МИЋО ЈЕЛИЋ ГРНОВИЋ – Вјечни министар српске крајинске културе
Дух српске Крајине нико није тако очувао као задужбинар Мићо Јелић Грновић. Вјечни министар крајинске културе и троструки избјеглица имао је до сада бројне улоге. Он је професор, глумац, редитељ, аниматор, новинар, пјесник, писац и књижевни критичар, сликар, вајар, посланик, министар културе, народни трибун, етнограф, кустос, задужбинар, ерудита и – велики човјек изнад свега.
Ово није кућа него црква, музеј, држава, душа једног племенитог прогнаног народа, који и даље живи на зидовима овог дома.
Ове ријечи, које је у књигу утисака записао Арно Гујон када је септембра 2018. године посјетио вјечног крајишког министра културе Мићу Јелића Грновића у његовом, како сам каже, трајно привременом дому у Владимирцима, најбоље описују чињеницу да 30 година од званичног оснивања Република Српска Крајина и даље живи. Њен континуитет одржао је српски народ, али дух Крајине нико није тако очувао као задужбинар Мићо Јелић Грновић. Зато није чудо што данас не постоји човјек српског рода који бар није чуо за овог човјека – институцију.
КТИТОР ЗАДУЖБИНЕ КУЋЕ ГРНОВИЋА
Живећи на Банији почео је да скупља све што је симболизовало живот Срба. Иконе, кошуље и прегаче, преслице и вретена, гусле и свирале… Неки људи поклонили су слике, неки књиге и створио се прави народни музеј тамо гдје га никад није било. У кући Грновића, у Јасеновчанима, под олујним хрватским небом.
Крајина моја судбина не представља само девет издања његове родољубиве поезије, већ је синтагма која најбоље дефинише ктитора некадашње Задужбине куће Грновића у Јасеновчанима. Мада слави Светог Јована Крститеља, у задужбини крајишких Срба на централно мјесто поставке Српска слава представио је икону Светог Николе. Пророчки или не, али управо на празник овог светитеља 1991. године рођена је Република Српска Крајина. Међутим, то је само један од детаља који Мићину судбину везује за Српску Крајину чије је коначно страдање започело у години његовог зачећа.
Његов животни пут омеђен српским сеобама и диобама намијенио му је бројне улоге. Мићо је професор, глумац, редитељ, аниматор, новинар, пјесник, писац и књижевни критичар, сликар, вајар, посланик, министар културе, народни трибун, етнограф, кустос, задужбинар, ерудита и – велики човјек изнад свега.
МИНИСТАР И ТРОСТРУКИ ИЗБЈЕГЛИЦА
У доба политикантских мешетарења, када се медиокритети свих врста грабе за позиције, право је чудо да је један истински умјетник остао записан као први министар културе Републике Српске Крајине. Истина, мандат прве Владе РСК није потрајао ни 80 дана, али за Мићу је то, како каже, била највећа животна почаст. Ратни вихор је од Миће направио троструког избјеглицу. Најприје је из Сиска отишао у Книн, потом из Книна у Бели Манастир, а из Белог Манастира у Владимирце.
Када дођете у ово питомо мачванско мјесто, Мићу ћете лако пронаћи. Његов дом је на висини – чардаку највеће стамбене зграде.
Да сте сигурни да сте на правом мјесту увјериће вас стална изложбена поставка његових радова, смјештена у ходнику од степеница до улазних врата. Крштена именима његових родитеља, галерија Ружа и Перо је поуздан оријентир да сте на адреси коју сте тражили и да сте пронашли човјека који зна ко је, шта је и одакле је. У пажљиво поређаној хијерархији са зидова ходника добродошлицу ће вам пожељети најважнији ликови из Мићиног живота (чланови уже и шире породице и његове највеће љубави).
Мада га је стаза „дугог кретања између клања и орања” одвела далеко од вијековног породичног огњишта, Мићо је увелико надградио мисао старогрчког мудраца која каже „све своје собом носим”. Све оно што није могао да понесе, успио је уз помоћ пријатеља, знанаца и незнанаца поново сакупити.
Тако је његов дом постао сигурна кућа за више од 1.000 експоната. Сваки од њих има своју причу која свједочи културу и постојање крајишких Срба, истих оних чији се трагови деценијама свјесно затиру са њиховог изворног простора.
ВЈЕЧНОСТ СА КАМЕНОМ ТЕМЕЉЦЕМ РОДНЕ КУЋЕ
У предсобљу поред урамљене карте и грба Републике Српске Крајине налази се и логотип државотворне Српске демократске странке, табла Министарства просвјете РСК, као и урамљени бројеви часописа Српских новина, Српског гласа, Отаџбине, Студента, Граничара, Просвјете…
Иза врата налази се освештани слијепљени поломљени камен са натписом „богомоља Светог Спаса”. Земљиште на коме је било планирано да се изгради ова богомоља Мићо је са породицом поклонио Епархији горњокарловачкој 25. септембра 1994. године када га је и освештао владика Никанор.
– Хрвати су након Олује разлупали овај камен, али је захваљујући пријатељима Дробњацима и Грубићу, стигао у Владимирце, гдје смо га спојили – прича Мићо, док камен који се налази тик поред улазних врата остаје као свједок бурне историје, али и као завјет и нада да ће јасеновачка богомоља Вазнесења кад-тад бити подигнута.
Истом приликом Мићо је дошао до камена темељца родне куће.
– Љубим га повремено и желио бих да буде сахрањен са мном. На тај начин имаћу утисак да за вјечна времена бивам у својој родној кући у Крајини.
Тај утисак Мићо има у свом дому јер осим камена у кухињи, као експонат је изложен и прозор са поломљеним окном из родне куће.
Из кухиње се излази на терасу која је са три стране окружила стан и пружа величанствен поглед који пуца према јуначком Церу.
У топлим данима, Мићо уз дим свог чувеног Кента, загледа се у правцу Баније милујући смокву и лозу које нису само подсјетник на родни крај, већ симболизују нови живот.
У његовом стану путник намјерник помисли да је на некој крајишкој раскрници, јер готово да нема ћошка на коме се не налази аутомобилска регистарска таблица из општина које су биле у саставу Републике Српске Крајине.
НЕДОВРШЕНИ ИКОНОСТАС СВЕТЕ ЛОЗЕ НЕМАЊИЋА
На зидовима дневне собе на којима нема ни милиметра слободног простора смјештен је иконостас – недовршена колекција икона свете лозе Немањића.
– Било је предвиђено да ове иконе буду урађене и смјештене у Скупштини Крајине у Книну. Захваљујући Милану Малинићу, колекција је први пут изложена у јавности у оквиру Феникс изложбе Задужбине у Белом Манастиру – са узбуђењем прича Мићо, док показује свечану позивницу која је за ту прилику била исписана руком.
– Није било ни хартије ни машине. Свечаност је одржана на Малу Госпојину 1995. године. Крајина је још увијек егзистирала у Сремско-барањској области. Били смо срећни и вјеровали смо да ћемо повратити остале територије – прича Мићо и додаје да је изложба одржана у гарсоњери која му је одлуком Извршног Савјета општине Бели Манастир на челу са Васом Жигићем додијељена по доласку из Книна.
– Почео сам се поново кућити, добио сам основне комаде намјештаја купљене од Рома. Нашло се новца и за храну. Куповао сам поврће и нешто костију које су коштале динар по килограму. Купујући често кости продавачица ме питала да ли имам пса. Одговорио сам потврдно. Да, двојицу. Себе и оца.
КРАЈИНСКА ЋЕЛЕ КУЛА
Међу бројним умјетнинама пажњу привлачи уље на платну са потписом Милана Дворнићана на коме су приказани српски барањски сватови, а посебну вриједност има слика Адама Раделића Банијци пеку ракију која је избодена ножевима и на којој је урезан усташки симбол U.
Мићо је изузетно срећан што је остао сачуван Каталог куће Грновића из 1989. године
– На насловној страни је први лист из књиге вјенчаних за Јасеновчане који је отворен 1777. године. Овај лист остао је сачуван од спаљене књиге коју су усташе запалиле са Црквом Светог Николе у Меминској 1944. године. Божјом вољом ватра се угасила, па су тако сачувани и црква и овај документ.
Мићо је вајарским умијећем овладао у кипарској радионици Антуна Аугустинчића у Загребу. Под утиском егзодуса направио је скулптуре по узору на главе пронађене у Лепенском виру које представљају документ ишчезле културе и народа са зебњом да би таква судбина могла да задеси крајинске Србе.
– Скулптура Крајинска Ћеле Кула у поднаслову носи назив Породица Остоје крајишког у егзодусу и Породица Србљанин са умрлим Милошем у егзодусу крајинских Срба асоцира на здање у Нишу с том разликом што су на овој скулптури овјековjечени „зазидани” живи крајински Срби. Нема разлике између живих и мртвог Милоша кога они возе собом не би ли прнашли неко мјесто успут да га сахране, али не могу изаћи из загушене колоне.
Живот у Белом Манастиру није дуго потрајао. Мићо је на вријеме схватио да ће Ердутски споразум и мирна реинтеграција Сремско-барањске области довести до новог егзодуса Крајишника, што се и десило маја 1997. године.
– Кренуо сам пут Србије и привремено се смјестио у Владимирце. Надао сам се да ће Драган Чичић и Боро Микелић испунити дату ријеч и купити кућу за нову Задужбину, али обећање је остало „лудом радовање” – прича Мићо и објашњава да су му Владимирци били суђени. Дошао је до стана уз помоћ пријатеља Милића од Мачве, Анђе Брдар и многих драгих и незнаних људи.
Владимирци тако посташе крајишка престоница у мајци Србији, а освештавајући Мићин нови дом блаженопочивши владика Милутин назвао га је „цијелом једном државом смјештеном у 30 квадрата”.
Кућа Грновића одржала је не само културу, већ и континуитет државности Републике Српске Крајине. У њој су се одржавале и сједнице Владе у прогонству, а захваљујући Мићи Владимирци су почетком 21. вијека постали мјесто сабрања крајинских Срба.
ПУТЕШЕСТВИЈЕ
Међу бројним експонатима издваја се и посљедња одлука Главног Штаба Српске војске Крајине донијета у Книну 4. августа 1995. године у 16.45 којом је издата наредба о евакуацији становништва.
– Према наредби цивилне заштите Републике Српске Крајине сваки грађанин је требао у приправности имати ручну торбу са најосновнијим потрепштинама. Ја сам у торбу ставио рукописе и видео касете и приликом узбуна носио са собом. Тако спаковану торбу сам понио и 5. августа 1995. године не знајући да сам у рукописе и коректурну листу за књигу изабраних пјесама ставио и десетак фотографија што сам открио тек у Јагодњаку у Барањи почетком септембра – присјећа се Мићо.
НАЈСЛОБОДНИЈИ ЧОВЈЕК НА СВИЈЕТУ
Није лако утврдити да ли је Мићо Јелић Грновић први човјек који је увео псовку у литературу, али је сигурно да је први у Југославији, у драмском казалишту Гавела, тумачио лик Адама потпуно обнажен у премијерној представи Мудрост и љепота Курана и Библије.
– Адам је тек послије гријеха с јабуком листом смокве покрио оно што нас ствара. На репризи представе на Мајском фестивалу у Театру ИТД 1970. у вријеме текста И би тама из публике су бацали ножеве на сцену, али сам издржао. У каснијим представама плаћао сам дублера у сценама обнажености изузевши представе у клубу Лира на Хвару. Наиме, дублер се оженио и имао преча посла. Тамо је свој перформанс изводила и чувена Каталин Ладик, такође, обнажена. Била је то прва жена у Југославији која се скидала за разлику од мене који сам се облачио – са осмијехом се присјећа Мићо.
Управо због његове смјелости пјесникиња Весна Парун и редитељ Младен Рутић дефинисали су га као најслободнијег човјека на свијету.
– Српска Крајина је данас највећа држава на свијету. Има нас од Сиднеја до Ванкувера. Био сам којекуда. Ма гдје били, Срби из Крајине причају нашки. Праве банијске кобасице и кулене, играју наша кола, пјевају наше пјесме, и богатији су него што смо били у усташкој држави. Мада расути, данас имамо више дјеце, више вјере и више српске самосвијести – оптимистично закључује живи експонат Задужбине Српске Крајине у Владимирцима.
Управо ова скромна приватна архива била је изузетно значајна да свој богат стваралачки рад Мићо Јелић Грновић заокружи монографијом симболичног назива Путешествије. У њој су приказане све фазе његовог живота и дјелатности. Посебна вриједност је објављен Родослов Грновића у линијама које се односе на Мићин род.
– Написао сам га још седамдесетих година намјеравајући га уврстити у свој Роман о Србима али сам га ипак изоставио са идејом да га засебно одштампам. Услиједио је рат, а Родослов је остао у Јасеновчанима у којима је и уништен. По изгнанству схватио сам огроман губитак. Мислио сам да Родослов не могу више записати јер мајка је умрла 1993. Срећом, отац је био жив све до 2003, а имао је сјајну меморију, заједно смо успјели деведесет одсто Родослова сачинити. Остало је преостало да сазнам од родбине која је расута по цијелом свијету. Сам Господ ми је представника сваког огранка послао „на ноге”. Схватио сам, поред тога што сам се обрадовао сваком понаособ што сам га сусрео, да је то Божји знак да морам поново направити Родослов да се више никад не изгубимо.
ТРИФКО ЋОРОВИЋ
Публиковано у штампаном издању Српског кола број 71.
Извор: Слободна Херцеговина
