АКТУЕЛНО:

МИЛЕНКО ЈАХУРА: 80 година од страдања Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ

Доња Херцеговина је географско-историјска одредница, која се код Срба,за разлику од Хрвата, данас ретко користи код оваквах и сличних разматрања. Ово сматрам неоправданим заборављањем једног српског краја, са несрећном судбином и многим националним, културно-историјским и другим вредностима, на који освајачи данас полажу претензије.

То је простор ниске Херцeговине, који се назива и Хумином и припада му подручје Стоца (без Дабра, који му је донедавно административно припадао), Дубрава, Храсна, Чапљине и Љубушког. Сматрао сам да је оправдано да се, овде обради Доње Понеретвље, одн. Метковић и Опузен, који су данас у Републици Хрватској, а изостави Љубиње, које је прелаз из Доње у Горњу Херцеговину.

Треба истаћи чињеницу, која се не може побити, али се често занемарује, да је ово историјски земља српског народа која је скоро до половине 14. века била у саставу немањићке државе, у којој су до тада живели само православни Срби. На српску несрећу, њен укупан, стратешки значај други одлично уочавају, за разлику од нас којима је, по свим обележјима требало да припадне. Зато су га се наши владари често одрицали „без по муке“ и уместо њега тражили излаз на море на неким другим обалама. Усудићу се да кажем да је и то, поред других несрећа, узрок судбине Србије као земље без мора.

Први турски попис Херцеговине 1474-77. године овај простор означава као српску земљу. Имена сељака су чисто српска. Постоји тада тек понеки муслиман (као у Битуњи код Стоца).

Прелазак на ислам овде постаје масовна појава, већ за неколико деценија. Претходно, после продаје Стона са Стонским ратом и Приморјем, а затим и Конавала Дубровнику, настаје присилно католичење овог простора. Из Приморја католици постепено, првих векова веома споро, продиру дубље у простор Доње Херцеговине. У 17. веку, православни су још већина у Храсну, Бурмазима и Крушеву. Бискупски извештаји из тога времена говоре о мноштву муслимана и православних – „турака и шизматика“ у Дубравама, без католичког присуства.

Тако је било и у долини Неретве на обе њене обале. Од 18. а нарочито у 19. веку, подстицани од Ватикана и Аустрије, католици се масовно насељавају од села Добрања, испод планине Жабе (које називају својом матицом) у Храсно,Бурмазе и Крушево и даље на простор око Стоца, затим у дубравска села Прењ, Црниће, Аладиниће, Ходово и даље. Тиме, са источне стране, потпуно окружују или улазе у многа, до тада компактнта српска или мешовита српско-муслиманска насеља у Дубравама и околини Чапљине.Истовремено, надиру уз Неретву са југа, уз обе њене обале и са запада у Чапљину и правцем од Љубушког до Неретве и преко ње.Тиме су се стварале претпоставке у заузимање ове земље, за шта је геноцид био коначно средство, опробаноудругим деловима света.Припрему маса за обрачун са православљем врше језуити који овде долазе у другој половини 19. века. Даље, после несрећне 1878. године, окупациона власт фаворизује католике, којима усађује хрватску националну свест и име, истовремено и успешнорадећина трајном раздору између муслимана и православних Срба.

За Србе у Доњој Херцеговини била је несрећна и 1939. година, са дугорочним погубним последицама. Тада су столачки и мостарски срез, а тиме и цела Доња Херцеговина и долина Неретве, укључени у Бановину Хрватску. Срезови су имали хрватску већину јер су у њих укључене компактне групе хрватских насеља око Неума и комплетна западна Херцеговини. Са српске стране било мало њих да се заинтересују и изборе да се граница Бановине (кад су је већ стварали) не црта по границама срезова, већ по национално-верским линијама унутар њих!?

Тиме су, уз резултате априлског рата 1941, створени услови за успјешно спровођење хрватског геноцида над Србима у Доњој Хереговини 1941-45. и касније.

Миленко Јахура/СХ

Нема коментара

Напишите коментар