режирани напад на Србију. Чак и данас, након толико година, настају тумачења без икаквог основа како је Србија главни кривац за Први свјетски рат. А нико не спомиње бројне логоре који су се оснивали на територији Аустроугарске државе. Претходница свих логора био је Маутхаузен с првим интернирцима Срба с територије данашње БиХ. Слично су настали Ашах и Нежидер, као и бројни логори по читавој Монархији. Послије напада на Србију и заробљавања њених војника, спроводила се хајка на цивилно становништво гдје су читаве породице са дјецом одвођене у одређене логоре у мочварама Дунава под ведро небо уз презир домаћег становништва, трпећи суровост и садизам логорских чувара. Шта се могло друго очекивати када се прочита Директива о држању према становништву у Србији с потписом генерала Хортштајма нађеној код једног војника. У њој пише: „Браћо војници, ми убрзо долазимо у једну земљу и међу један народ који је гори од најстрашнијих варвара… Зато вам наређујем да према тој банди не поступате са хуманошћу, него све што је српско да уништите и свако лице које говори српским језиком без икакве милости да стрељате. По уласку у српске градове и села, хапсите у првом реду најугледније личности као што су државни чиновници, свештеници, учитељи и у присутности свих одмах вјешајте по три из сваке групе”. Лако је онда разумјети савременика тога времена Војислава Пандуровића који је описао стање у логору Маутхаузен зими 1914. на 1915. „да су српски заточеници пропатили као што нико у свијету није патио”. Од новембра 1914. до априла 1915. сахрањено је на Савезничком гробљу у Рајфендорфу поред Маутхаузена 8.000 српских војника (истине ради, то су били заробљеници, нису они тамо у борби погинули). Та бројка није тачна, рат је трајао до 1918. Током рата било је 35.000 интернираних, сматра се да је укупно страдало 16.000 наших заробљеника. За најмању кривицу тукло се кундацима, везивали су им руке на леђа и дизали на дрвеће да висе по два сата. Од тих вјешања многи су умрли. Велики број је полудио од тортура и болести. Католички свештеници су ширили католицизам, говорећи „да само католици могу ући у рај”. Потпуно исто се одвијало у логору Ашах (западно од Линца уз Дунав), као и Нежидеру гдје су одвајали дјецу од родитеља, што ће се касније догађати у Другом свјетском рату у Јасеновцу, Старој Градишци, Јастребарском, Сиску…

Судбину заточених Срба у Маутхаузену у два свјетска рата спојио је случај Марка Радовића који је с осталим заточеницима преносио 2.000 лешева на Савезничко гробље из Првог свјетског рата, пошто крематоријумске пећи нису биле у стању спалити толики број. Носећи леш Марку је пропала нога у земљу и угледао је масовну гробницу пуну сувих костију из Првог свјетског рата.

Европској јавности су предочене чињенице о броју заробљеника и цивилног становништва са дјецом чији је укупан број био 300.000, од којих је близу 50 % умрло на читавој територији Аустроугарске. Приликом полагања вијенаца опширније су преносили људске судбине и стање у логорима државни секретар Зоран Антић и Милош Бајић.

ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

Маутхаузен први логор у Аустрији основан је 8. августа 1938. и сачињен од 300 криминалаца и „асоцијалних елемената” Нијемаца и Аустријанаца, пребачених из првих логора Дахау и Захсенхаузен. Предност логора био је географски положај, инфраструктура и огромна подршка становништва расној теорији идеологије „крви и тла”, као и „новог поретка” које ће проводити јуришници у црним униформама с кукастим крстом на лијевом рукаву. У сваком од њих била је усађена мржња до неограничености према заточеницима као нижем слоју у односу на  „натчовјека” (аријевца).

Један стражар на десет заточеника, касније и на петнаест.

СС посаде поред Нијемаца и Аустријанаца чинили су и фолксдојчери из Словачке, Мађарске, Пољске, Румуније и Југославије, који су наставили да се понашају надмјено, грубо и бахато, нарочито према Јеврејима, Словенима, противницима режима, хомосексуалцима, забрањеним вјерским конфесијама. Бесплатна радна снага коришћена је до крајњих граница људске издржљивости. Болесни и изнемогли су завршавали у крематоријумима. За логораше који су тражили да се врате својим кућама, добијали су подругљиве одговоре: „Можете, али само кроз димњаке”. Лако је објаснити зашто су камионима одвозили велике количине пепела и бацали у Дунав. Бијег из логора био је готово немогућ, ако је случајно неком пошло за руком да побјегне, уз помоћ становништва и СС служби брзо би био ухваћен и ликвидиран.

Сваке године 5. маја обиљежава се ослобођење логора од стране Американаца. И ове године преко 50 земаља је учествовало на Апел плацу са својим делегацијама као и бројна удружења из Аустрије и других земаља.

ХАРТХАЈМ

Под управом КЛ Маутхаузен био је Завод за еутаназију у средњовјековном замку Хартхајм са званичним именом Санаторијум Дахау. Био је то тајни Пројекат Т-4 по коме су сву дјецу, одрасле, старе, ометене у развоју, инвалиде, монголоидне особе заједно с породицама гушили у гасним коморама а потом кремирали у пећима прије почетка рата. Почетком и током рата вршени су виво експерименти које су чинили „доктори” са највишим академским титулама.

Нису они бринули о здрављу људи, већ су тражили начин да им се одузме живот, вршећи операције на здравом организму, чекајући сепсу и смрт, потом кремацију.

Припрема за крематоријум

По „Програму еутаназије” званично је од септембра 1939. до августа 1941. убијено преко 70.000 особа. За вријеме трајања КЛ Маутхаузен убијено је преко 30.000 особа. Иако је програм обустављен због притиска јавности и цркве, настављено је незванично усмрћивање Циклоном Б у гасним коморама. 1947. Бундестаг је донио закон о денацификацији који државни тужиоци, основни и виши судови нису досљедно спроводили. Све је данас видљиво, да од 38 осуђеника из програма Т-4  два су ослобођена, четири су осуђена на дугогодишњи затвор, три су амнестирани, а један је осуђен на временску казну, пет осуђених на временске казне и сви ослобођени прије истека казне, три су осуђена на смрт и амнестирани су, један је побјегао у Египат, седамнаест није уопште процесуирано, три су извршила самоубиство, двојици је суђење прекинуто. На легалне и илегалне начине избјегавано је спровођење казнене политике према починиоцима. Ако ови подаци говоре сами за себе, лако је онда закључити колико хиљада нациста је побјегло широм свијета, чију су идеологију тајно наставили да спроводе. Избјегли су оптужнице и судове свјетске јавности. Наша делегација се увјерила да је свега 10 % остало од оригиналних експоната, а 90 % електронских цртежа, видео записа на зидовима, попут филма у коме Чарли Чаплин приказује „диктатора”. Текстуални панои само су на њемачком језику. Стекао се дојам као да се ту ништа језиво није догодило.

ГУЗЕН 25. мај 1940 – 5. мај 1945.

Због услова рада и изузетно високе смртности сматра се најужаснијим логором у систему Маутхаузена. Близу 80.000 логораша радило је на једном од најважнијих пројеката њемачке ратне индустрије у Другом свјетском рату – надзвучних авиона Месершмит. Радило се и за тенкове, војна возила и пјешадијско наоружање.

ЕБЕНЗЕ 18. новембар 1943 – 6. мај 1945.

Срби који су стигли у КЛ Маутхаузен 5. новембра 1943. пребачени су у Ебензе са Бањице. Заробљеници су прокопавали преко 20 тунела у два нивоа како би замијенили оштећени Центар за ракетно истраживање у Пенеминдеу, као и систем малих рафинерија за производњу нафте из уљаних шкриљаца. Изграђена је фабрика за израду кугличних лежајева за тенк Пантер. У априлу 1945. у Ебензеу је било преко 18.000 заточеника од чега 876 Југословена, највише Срба 572. Пред ослобођење логора покварену намјеру нациста да се заточеници склоне од бомбардовања савезника у тунел, што је била клопка коју је открио један од њемачких официра и обавијестио заточенике да не улазе јер је било све минирано. На тај начин остало је у животу 12.000 заточеника, које су ослободили Американци. На овом простору Горње Аустрије планирана је „Алпска тврђава” с милион војника који ће бранити Хитлера од продора Црвене армије. План се изјаловио. На свим овим мјестима, чланови делегације Републике Србије, својим достојанственим наступом и под својом заставом су уздигнутог чела положили вијенце страдалим сународницима, уз пажњу осталих делегација, поготово на Апел плацу, центру главне комеморације. Без обзира на неправду и ревизију историје која се данас тумачи наопако, којим зло постаје племенито, а истина наказа. Српском народу данас потомци зла, који су од људске коже правили абажуре, новчанике, сувенире… пришивају геноцид.

Неколико година уназад сређивао се тунел с експонатима слика машина, заточеника за стројевима, у рудницима и каменолому. Међутим, дочекало нас је велико разочарење, од оригинал слика и текстова на самом почетку тунела готово ништа није преостало од раније. Већ се скоро читавим тунелом спуштају црвене нити текстила, а изнад као бијеле блузе, као да се назиру женски ликови на модној писти, чекајући да весео програм започне. Завјесе су спуштене на гомиле лешева које су некада чекале на спаљивање. Данас, умјесто трошних барака изграђене су предивне куће.

Остатак крематоријума

Делегацију је обрадовао дирљив говор државног секретара Зорана Антића у којем је рекао да је поносан на учтивост и озбиљност свих чланова и њихов допринос култури сјећања које спријечава заборав на тешке судбине нашег страдалог народа. Да им нашим присуством поклањамо и дијелове наших душа. Кадет Војске Србије Иван Радојевић рекао је пред камером РТС-а „осјетио сам прије свега страхопоштовање према нашим страдалим јунацима и нашим прецима који су овдје пострадали, а требало би их чешће помињати и сјетити се у свакој прилици када је то могуће”. Катарина Станковић кадет Војске Србије, навела је за РТС „изузетно ми је драго што су са нама кренули и људи чији су родитељи, стричеви, такође били, нажалост, у тим логорима, тако да смо од њих чули разне приче”.

Свој допринос чистом образу Републике Србије придодали су новинар РТС-а Зоран Слепчевић и сниматељ Дејан Поповић. Возачи фирме Гранд из Новог Сада за сигурну и угодну вожњу. Треба истаћи посебну улогу државне службенице Драгане Подгорелац у реализацији протокола и плана путовања, који је у потпуности остварен.

                                                                                                                                Милош Бајић

 

 

Нема коментара

Напишите коментар