Милан Допуђ: Имали смо срећно дјетињство, а главна игра нам је била ногомет

Како смо већ писали Ногометни клуб Зрмања је основан 1926. године. Ногомет се играо на ливади испред тадашње општинске управе. Прву утакмицу у бијелим дресовима су одиграли 5. септембра 1926. Овај велики догађај за Обровац су организовала два пријатеља један Хрват и један Србин, Анте Фестини и Божидар Миодраг.

НК Зрмања постаје НК Јадрал и 1971. године улазе у Далматинску зону

Своја искуства из Обровца подијелио је са нама и Мирослав Баџа звани Баја који је био један од најмлађих играча регистрованих у Далматинској зони.

– Обровчани нису играли фудбал само у Обровцу, многи од нас су ишли у Вараждин у школу и тамо смо многе побјеђивали. Освајали смо прво мјесто у малом фудбалу.

Једно од битнијих питања за опстанак једног клуба су свакако финансијска средства. Разлог за гашење НК Јадрал након само неколико година Баџа види и у чињеници да је фирма Јадрал помагала и Кошаркашки клуб Задар, и да су сви функционери били у Задру, тако да је Обровац остао без помоћи, а прије свега без стадиона.

НК Зрмања, послије имена Јадрал постаје Рудар 1986, оснивачи су покојни Душан Баџа и Душан Олуић.

У селу Крушево, 5 километара од Обровца су живјели Допуђи који су како Баџа каже живјели за фудбал. Тамо се родио и 1977. године Милан  Допуђ.

– Као и сва дјеца у мом селу имао сам срећно и безбрижно дјетињство, а главна игра нам је била ногомет. Са својим вршњацима хрватске националности имао сам запажене резултате, гдје смо са поносом представљали своје село и то најбоље у општини Обровац.

Међутим долази 1991. година и Милан са породицом одлази у Обровац. Тада почиње да тренира у НК Рудару.

– Тренер ми је био Мирослав Баџа Баја, ту показујем свој таленат и на препоруку тренера и легенде обровачког фудбала Миливоја Прше званог Цинк пребачен сам у први тим са 16 година код тадашњег тренера, нажалост сада покојног Душана Орловића.

Када је Допуђ прешао у први тим 1994. године такмичили су се у Лиги РСК и то до августа 1995. године, када су морали да напусте вјековна огњишта.

– Тај период у Крајини је био тежак, али ми смо вољели фудбал и нисмо одустајали. Сјећам се једног зимског дана када смо требали да играмо у Бенковцу против Ислама Грчког. Чекали смо аутобус да нас из Обровца превезе у Бенковац, али је умјесто аутобуса дошао камион са приколицом без цераде и тако смо се возили 30 километара до Бенковца, и назад онако ознојени послије утакмице, али хвала богу ништа нам није било.

Оно што посебно Допуђ истиче да су играчи и послије 25 година у контакту. Он је наставио професионалну каријеру у Србији, па је тако играо за Жељезничар из Лајковца. Са Жељезничаром остварује највећи успјех у историји клуба, улазак у савезну лигу. Играо је и за Мачву из Шапца, Будућност из Ваљева и Рудар из Костолца, да би након своје играчке каријере постао тренер млађим категоријама у Лазаревцу.

Драгана Бокун