Милан Воркапић је добитник награде „Владан Десница“

Пише: Миленко Заилац

Удружење грађана Крајине „Зора“ из Крагујевца, Клуб Крајишника Крагујевца, Народна библиотека „Вук Караџић“ Крагујевац, Удружење књижевника Крагујевца и Књижевна заједница Крајине из Београда су 20. јуна 2024. године у просторијама крагујевачке библиотеке (огранак Колонија) организовали свечано уручење књижевне награде „Владан Десница“ писцу Милану Воркапићу.

Књижевну награду „Владан Десница“ Књижевна заједница Крајине додјељује за остварења у области књижевног стваралаштва, као сјећање на књижевника Владана Десницу, који је својим дјелима и дометима остварио трајни умјетнички запис о бивствовању и борби српског народа на крајишким просторима. Награда се додјељује појединцима – заслужним ствараоцима чија умјетничка дјела чувају успомене на вјековање срспког народа на својим историјским родиштима и гробиштима.

Милан Воркапић (1953) је рођен у Тројврху код Огулина. Завршио је Педагошки факултет у Ријеци. До 1991. године је радио у општини Огулин, а од 1995. је био професор ликовне културе у Врњачкој Бањи до пензионисања (2018). Живи и ради у Врњачкој Бањи. Члан је Књижевне заједнице Крајине, Удружења драмских писаца Србије и завичајног удружења „Зора“ из Крагујевца. Аутор је неколико романа: Судбеници (2002), Свадбеници (2003), Сапатници (2004), Измаглица над Капелом 1, 2 и 3 (2008-2009), написао је и збирку приповједака Рођење Николе Крајине (2006), али и већи број завичајних књига: Плашчанска долина (о народу, обичајима, 2012), Војне старјешине Плашчанске долине (2015), књигу хумористичких записа Ал` се овај Плашки изградијо (2020), Ономастика, топоними, ороними и хидроними Плашчанске долине (2022)… Сада припрема својеврсни лексикон познатих Личана, гдје је већ подоста написао и упорно наставља да прикупља податке и пише.

По многим часописима и на сајтовима налази се већи број његових прича и завичајних текстова. Веома је активан учесник књижевних конкурса. Више прича му је објављено и у часопису „Пакрачки декрет“. Био је члан стручног жирија Првог међународног фестивала дјечјег драмског стваралаштва „Моравски цветић“ у Трстенику 2018. године.

Добитник је награде „Андра Гавриловић“ на конкурсу Ресавске библиотеке у Свилајнцу (2011), двије награде „Извор“ /2015. и 2017) за најљепшу причу о завичају, коју додјељује Представништво Републике Српске у Београду, а награђен је и од стране Радио-Београда за радио-драму под насловом „Иза сцене“.

Посебно је поносан на чињеницу да је управо он успио пронаћи крштеницу  Михаила Латаса, познатијег као Омер-паша Латас. То му се посрећило у манастиру Гомирје, када је, како сам каже, заплакао од среће.

Милан Дивјак је написао у једној рецензији да је Воркапића „лички паметар“, јер је неуморни истраживач и хроничар. Славица Гароња га је уврстила и у своју књигу Српска књижевна крајина – од баштине до егзодуса гдје написала: „Његов стил карактерише драмски добро вођена радња, писање „од нерва“, упечатљиви дијалози, тако да се [ …] чита без „празног хода“ и готово не испушта из руку. Сликајући стварност без сувишног коментарисања, модерним и, рекло би се, економичним стилом сведеним на оно (експресивно) битно, Воркапић исписује упечатљиву и узбудљиву […] сторију […] у задатом историјском времену.“

Књижевна заједница Крајине је Милану Воркапићу додијелила књижевну награду „Владан Десница“ за свеукупни досадашњи рад у области књижевног стваралаштва и допринос чувању успомена и култури сјећања на Завичај.

Након саопштавања одлуке, председник Књижевне заједнице Крајине је уручио награду лауреату – Милану Воркапићу. Након тога је Милан одржао веома лијепу бесједу „Крајина у мени“ – о томе зашто пише о Завичају.

Свечаност је окупила четрдесетак посјетилаца, изузетно је добро била организована и пропраћена пригодним програмом. Водитељ програма је био Шљивић Љубиша, а главни организатор Предраг Тодоровић из удружења „Зора“. Женска и мушка пјевачка група из удружења „Зора“ је својим програмом дала посебан, завичајни тон догађају. Веома упечатљиво је било и читање одабраног текста из једне Воркапићеве приповијетке (по избору професорице и књижевнице Љубице Жикић) који је прочитала десетогодишња ученица Јулијана Дмитровић из Крагујевца. На њеном читању и дикцији многи би јој могли позавидјети!

У току дружења се могло чути и мишљење организатора да су овакви међусобни сусрети, и без великих средстава, изузетно значајни и да дјелују као велика „инфузија“ члановима завичајних удружења јер се кроз дружења подстиче рад завичајних удружења.

И свакако, посебну захвалност заслужује домаћин – народна библиотека „Вук Караџић“ из Крагујевца, испред које нас је дочекала и била домаћински расположена и сусретљива библиотекарка Смиља Шуловић.

За фотографије се захваљујемо аутору Бориславу Туркаљу.

Књижевна заједница Крајине је установила књижевну награду „Владан Десница“ 2018. године, а прва је уручена Чедомиру Вишњићу, на београдском Сајму књига исте године. Милан Воркапић је седми добитник те награде.

Народна библиотека Србије је 2022. године установила награду истог имена. Не постоји међусобна повезаност тих истоимених награда.

 

Милан ВОРКАПИЋ 

 КРАЈИНА У МЕНИ

(бесједа на додјели награде „Владан Десница“ 20. јуна 2024)

Па и да нисам рођен у Крајини, писао бих о њој, јер је од искона пунија драматике и мистике него оптимизма и свјетлости. Ваљда нема захвалније теме за писање од земље у којој се одувијек лакше гинуло него живјело, земљи гдје је кроз вјекове прогресија страдања бујала и множила се, а мир и извјесна будућност ријетко долазили. Од њеног Јаподског прапочетка трајала је крвава драма, дуга и непрестана, хемофилична животна драма мојега народа којем су кубура и бодеж дио народне, свакодневне, ношње, мојега народа којем је у свакој појединачној породици и сваком времену ударан печат ратних чинова и прегорких људских судбина.

Од првог човјековог усељења у `рапаву Крајину, пустошиле су је војске и затирале суше, мориле болештине и неимаштина, једнако исплакивале кише и сузе, јер су се од прапомена заказивали и водили ратови на пространствима и равнима испод Велебитских орловских литица, по бисерним Плитвицама, зачараним шумама и кланцима Кордуна, суром Далмацијом, банијским и славонским равницама. А од исхода ових крвавих битака зависила је судбина сусједних кнежевина, регија и области па чак и држава. И није она каменита, она је скамењена, скамењена од клетви, запрепаштења и страха. Скамењена јој је и прошлост и успомене на велико вријеме, вријеме кад је виђала цареве и краљеве, пророке и архонте, унијате и судије, хероје, крстоноше, ратнике и страдалнике. Кроз њу су осионо јездили и у њој дрхтали свој живот и властелини и трговци, дипломате и гласници, пуковници и видари, домаћи и страни завојевачи, рушитељи и паликуће, врвјели ходочасници и оклопници који су живјели за вјеру и рат.

А моја Крајина има данас мање житеља него у тим својим прапочецима, па је зато сад, кад је у Европском систему вриједности, испуњена леденом студени и мрклином средњег вијека. Нема више њеног живог ткива, малог човјека који се кроз историју ријетко спомињао и лако заборављао, јер су се памтиле пуковније, дивизије и генералати.

Ево, то је разлог зашто пишем, и не пишем романе и приповијетке већ епитафе прецима без имена и биљега који су одлазили у ратове увијек с минимумом наде, а прегршти несигурности. Покушавам да опојам род свој безгробни чији су животи олако и простодушно жртвовани по цијелој Европи. У аманет ми не оставише сабље и мржњу већ непокорну мисао да нам је машта увијек била испред стварности, да смо пјесмом и шалом бодрили себе иако се више умирало него рађало, више палило него градило. Оставише ми наталожено живо сјећање предака који су се, послије ратних похода, побједа и пораза, настављали надметати у духовитисти и мудрости, лагаријама и легендама, мијешале нам се религије и забаве, сујевјерје и мистика, умјетност и политика.

И данас смо свједоци насилног изумирања једног покољења за вријеме недавне катастрофе која ће нам вјечно остати у страшном сјећању и молитви. Остаће нам то сјећање као потврда да нам је Крајину острашћеније разарало католичанство него ислам, сјећање и наук печата историје у којој се одувијек тукао љути мегдан вјере и мисли, мегдан у којем смо одолијевали бројним освајачима из вана, али не успјешмо одолити изједању мржњом изнутра.

И сада тамо негдје, оронула од многих вјекова, борби и патњи, скрушено кроз нас наш отети Завичај сања своју погибељну и крваву прошлост, чека нас повезујући неупамћени преджитак и неизвјесни крај.

И на крају, ако су нас истиснули из наше Крајине, нису и никада неће моћи истиснути Крајину из нас.